Gojko
| Gojko Pisac: Branko Radičević |
Gojko
Gusle moje, ovamote malo,
Amo i ti, tanano gudalo,
Da prevučem, da malo zagudim,
Da mi srcu odlane u grudim',
Ta puno je i prepuno sreće,
Čudo divno što ne pukne veće.
Zoro bela, sunce ogrejano,
Lisna goro, polje obasjano,
Cveće milo, roso, bistro vrelo,
Pa ti jošte, moje čedo belo —
Ko da gledne čarne oči tvoje
Pa u srcu da mu ne zapoje!
Ao svete, mio i premio,
Krasno li te Višnji udesio,
Samo, samo, da još mreti nije,
Al' već neka, kad inako nije.
Danas-sutra čas će udariti,
Jarko sunce meni zakloniti,
Iz ruku mi jasne gusle trgnut,
Moje telo pod zemljicu vrgnut.
Al' što pevah neće propanuti,
Nakon mene hoće ostanuti,
Dok se poje, dok se vince pije,
Dok se kolo oko svirca vije,
Dokle srce za srcem uzdiše, —
E pa dotle, a kuda ću više.
Oh oluje, ao grmljavine,
Pognale se nebom oblačine,
Posuktale one munje lake
Pa razdiru nebo i oblake,
Dršće zemlja, pomiče se stena,
Vihar čupa drvlje iz korena,
Mrak je sada, sve sad opet gori —
A moj Bože, sveta ne umori!
Sevnu munja — gledaj tamo gore
One bele ponosite dvore,
Stoje dvori, slava neka stara,
Kažu dvori silna gospodara,
Udareni na stenje visoko —
Baš se vidi gde caruje soko.
Ta soko je kâ mu otac bio,
Što mu krasno ime ostavio,
Baš kâ takom prilikuje tiću —
Njega zovu Gojko Zmajeviću.
Jutros rano pre rumene zore
Gojko bele ostavio dvore.
Do oruža i srdašca svoga
On ne krenu druga nijednoga.
Da lov lovi, u goricu zađe,
Jutro prođe, on lova ne nađe,
Prođe podne, lova niotkuda —
Nuto jada i njegova čuda!
Pa još bura što sad osilila,
Te rastresa nad goricom krila —
Oh gnjevan je, al' ne sa vetrine,
Ne sa pljuska i te grmljavine,
Davno sve to junak savikao,
Al' mu muka što je zabasao:
„Sevaj, munjo!“ gnjevan poklikuje,
Munja seva, goru osvetljuje,
Al' sve zaman, kleta nigde puta,
On jednako po bespuću luta.
Bure nesta — noć je — vedro — tio —
Davno danas mesec poranio,
Pa već zađe — već je pola noći —
Jošte malo i zora će doći —
I eto je, veće se pomoli —
A naš junak da l' je spazi, što li?
Da l' još luta, da l' sanak boravi?
Zora sjaje — ma gde on se bavi?
Eno njega tamo kraj izvora,
Gde klonuo od teškog umora,
Puno gnjevnih misli premislio,
Ma ga najzad sanak prevario.
Još on spava, za zoru ne haje,
Bela zora za njega ne sjaje,
Zora sjaje, divan sviće danak,
Al' naš Gojko grdan sniva sanak.
Sniva junak, e ka juče lovi,
Pa ne može ništa da ulovi,
Pa kâ juče, diže s' olujina,
Pljusak pljušti, ječi grmljavina,
A on luta gorom kroz planinu,
Te pred jednu stigao pećinu.
Šćaše ulest, ali se ustavi,
Kosa mu se podiže na glavi,
Čudno nešto otud na nj se sjaje,
Misli junak: ko je, Bože, šta je?
Al' se krenu to čudo iz mraka,
Te spopade u strahu junaka.
Medved beše — zaman on se brani,
Nikako se ne mož' da odbrani, —
Već noktima spopao ga teško,
Već mu kida to meso viteško,
Već na zemlju hladnu ga obara,
Već mu čupa srce iz nedara,
Već — oh muko! on se iz sna prenu,
Pa desnicom ka srdašcu krenu.
Još pogleda — jao mili Bože!
Tare oči, verovat ne može:
Blizu njega jedno čedo belo,
San je i to, misli on zacelo:
„San je san je —“, gleda, — „al' opeta —“
Ta lepa je, prelepa je kleta.
Prva buna eto već ga prođe,
On ustade, pa zboriti pođe:
„Bogom sestro, pravo mi govori,
Što li činiš u toj pustoj gori?
Ko te mladu dognao ovamo,
Gde živuju divlje zverke samo?
Kaži bratu ako si devojka
I ljudska te odojila dojka,
Kaži bratu, ol' devojka bila,
Oli čarne ove gore vila,
Jera čuda, veruj mi, takoga
Još ne videh za života svoga,
Pa oli si iz gorice vila,
Ol' te barem vila odojila.“
Tako junak, a devojka zače:
„Bogom brate, neznani junače,
Ni sam, brate, ove gore vila,
Ni me vila mladu odojila.
Na domu mi ostanula majka,
Imam tamo i starog babajka,
Dođoh amo da umijem lice,
Da donesem majci jutrošnjice.“
Ovo reče, ka izvoru ode,
Lice umi, I natoči vode:
„Sada idem, majka mene čeka,
No, junače, ti si iz daleka,
Jera misliš, kâ što reče amo,
Da ovdena žive zverke samo,
A ne znadeš sred ove gorice
Bele dvora Rajka Žeravice.
Gledni samo — vidiš tamo gore
One bele ponosite dvore,
To su dvori Žeravice Rajka,
To su dvori mojega babajka.
Dođi k nama, svak te rado čeka,
Jer si, vidim, putnik iz daleka,
Majka, seja za tebe se boje,
Jer si samac ostavio svoje —
No ljuto se mlada zagovori,
Valjalo je da sam već na dvori,
Zbogom sada, al' kad otle pođeš,
Nemoj naših dvora da mimođeš.“
To izusti, ode dvoru moma,
Osta samac, Gojko naš siroma,
Osta čudan, u misli se dao:
„Zašto“, veli, „pre to nesam znao?
Ali ništa, šat još docne nije“,
Te polako dvorima se vije.
I u dvore Gojko ulegao,
A lepo ga Rajko dočekao,
Ponudio kâ što valja gosta,
Mudrih reči prozborio dosta,
Pa je onda vako započeo:
„Ču li, sine, što bih znati hteo:
Otkuda si i ko ti je majka,
Koga kažu rodnog ti babajka?“
Na to Gojko brzo reč prihvati:
„Pravo ću ti sve ja kazivati.
Oca svoga jedva sam poznao,
Za detinjstva moga on je pao,
Sa Turcima u boju krvavu
On je slavno izgubio glavu,
Njega zvahu Zmaju Milutine.“ —
„Zmaj Milutin — ta Boga ti, sine!
Kliknu starac, milo mu bejaše,
Pa ovako dalje beseđaše:
„Ta ja i on kâ braća smo bili,
Zajedno smo nekad Turke bili.
Znaš li ono — al' bilo je davno,
Dvaest leta sad će biti ravno,
Ti si onda jedva na svet stao,
No zacelo veće si slušao —
Krvavo je sunce izlazilo,
Krvavo je onda zalazilo,
A suviše dva krvava danka
Goreaše oganj bez prestanka,
Za nebo se pusti dim mašao —
Onda sam ti oca upoznao.
Hej moj sine, kakav ti bejaše,
Kakve l' Turkom jade udaraše,
Ta ne bejah ni ja kukavica,
Al' on beše naša perjanica.
Za jednoga boja žestokoga
Beše muke dosta za svakoga,
Svak činjaše koliko mogaše,
I pred sobom Turke razgonjaše.
Ja od čete bejah ponajprvi,
A vas crven od turačke krvi,
Kad gle na me jedne junačine
Kao kakve mutne oblačine:
„Stani“, viknu, „stani, kopilane,
Grdne si mi udario rane,
Puno si mi drugova zgubio,
No i tebe sad je Bog ubio.“
Pa je pušku malu potrgnuo,
Udrio me amo pod pazuo,
Vrela krvca iz rane pokulja,
Ja u sedlu malo se zaljulja,
Šćah iz boja okrenut konjica,
Al' ne dade silna poturica.
Još iz puške jedne udari me,
Jošte jednom ljuto obrani me,
Ispade mi britki nož iz ruke,
Vas ti klonuh, — jao moje muke!,
Ukraj mene Srba nijednoga,
Sve prsnulo a od jada moga,
Već priskoči prokleti Turčine,
Već zamahnu da mi glavu skine,
Već pomislih: zbogom, beli dane!
Al' sva sreća ne hte da me mane.
Jer u taj čas Turčin s konja klonu,
Sablju pusti, pa na zemlju tonu.
Oh Milutin nedaleko bio,
I jade mi ljute opazio,
Dohvatio onu šaru dugu,
I pomogâ od samrti drugu.
Od to doba proše dve godine,
I pogibe Zmaju Milutine.
Zmaj je bio, kâ zmaj je i pao,
Sam je onda triest sasekao,
I što ću ti hvaliti ga veće,
Nigda majka roditi ga neće.“
A moj pobre, ala ti se žari,
Al' se kuva, ala ti se vari,
Al' se vrti kraj ognja pecivo,
Al' se sprema to rumeno pivo.
Ta časti nam Srpčića starina,
Čast gospodska pod nebom milina:
Već dan jedan — već i drugi eto —
Pate janjci, pati vince kleto —
Već i treći — amo, pobre mio,
No već si se, brate, zadocnio.
Veće Gojko okroči konjica
Što pokloni njemu Žeravica:
„Zbogom, zbogom!“ veće ga obode,
Već kâ munja put gorice ode,
Već zamače još se vidi malo —
No sad ga je već sasvim nestalo.
Tužna Cveta u dvor pohitala,
U potaji suze liti stala —
Bog bi dao te sa većih jada
Nigde nikad ne suzila mlada.
Zora zori, ni sam ne znam koja,
Al' je krasna, pa bila ma koja,
Gorom jezde dva konjika mlada,
Jedno Gojko, a drugo je Rada.
Jesu krasna dva ta pobratima,
Samo trećeg da je još međ njima
Pa bi rekâ Miloš je ustao,
I sa braćom ovud pojahao.
Al' je Stojan na krajinu makâ,
Pa on čuva stražu od Turaka,
I davno je kako tamo krenu,
Njemu Rade ide na izmenu,
Radivoja pobro Gojko prati,
Pa ga moli i ovako brati:
„Hajde, brate, hajde, Radivoje,
Da ti zlato ja pokažem svoje.
Ta čudo je, pobratime mio,
Ni u snu ga nesi nikad snio:
Kakva stasa — lice kâ zorica,
Oko bistro lepše neg Danica,
Danica nam nosi belog danka —
Ta lepša je od najlepšeg danka.“
Tako zbori, pobra s puta svraća,
Pa sa njim se stranputice laća.
Laki konji, a prelepo doba,
Ala lete pobratima oba!
Jutro beži, podne se primiče,
Iz gorice beo dvorac niče:
„Moje sunce eno sjaje onde,
Dede, zeko, još ponesi donde.“
Kod Rajka su obojica bili,
Častili se, rujno vince pili,
Uzjahali mamene konjice,
Hvatili se zelene gorice.
Jezde gorom oni obadvoje —
Al' je nešto čudan Radivoje,
Vas se nešto junak promenio,
U misao neku zaronio,
Baš u neku mutnu i nemilu,
Malo zbori i to kâ na silu,
Mučno jezdi ukraj pobratima,
A sve žešće unapred se prima,
Kâ od njega da bi umakao —
Spazi Gojko, i beže mu žao,
Seti s' Cvete, pa se i prepade,
Pa ovako govoriti stade:
„Što je tebi, brate Radivoje
Otkad zlato ti ugleda moje?
Nešto teško nosiš u nedrima,
Pa od svoga tajiš pobratima.
Još me čudno gledneš ponekada,
Da me strava sveg spopadne mlada.
Ta misliš li o Cveti mojojzi?
Nađe l' mane ti kakve na njojzi?
Kaži, brate, ako Boga znadeš,
Što na srcu svojemu imadeš,
Moj po Bogu ti si pobratim —
Kazuj brže, da se ne mučim.“
Na ovo je junak Radivoje
Malo lice razvedrio svoje,
Jošte reče: „Hej moj pobre mio!
Kakve mane — kud si zamislio?
Ta što god je na svetu divote,
Sve to Cveta za sebeka ote.
Oh uzmi je, nećeš se kajati,
Ona će ti danke da pozlati.
A što malo potamne mi lice,
Svoje sam se setio sestrice,
Nju, kâ znadeš, zemlja već pokriva,
Ja pomislih: da je sada živa!
Krasna l' beše kad beše na svetu,
I na tvoju dosta nalik Cvetu.
Eto, brate, što si znati hteo —
Stoga sam ti malo neveseo.“
Ovo reče, ode na krajinu,
A Zmajević kući kroz planinu,
Ode kući pesmu pevajući,
Pevajući zlato spominjući.
Oh ta pevaj ko god zlato ima,
A ko nema, pevaj kô da ima,
Nije l' zlata, ima štogod drugo —
Pevaj samo, ne razbiraj dugo,
To il' ono, sve je, brate, jedno,
Što je milo, sve je pesme vredno.
Eto moje, pa nek mi je prosta,
Jer za sada svakako je dosta.
Pesmo moja, pesmo od nekada,
Gde je ono krasno doba sada,
Kad te sretan ja pevati počeh?
Oh davno je, ma ja te ne dočeh:
Četir puta veće zima ljuta
Pograbila lišće sa drveta,
Četir puta sinu pramaleće,
Lišće vrati, okiti drveće.
I tako će dok je veka biti,
Jedno grabit, drugo donositi,
Al' što zima ugrabi meneka
Ne povrnu niko ni doveka.
Daničiću! tebe sad bratimim,
Da sa srca malo jade snimim:
Ja imadoh brata rođenoga,
Rođenoga brata jedinoga,
Crna zemlja meneka ga uze,
Ja za njime prolih gorke suze,
Al' sve zaman — ništa ne pomogoh,
Iz groba ga podići ne mogoh.
Bogom brate, kad rodnoga nemam,
Ne daj samac da se na put spremam,
Hajde sa mnom, jer bez bratskog drusta,
Veruj, veruj, zemljica je pusta.
Nojca ode, sinu zora bela,
A ožive okolina cela:
Odsvuda se momci pomoliše,
Po dva, po tri, odnekud i više,
Svi na konjma, konji im milina,
Ma junaci čudo i milina.
Veselo im oko i oruže —
Kud su nagli, ljubazivi druže?
Eto jezde i zbore o Gojku —
Da l' će sa njim po Cvetu devojku,
Spremili se, pa od puste želje
Pohitali njemu na veselje?
Opet zbore, ali za krajinu,
I spominju nešto o Turčinu,
I o krvci što će da se lije —
Da l' će bojak da se kakav bije?
Bojak bogme kakvog još ne beše,
Jer se mučni glasovi razneše,
Kažu: Turci nešto ne miruju,
Danju, noću brze konje kuju,
Prah namiču, oštre jatagane,
Česte knjige prate na sve strane,
Još pomrko na 've gore glede —
Bojati se od zlotvora bede.
Pa zato se momčad uzbunila,
Razavila sokolova krila,
Te ka kuli Zmajevoj se kreću,
I tuce se na ročište sleću,
A otle će k ostaloj družini,
Pa sa njome krvavoj krajini,
Da ne dadu, već da je utvrde,
Da je kako Turci ne nagrde.
Već je podne, već i prevalilo,
Pod kulom se sve već iskupilo,
Već i Gojko ozgo je sišao,
Te po drustu razgledati stao;
Traži junak Bogom pobratima,
Al' u četi junaka ne ima,
Glednu dalje, i zaman bejaše,
Već za njega zapitati šćaše,
Al' eto ga, eto sivog tića,
Ide Stojan i vodi vrančića,
Za njim stupa ljuba verenica,
Tužna jadna kâno robinjica.
Al' gde ne bi tužna jadna bila,
Kakav noćas sanak je usnila:
U snu njojzi sunce pomrčalo,
Pa s' na zemlju dole saurvalo,
A krom vojna njezino srdašce
I ne znade za drugo sunašce:
„Dakle, sunce, samo jošte sada,
Samo sada pa više nikada!“
Tako Mila, — zaman je zborio,
Uzaman je njen Stojan korio,
Ona opet: „Nikad, oh nikada
Više mi te ne ima nazada.“
Od po noći tako procvilela,
Od po noći oka nije svela.
Već je vreme, dosta bi praštanja,
Dosta zbora, dosta svetovanja,
Junaci se konjica hvataju,
Majke, ljube, seje odstupaju,
Ali mnoga tajom zasuzila,
Ma ne suzi Stojanova Mila,
Teški jad joj srce pokosio,
I u oku suze zasušio,
Oko stalo pa se ukočilo,
Ona gleda svoje sunce milo,
Sunce milo, ali na zapadu —
Pomoz', Bože, nje golemom jadu.
Veće Stojan od zemljice skoči,
Već konjica pretilog okroči,
Već — ta gleni ljube nesretnice,
Ona skoči vrancu za vođice:
„Nećeš — nećeš!“ kô van sebe vrisnu,
Pa vođice oberučke stisnu.
Oh sramote što s' na Srba ote!
Od sramote plamom zaplamtio:
„Puštaj, ljubo, Višnji te ubio!“
Al' ništ' za to i ne haje mlada,
Već još čvršće vođice spopada.
Naže junak snagom iz mišica,
Otklopi joj ruke od vođica,
Od konjica oturi je jadnu,
Ona pade na zemljicu hladnu,
Pade dole pa se obneznani —
A moj brate, take jade mani,
Gle Stojana, gledni sivog tića,
On udari pretilog vrančića,
Srdit bio, srdito udrio,
Srdito mu konjic zahvatio —
Svi za njime — konji se slegoše,
Pa za sobom polje otiskoše,
Sunce zađe — noć je — svuda tavno,
Dogoreli ognji već odavno,
Konji pasu, ma junaci pali,
Kraj pušaka tananih zaspali,
Gojko dugo na zlato mislio,
Ma ga najzad sanak oborio.
Spava i on, spavaju glavari —
Ali jedan za san još ne mari.
Jošte Stojan ne sklapa očiju,
Čudne misli po glavi mu s' viju,
Rastanak mu na srdašce pao,
Pa kâ sinji kamen pritiskao,
Svoje ljube jadnice se seća,
Tad, oh tada sva ga minu sreća,
Ta kad ono priskočila mlada,
Sva van sebe od slutnje i jada,
Kad dohvati vranca za vođice,
Kako li je tište nemilice.
Pa ko znade kako može biti,
Može tužna jošte pogoditi.
I slutnja mu srdašce prihvati
Da je neće više ugledati,
I što dalje, većma ga spopada:
„Nikad više — dakle baš pikada?“
Zaman muči, zaman se otima,
Sve ga većma slutnja obuzima:
„Dakle nikad — dakle baš zanago
Nikad više, kâ što reče drago —
Nikad više —“ tu mu konjic rže,
On iz misli preteških se trže,
Te pogleda nebu ka istoku,
Gleda bolje, ne veruje oku:
Crvēn pred njim, kâ da nebo gori:
„Šta je ono — zar već zora zori?“
Još oslušnu — da li štogod čuje?
Je l' to topot što se približuje?
Bogme konjik — Bog mu u pomoći!
Što l' ga goni ovako po noći?
Već je blizu, već i puška ciknu,
A uz ciku junak vako viknu:
„Ta na noge! Turci udariše,
Udariše, vodu pregaziše,
Biju, kolju, robe, pale, ruše —
Jao, Srbi, kud će vaše duše.“
Celo polje već se uzdrmalo,
Pešac, konjik, sve s' opremat stalo,
A Zmajević brzo pohitao,
Pa glasnika raspitivat stao,
Da sve znade što je i kako je,
Ponajviše gde je Radivoje.
Glasnik ode: „Bog to jedan znade,
A ja samo da njega nestade.
Sinoć junak kâ i uvek ode
Da uhodi Turke ukraj vode,
Odmah zatim Turci udariše,
I začas nas ljuto nagrdiše.
Jao, brate, kad se setim jada
Što nas hvati onda iznenada:
Ni sad ne znam kako sve bejaše
Ma začas nas Turci opasaše,
Baš iz zemlje kâ da ponikoše —
Sve bih rekô, izdade nas neko,
Baš izdade, drugače nikako,
Evo glave ako nije tako.
Al' kuda se dede Radivoje,
Ne znam, brate, a duše mi moje,
Kako ode, od onoga časa
Nigde njemu ni traga ni glasa,
Oh junak je Radivoje bio,
Pa je gdegod glavu izgubio.“
Ovo reče, al' reče i više, —
Ma se veće Srbi opremiše —
Gojko miče konjanike svoje,
A uzdiše: „Hej moj Radivoje!“
I cela se veće vojska krenu —
Već stigoše u goru zelenu,
Već stigoše, već i zamakoše —
Malo prođe — već Turke sretoše:
Pociktaše te puške tanane,
A zaječa gora na sve strane,
Oganj sunu, i do bele zore
Mnogo srce turačko sagore.
3oro bela — ma gle turskog jada!
Sunce granu — oh jad tek je sada.
Plamte njima brade na sve strane,
A poleću tikve obrijane,
Srb udara i tamo i amo —
No da mahnem kad je igra samo,
Skoro svud ih Srbi već slomiše —
Ma će sutra biti muke više.
Eno zađe sunce ogrejano,
A vrću se čete neprestano
Od gorice od one kaurske,
Čete idu, a čete su turske,
Što serašćer unapred poslao,
Pa kakve ih nazad vidi jao:
Polomljene, ognjem opaljene,
Britkim gvožđem ljuto nagrđene,
Aga peške, a beg bez saruka,
Živa, brate, ovog sveta bruka,
Ni po bruke da je još od koga,
Već od raje, skoro od nikoga —
Škripi zubim' Arslan Sulejmane,
„Oh đaure, čekaj dokle svane“.
I gle svanu, i sunašce granu,
Al' već bojak pritiskâ poljanu,
E se Turci makli pređe zore,
A ispali Srbinji iz gore,
Susreli se, zametnuli jade —
Ali sad tek pravi boj nastade.
Haj Srbinja, haj puste žestine,
Haj junaštva što mi divni čine,
Gledni one — ali našto, brate,
Davno zna se za tiće krilate,
Pa kâ uvek tako je i sada,
Gde Srb bije, tu je puno jada.
Boj se bije — podne prevalilo,
A sa neba sunce zaplamtilo,
Al' je Turkom oko srca zima,
Jer sve dalje Srbalj preotima,
Ponajdalje Gojkovi konjici,
Ta jesu ti krasni ubojnici:
Polomiše, Turke zamrsiše,
Za srce im vojsku uhvatiše,
Pa je na sve razmahuju strane —
To opazi Arslan Sulejmane,
Glednu Rusta, desno krilo svoje,
Rusto glednu na spahije svoje:
„Jala za mnom!“ to samo izusti,
Pa konjica u kob Gojku pusti.
Dočeka ga Gojko — udriše se —
Poda njima zemlja se zatrese,
A nad njima sablje se sretoše,
Ali Turčin beše sreće loše:
Živo odbi, življe Srbin manu,
Obori mu glavu na poljanu —
Rusto pade — kliknu Srbadija,
A uzdahnu listom Turadija,
Zadrhtaše jadni na sve strane,
Ponajviše Arslan Sulejmane,
Obamre mu srce u nedrima,
Ali okle, kad ga i ne ima,
Davno srce u Hajke je mlade —
Kamo sreća da je ne poznade.
Nje se seti, prepade se teško,
Zaboravi poštenje viteško,
Pleći dade, pa konjica savi
Ka čadoru gde zlato ostavi,
Da je uzme pa da bega s njome —
Oh zašto je mače sa sobome!
Živo Turčin niz poljanu naga,
Opazi ga Gojko, potera ga,
Još klikuje: „Stani, tako t' Boga,
Ta jedan će samo na jednoga.“
Ali Arslan glave ne obraća,
Samo đoga bakračlijom laća.
Beži đogo kâno div iz gore,
Vidi Gojko, stići ga ne more,
Pa se puške sa ramena seća,
Puška ciknu, a pomože sreća,
Arslan pade, zaklaše ga zmije,
Zveknuše mu prazne bakračlije.
Pade Rusto, pade Sulejmane,
Zbuniše se Turci na sve strane,
I pre Srb im puno udri muka,
Ma sad tek im obrte neruka.
Ali ko će sve ti kazivati,
Ko l' im redom jade prikupljati,
Eto jednom: pocrvene trava,
Ostaviše pet hiljada glava,
Što preteče, strugnu bez obzira —
Al' ko reče da u Srba dira.
Eno beže — baš ih polomiše —
I čadore Turci ostaviše,
A Srbinji u njih ulegoše,
Pa ih divno premetati poše,
I podosta beše u nekome,
Ponajviše u Arslanovome,
Baš u njemu na gomile blago —
Ali gde je Arslanovo drago,
Gde mu sunce, gde Hajkuna bela,
Blago stoji — kud se ona dela?
O Hajkuna, ruža tek razvita,
Pa u kitu sa ljiljanom svita,
Tako ti je rumena i bela,
Ko je vide, srce mu ponela.
Ama slabo očiju bejaše
Što divotu ovu sagledaše,
A međ ovim neko momče Tale,
Krasan junak, svi ga Turci hvale.
Ja sad ne znam kako s' nadesilo,
Al' je jednom Ture pripazilo,
Jednom samo, ali dosta beše,
Sve mu misli za njom se oteše,
I davno je ugrabiti šćaše,
Ma s' nikako zgoda ne davaše.
Al' kad Arslan na ograšju pade,
Tad se Talu i zgodica dade:
„O Hajkuna“, reče, „sad si moja.“
Dirnu konja, uteče iz boja
Pravo Hajci, — vesela mu majka!
Jošte kliknu: „Beži sa mnom, Hajka!“
Što bi dalje, to pesma ne znade,
Al' i da zna, skratiti valjade,
Nje tu nema, a nema ni Tala,
Gde su da su — pomogâ im Ala.
Sunce seda ponosito, tio,
Gojko u njeg' oči upravio,
Za goricu zlaćano zahodi,
Čini mu se sreću mu odvodi,
Nešto mu je i čudno i teško,
Čudno kuca srce mu viteško,
Da je jutros, kad boj zaplamtio,
Lako bi se čudu još dovio,
Ma su Truci u nevrat rasuti,
Pa na što li ovo sada sluti!
Sunce zađe, a Gojko uzdanu,
Spusti oči, glenu niz poljanu,
I opazi jednoga konjika,
Al' još ne mož' razaznat mu lika.
Konjik bliže — oh sad ga poznade,
I mučnija muka ga spopade,
Pozna Mirka, slugu Rajkovoga,
Ma kakav je za milog mu boga:
Vas u krvi, a setnoga lica,
Jedva svoga što s' drži konjica,
Šinule ga guje naopako,
Gojko skoči: „Okle, brate, tako?
Bog ti višnji dao sreću bolju,
Al' ti nosiš jade i nevolju.“
„Nosim svoju i tvoju nevolju,
Bog će tebi dati sreću bolju,
Tebi možda, al' meni nikako,
Nego dede prihvati me jako,
Teške su me osvojile rane.“
Ovo zbori, ljulja se da pane.
Prihvata ga, s konja mu pomaže,
Na zemljicu Gojko ga polaže,
Polaže ga, a mozak mu gori:
„A Moj brate, govori, govori!“
Mirko zače: „Noćas sve bejaše —
Baš se zora pomoliti šćaše,
A začu se cika od pušaka,
I poklika: eto nam Turaka!
Otkud — kako — jedva ko zapita,
Svako skoči, pred Turke pohita,
Sretosmo se, pa se pokrvismo,
Izgibosmo, ljuto s' izranismo,
Bez rane nas ne osta jednoga,
Svaki bratski branio je svoga,
I sam Rajko u boj se nagnao,
I on rane u ruku dopao —
To su, brate, to su jadi naši,
Ali evo i tvoji i naši.
Pobismo se i Turke uzbismo,
Što mogosmo, ono odbranismo,
Ali Cvetu, ali zlato tvoje,
Ugrabi nam pusti Radivoje,
Proklet da je, dogod sveta traje,
Ova ljuta rana od njega je.“
To govori, a s dušom se bori,
To izusti, laku dušu pusti.
A Zmajević — oh mahni mu jade,
Bog nam takvih ne dao nikade —
Ma je čudno ispod ovog neba,
Od svuda nas loša sreća vreba,
Zato brže lozovine amo,
Da se njome, braćo, oružamo,
Da nesreću, kako otkud mune,
Dočekamo na te čaše pune,
Da s' kucnemo, čašama zveknemo,
Šat nemilu kako odbijemo.
Pobratimstvo pod noge vrgao,
Rodnu zemlju zlotvoru izdao,
Na krst časni sablju povadio,
Ukraj Boga mesto izgubio,
Pa sve zaman — oh ti jade teški!
Vrti mu se taj mozak viteški,
Celi svet se oko njeg' okreće —
Čini mu se ni đavo ga neće.
Zborio je što je lepše znao,
Činio je što bolje mogao,
Al' kad vide da ne može tako,
Domisli se, obrte inako,
I naredi lažne glasonoše,
Te na dušu svoju potegoše:
E njen Gojko na ograšju pade,
Al' se Cveta prevarit ne dade:
„E pa dobro, dad' njegovu glavu,
Da je vidim mrtvu i krvavu,
I celivam mesto dragog svoga,
Kad ga živa grliti ne moga,
A ti brže kopaj raku ladnu —
U nju leću, izdajice neću.“
Tako Cveta, pa lice odvrati,
Svojih misli jađanih se lati,
Od obraza suze joj udriše —
Radivoja jadi pokosiše,
Od jada mu puca srce živo:
Zašto on baš da joj čini krivo!
Te proklinje koja ga rodila,
I za take muke odojila,
E kroz pakâ do neba ulega,
Nebo pred njim, a ne mož' u njega.
Oh kada bi vreme vrnut mogâ
Do onoga časa zlosretnoga
Kad je prvom divnu ugledao,
Čini mu se: bi je pregoreo —
Bi zacelo, i mogâ bi lasno —
Ali sada — sad je veće kasno.
Gle grad turski — mrko l' kroza tminu
Na srbinjsku gleda pokrajinu,
Mrko gleda, ali zalud mu je,
Loše su mu za kamenom guje.
Što uteklo pa se ne razbeglo,
Sve iz boja u nj se Turak' sleglo,
Tu mišljahu jadni da odahnu,
Al' nesreća još ih se ne mahnu.
I ako je kao što se zbori,
Onda bogme u čas ponajgori,
E đauru nije još do mira,
Vojsku kupi, sve najbolje bira,
Gradi sprave, kakve još nikada,
Kô da hoće baš amo na grada,
Tako zbori i tako se sluti,
A Turcima u srcu se muti,
Svak se boja poslednjeg spominje,
Te poneki vako započinje:
„Vala, kardaš, to bojak bejaše,
Nije šala, baš nas pokrhaše,
Baš kô da se svaki pomamio,
I čujte me, a što bih vam krio:
Ako bude kâ što neki slute,
I đauri amo se upute,
Ko god hoće neka kuša sreću,
Nek ih čeka, ja ih čekat neću,
S pola sam im još i uteć mogâ,
Al' sa grada ohronuće đoga.
Tu je Tale, tu je Radivoje,
Svak kraj sebe čuva drago svoje.
Radivoje jadan i nesretan,
Ali Tale, je l' on junak sretan?
Oh i njemu s' nebo naoblači
Kako amo u grada korači.
Ugledala žestoka Turkinja,
Ugledala krasnoga Srbinja,
Ugledala i zape joj oko,
Al' i jeste Radivoje soko,
Baš je malo takovih junaka
I u Srba, kamol' u Turaka.
Sjajan Tale dotle njojzi bio,
Al' kraj Srba sjajnost izgubio
Kano mesec kad grane sunašce —
Uteče joj na oko srdašce:
Tek spazila pa Hajka planula,
I u srcu svome pokliknula:
„Eto meni krasna gospodara!“
Jao Hajka, al' te sreća vara.
Nojca beži, a zorica zori,
Stižu glasi gori iza gori.
I zacelo veće Turci znadu,
E će đaur udarit im gradu,
Pa nijednom ostat se ne hoće,
Svako gleda kud će i kako će,
Zaman uče, zaman vođe kore, —
„Bež'mo, bež'mo!“ svi izglasa zbore,
I umalo grada ne pustiše,
Ma ih najzad vođe nadmudriše:
Da čekaju još do tamne noći,
„Tad će“, vele, „žestok indat doći:
Vojske puno, a sve momka ljuta,
Sve samoga kardaš Arnauta.“
Pa sićane knjige povadiše:
„Gledaj samo kako sultan piše —
Sto hiljada“ — Turci zagledaše,
Al' na sreću čitati ne znaše.
Oh na sreću, ali ne na svoju,
Već Boga mi, Srbine, na tvoju.
Sunce sede, eno tamne noći,
Al' Turcima niokle pomoći,
Pa da im je jošte jada više,
Eto straže u grad se slomiše:
„Ide đaur — broja mu ne ima!“
Pomami se srce u Turcima,
Poskočiše, k vratim' poleteše,
A vođe ih ustavljat ne smeše, —
I sva vojska već ostavi grada —
Jao Turci, zarašta i sada.
Idu Srbi, ječi polje ravno —
Ma tud proše drugi već odavno,
E su čuli kako je u gradu,
Čuli Srbi o turskome jadu,
Pa se vešto na noge dignuli,
Dve-tri straže njima ukinuli,
Pored grada prošli stranputice,
Hvatili se zelene gorice,
Tu zapali zgodno u potaju,
Ako Turci nagnu zavičaju.
Hoće Srbi da osvoje grada,
Al' ga neće bez turskoga jada,
A sade im tako šaka pade,
Unapred se već srećice slade,
Svima igra srce u nedrima —
Al' je Gojku oko srca zima.
Eno Turak' — oh ti njegov jade! —
Međ njima je zacelo i Rade,
Nosi Cvetu, Bog joj pomogao!
Ma je Gojku kam na srce pao.
Oh eto ih — Gojko osluškuje,
Sprema vatru, drusto razređuje,
Pa oli je zadobiti tako,
Oli tako ol' tužan nikako,
Gnjevno junak zub'ma zaškripio:
„A moj pobre, baš si me ubio.“
Gleni Turke — već su blizu gore,
Već vesele započeše zbore:
„Jala, kardaš!“ — tako jedan kliknu,
Al' iz gore tanka puška ciknu,
Turčin pade — i što ću ti više,
Već iz gore puške okupiše,
Veće Turčin za Turčinom pada,
Već se kaju što pustiše grada.
Bi sad nazad, al' je docne, jao,
Već im đaur puta presekao,
Ta jad spreda, a jad je odzade,
A najveći: srca im nestade.
Mesec sinu — a moj pobre, gleni,
Već su odsvud Turci opkoljeni,
Đaur stiskâ kâ nikad dojako,
Bar Turcima učini se tako,
Te zovnuše Muhameda svoga, —
Jao Turci, prođite se toga,
U se, jadni, jer tako mi sreće,
Ni kape vam tako preteć neće.
I biju se, a da što će drugo?
Otimlju se, ama neće dugo,
Svaki čas im nosi muke grđe,
Sve ih Srbalj opasuje tvrđe,
Udara im sa strane svakoje,
Ponajljuće gde je Radivoje,
Tu je pokolj, tu bez nada muka,
Dršće Turkom i srce i ruka,
Svaki vidi e sve već propade,
Ma se biju — al' zaš ne i Rade?
Sa konja je junak sajahao,
Mučno gledi — da l' mu žića žao?
Da li žića, da l' drugoga čega
I od žića jošte milijega?
Život, ime, i sve što mu bilo
Negda tako i drago i milo,
Sve prežali, sve veće pregore,
Samo jedno još junak ne more,
Cvetu ne mož' — oh da j' mrtva veće —
I ka njojzi brzo se okreće,
I vidi je e zemlji kleknula,
Pa ka nebu ruke podignula,
Bogu s' moli, grozne suze lije —
Oh on znade e to za njeg' nije.
I ljuta ga neka muka prima,
Dohvata mu srce u nedrima,
U srcu se strašne bude zmije,
Gleda Cvetu — Bože, zakrili je!
Jedno Ture ka njemu doleće
Uplašeno ne mož' biti veće:
„Vala eto“ — kâ bez duše poče,
Poče jadno, ma reči ne doče,
Jedno zrno udri ga u glavu,
Ture pade pred Rada u travu:
„Dakle tako, dakle još zamalo,
Možda odmah pa me je nestalo —
Ali ona preživeti može,
Pa da drugi — strašan li si, Bože!“
Vas se trese — no šta s' ono čuje? —
Radivoje plaho pogleduje,
I opazi — a što će mu više,
Već od svuda Srbi prolomiše,
Turci beže — Srbinji za njima,
Gone, biju — Gojko međ prvima.
Poznade ga, kliknu Radivoje:
„Jao Cveto, jao sunce moje!
Kad ne možeš bit na srcu mome,
Ta ne dam te, bogme, ni drugome.“
Ovo reče, sevnuše mu oči,
Sablju trže, plahim krokom kroči,
Već je blizu, već do Cvete stiže,
Već joj sablju iznad glave diže!
„Umri!“ viknu, al' to i sve beše,
Sindžirlije srce mu razneše.
Radivoje pade na zemljicu,
A priskoči Gojko na konjicu,
Uze Cvetu, na konja je hiti,
Pa sa njome iz kreševa hiti.
Al' ko goni drumom kroz goricu
Belo čedo na plahom konjicu?
Obazre se — vesela mu majka!
To je Tale, i sa njime Hajka.
Ona Talu srce je ponela,
Al' ga. neće evo Hajka bela,
Njeno sunce ostalo nazada:
„Puštaj, puštaj!“ povikuje mlada,
Otima se, ma zaman joj muke,
U junaka jakosnije ruke.
Beži Tale s Hajkom kroz goricu,
Opazi ga Stojan na konjicu,
Žensku glavu dobro raspoznaje,
Seća s' ljube, misli Srpkinja je,
Čija možda ljuba verenica
Što ugrabi negde poturica,
Pa ga tera, a vako klikuje:
„Puštaj roba, ol' t' zaklaše guje.“
Već ga stiže, već — oh ljutih jada!
Obrte se Tale iznenada,
Pušku malu na Srba obara,
Pogodi ga sred živih nedara,
Pade Stojan s konjica pretila:
„Zbogom, Milo, jesi pogodila.“
Tale ode — osta bojna vika,
Osta za njim od pušaka cika,
Daleko je već junak umakô —
Što će Hajka kukavica jako?
Molila se — on je čuo nije,
Otimala — pomoglo joj nije,
I jošte bi da još jadna može,
Ali eto sva već iznemože,
Pa na muci k nebu pogledala,
Ozgo Alu u pomoć pozvala,
Ala čuo pa joj pomogao,
U dušu joj čudnu misâ dao.
Prestade se Hajka otimati,
Da je pusti, prestade moliti,
Krošto — zašto — ko to jošte znade?
Tale misli e mu se podade,
Te joj bele ruke popustio,
Jao Tale, baš te Bog ubio.
Tek Hajkuna što to osetila,
Pa od pasa noža povadila,
Udri Tala u srdašce živo —
Al' mu mlada ne učini krivo,
Što tražio, ono i našao,
Zaš otimâ što mu Bog ne dao,
Ta srce je od samoga Boga,
Kad te neće, ne goni nikoga.
Jedva zora zabelela mlada,
Na mrtvace bistra rosa pada,
Kroz mrtvace suzna i krvava
Ide, luta jedna ženska glava,
Sve pregleda, a traži jednoga,
To je Hajka, Ala joj pomogâ.
Brzo Hajka mimo prve hiti:
„Tamo“, veli, „tamo mora biti.“
Gde gomile stoje ponajveće
Tamo jadna Hajkuna se šeće,
Malo bilo, za dugo ne bilo,
Srce Hajku nije prevarilo,
Tamo ona nađe sunce svoje,
Tamo leži njezin Radivoje.
Poznade ga Hajka, prihvati ga,
Iz mrtaca malo iznosi ga,
Polaže ga na zelenu travu,
Belu ruku meće mu pod glavu,
I gleda ga Hajkuna sirota,
Ne bi l' našla traga od života,
Ogleda ga sa svakoje strane,
Ali samo grdne vidi rane:
„Mrtav, mrtav — oh pomozi, Ala!“
Ovo rekla pa noža spopala,
U srce se živo udarila,
Pa kraj dragog na zemljicu pala, —
I ubi se od teške žalosti,
Al' što znade, Bože mi oprosti!
Krasno Srbi osvojiše grada,
Pa već neki vrću se nazada —
Već i hladne iskopaše rake,
U njih mrtve spustiše junake,
U slavu im pesme zapevaše —
Al' i drugih pesama bejaše:
Majke, seje, ljube verenice
Zakukaše kano kukavice,
Svaka svoje jade udesila,
Ponajljuće Stojanova Mila.
Svaki dan ga Mila polazila,
Na grobu mu grozne suze lila.
Suze lila, jade nabrajala,
Ime njemu često spominjala,
Tužno, jadno — kam bi zaplakao,
Ma jad otaj dugo ne trajao.
Jedno jutro pred zoru rumenu
Nađoše je hladnu i studenu,
Na grob vojnov telo naklonila,
Oko krsta ruke obavila,
Prošâ život, prošâ jad i bolja —
A moj Bože, budi tvoja volja,
Ja se tebi i čudim i divim,
Primi mrtve, ma ja idem živim.
Gledni žive, gle krasnih junaka
Na sve strane cika od pušaka,
Svatovi su — gle pustog čauša,
S njim čutura, ta svatovska duša.
Hej čaušu, ovamo i k meni!
Ma ko s' ovo, pobratime, ženi?
„Ta Zmajević, da li ne znaš Gojka?“
A mlada mu — „Cveta je devojka,
Mila ćerka — no pij, što si stao —
De još jednom — pa s Bogom ostao!“
I veselje beše, pa i prođe,
Gojko s Cvetom živovati pođe
Lepo, krasno, Bog ih pogledao,
Pa im svoga blagosova dao.
Rodi Cveta sinke jednolike,
Četir sina, očine prilike,
Još očinog srca i desnice,
Ta desnice pa još i srećice.
Zatim Cveta rodi dve ćerčice,
Kao majka behu lepotice.
I tako sam pesmu dovršio,
Pa te molim, pobratime mio,
Oprosti mi što mi nije bolja,
A najposle kako ti je volja,
Svakojako živ i zdrav mi bio,
I kad imâ, rujno vince pio!
1848, u proleće.
Izvori[uredi]
- Pesme Branka Radičevića II., U Beču u jermenskome namastiru, 1851.
|