Разбоље се гонџе Мехемеде,
Све га редом цуре облазиле,
Само није Мејра јауклија.
Три пут јој је говорила мајка:
„Ајде, Мејро, ти обиђи Меху!“ 5
Ал’ се Мејра нанудит’ не може,
Веће шеће на горње чардаке,
Те облачи ђузел - одијело,
А најпошље братову доламу.
Она шеће у топле подруме, 10
Па изведе братова малина,
Доведе га бињег таш камену,
„Алах!“ рече, на малина клече.
Трчи млада преко поља равна;
Кад је била до Мехина двора, 15
Ситно куцка алком на вратима,
Па повика из грла бијела:
„Ко се крије нека се сакрије,
Дош’о јаран обићи јарана!"
Сакрише се Мехагине секе 20
А и она остарјела мајка;
Мејра шеће на горње чардаке,
Па улази у шикли одају:
— „Селам алећ, гонџе Мехемеде!“
— „Алећ селам, незнани јаране!“ 25
— „Шта те боли, гонџе Мехемеде?“
— „Мене боли и срце и глава.“
— „Је л’ те когод облазио млада?“
— „Све су мене цуре облазиле,
Само није Мејра јауклија, 30
Да ми дође Мејра јауклија
Чини ми се, лакше би ми било.“
— „Варај, Мехо, не би л’ преварио!“
— „Варао сам, преварит’ не могу.“
— „Проси, Мехо, не би л’ испросио!“ 35
— „Просио сам, испросит’ не могу.“
— „Троши, Мехо, жуте дукатиће!“
— „Трошио сам, али фајде нема.“
Мејра меће руке у џепове,
Извадила кутију шећера: 40
— „Нај ти, Мехо, ти ослади уста!“
Она меће руке у њедарца,
Па извади црвену јабуку:
— „Узми, Мехо, ти потопи душу!“
Па изиђе из шикли одаје. 45
Кад је била на врх мердевина,
Просу Мејра ситне плетенице.
Гледале је Мехагине секе,
А и она остарјела мајка,
Повикаше из грла бијела: 50
„Диж’ се, Мехо, да би се не диг’о!
Није оно незнани јаране,
Већ је оно Мејра јауклија!“
Скочи Мехо к’о да се помами,
Докле Мехо на врх мердевина — 55
Мејра била на дну мердевина;
Докле Мехо на дну мердевина —
Мејра била у мермер авлију;
Докле Мехо у мермер-авлију —
Мејра била пољем широкијем; 60
Докле Мехо пољем широкијем —
Мејра била лугом зеленијем;
Доклен Мехо лугом зеленијем —
Мејра била своме б’јелом двору;
Кад то виђе гонџе Мехемеде, 65
Паде јадан у зелену траву,
Како паде — теслим душу даде.
