Глас харве шишатовачке
| Глас харве шишатовачке Писац: Лукијан Мушицки |
Лиро-дидактическа песма,
дар на Ново лето
народној серпској јуности.
I, bone, quo vіrtuѕ tua te vocat: i pede fauѕto, Grandіo laturuѕ merіtorum proemіa.
Horatіuѕ
О, ако сам ти икада, Музо, ја
Са песмом серпском, земни, угодио
(У самој беди с тобом срећан),
Варвит ми сладошћу обли данас!
Приведи струне победоносно у
Согласје. Данас песму ниспошљи ми,
Која ће живит док је серпска
Племена јарким под сунцем! Младим —
Ви’ш! — готовим се певати Сербљима,
Семена сејат нежна у серца и
Душе, по светој вољи твојој!
Певцима име и славу дајеш.
У теби гледим, серпска о јуности,
Млад народ серпски. Потом си надежда
Оцена. Потом силна брига
Њихова, умом и телом здрава
Да будеш! Потом своја сокровишта
Подашном руком радо отварају,
Да вечну срећу теби, милој,
Створе, и народној чести дигну
Стуб! Ти си мени њива желајема,
На којој желим, док је у телу дух,
Семена чиста доброг, красног,
Истиног сејати теби, Роду,
За златну жетву! Труд је тај једини
На општем пољу свију најслађи, и
Свободан от клевете подле,
Кивна угризања, грозних стрела.
Серца вам стоје нравном зидару на
Свак час отворена. Дух родољубиви,
Рад в храму задужбине зидат.
Не чека времена бољег, к труду с’
Предаје; краси лик добродетељи
По вечном вкусу; слади са трудом труд.
На путу среће младеж даје
Дањ благодарности благодјеју.
Тим јој ти, мене, Народа Геније,
Навек учини: мудрост нам долази
С Олимпа. Дај казуј под перо
Правила полезна; пут ко срећи
Отвори. Чујте! „Народ ће с’ родит из
Вас серпски. Може постати народ млад
Каквим сам хоће кад над њиме
Штедар и праведан скиптар влада,
И поверења к сопственим силама
Оклоп на груди носи. Кој’ оставља
Сам себе, туђе данас није
Помоћи достојан. Много може
Род храбри, зашт’ му с’ чини да може он.
Познајте најпре Сербљином Сербљин чим
Је, пак свом снагом духа, серца
Слож’те с’, да светињу обдержите.
Чрез мене знате! Та вам је прадедни
Језик и вера; свети и грађански
Оцена стари обичаји:
Стара без основа зла је новост!
Гледајте како царства сограђани
На пољу свога језика ревнивим
Борењем спеше к светој цељи.
Сербљин међ первима бити може!
Изображење народу нравствену
Моћ даје, јачу груба исполина.
Води в согласје ум и серце.
Дарове муза присвоји Роду.
Свак себи мету силама својима
Избери сходну рано, и шествуј к њој
Скор. Штеди за њу силе тела:
Взајмном помоћ’ју ум и тело
Свагда су венац славе добијали.
У жару лета храбро Улису дај
Следуј! „Претерпи, уздержи се!“
Те су на мудрости дверма речи.
Позно се кају, Ментора лишени!
Намисли твердо, верно, па свершуј то.
Без посведневне крепке воље
К цели с’ не долази! Бежи време!
Премудрост вечна управља вселеном!
Силна јој љубов к тварма диханија;
Ко сваком добру даје време.
Људи су весници, носци тога!
То ако уму ценити, ползоват
Се њим, онда су божије воље, па
И силе снаследници. Тешко
Томе бездејствије ком је слатко!
Зажели, смисли, љубављу внутрени
Зажежи орган к намери полазној.
Без натпетице коњ не лети.
Успећеш, право тек трчи к цељи.
Многи су к слави путови! к блаженом
Животу стазе различне! Размисли
Којим ћеш путем ширим, којом
Стазицом поћи, па иди срећан!
Много препона имаћеш даљном ти
На путу. Храбри с’! Борбом се твори муж.
Над вама штит мој! Много човек
Тајних врагова у себи носи.
На стране с’ тужи, несрећним али га
Све чине своји. Најпре победи те,
Лако ћеш стране, били јавни
Или у мраку, победит моћи.
Над самим собом најтежа победа!
Не дај да расту заједно с’ силама
Ти тајни врази твоји. Вољу
Најпре под јарам подвергни ума.
Ненаучена служити, владаће
Немудро с тобом. Сили мечтателној
Утесни предел: свет живота
Оставља та, у мними лети.
У недостатку бједственост није ти;
У жеђи к вештма неситој лежи та!
Излишност жеље срежи равно
Силама; биће ти душа мирна.
Затвори твоје битије у перси,
И те огради мудрошћу; нећеш ми
Ти зле бит среће. Зло најтеже
Сад си га привео самим собом!
Лакше је кад ти сувом на путу на
Врат браћа силом варварски наметну.
Ах! Аристида, Фокиона,
Сократа, Милоша опомен’ се.
У ланцу беде блажен је серце ком’
Порок, злодејство, на брата бачено
Зло нит’ на јави нити у сну
Подобно черву не гризе. Памти!
Научи с’ рано дужности званија
Претпочитоват склоностма милима!
Научи с’ сносит судбу: свега
Лишити с’ кад добродетељ иште!
Крик серпског рода звезде домаша већ
Противу злобе, зависти, неслоге!
Дај, Роде, преобуци с’в нову
Ризу доброте и божја света!
На вас погледа младежи цели свет!
Од вас чека то Немање тиха сен!
Доста! На стол вам мећем знаке
Намере путне; избер’те себи.” —
Представи взору, о Теодоровићу,
Те знаке к цељи. Младеж нек’ често њих
Погледа; цељ удуби духу.
Једноме не, ал’ све можно свима!
1821.
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 137-141
|