Glas harve šišatovačke

Glas harve šišatovačke Pisac: Lukijan Mušicki

Liro-didaktičeska pesma,
dar na Novo leto
narodnoj serpskoj junosti.

I, bone, quo vіrtuѕ tua te vocat: i pede fauѕto, Grandіo laturuѕ merіtorum proemіa.
Horatіuѕ

O, ako sam ti ikada, Muzo, ja
Sa pesmom serpskom, zemni, ugodio
(U samoj bedi s tobom srećan),
Varvit mi sladošću obli danas!

Privedi strune pobedonosno u
Soglasje. Danas pesmu nispošlji mi,
Koja će živit dok je serpska
Plemena jarkim pod suncem! Mladim —

Vi’š! — gotovim se pevati Serbljima,
Semena sejat nežna u serca i
Duše, po svetoj volji tvojoj!
Pevcima ime i slavu daješ.

U tebi gledim, serpska o junosti,
Mlad narod serpski. Potom si nadežda
Ocena. Potom silna briga
Njihova, umom i telom zdrava

Da budeš! Potom svoja sokrovišta
Podašnom rukom rado otvaraju,
Da večnu sreću tebi, miloj,
Stvore, i narodnoj česti dignu

Stub! Ti si meni njiva želajema,
Na kojoj želim, dok je u telu duh,
Semena čista dobrog, krasnog,
Istinog sejati tebi, Rodu,

Za zlatnu žetvu! Trud je taj jedini
Na opštem polju sviju najslađi, i
Svobodan ot klevete podle,
Kivna ugrizanja, groznih strela.

Serca vam stoje nravnom zidaru na
Svak čas otvorena. Duh rodoljubivi,
Rad v hramu zadužbine zidat.
Ne čeka vremena boljeg, k trudu s’

Predaje; krasi lik dobrodetelji
Po večnom vkusu; sladi sa trudom trud.
Na putu sreće mladež daje
Danj blagodarnosti blagodjeju.

Tim joj ti, mene, Naroda Genije,
Navek učini: mudrost nam dolazi
S Olimpa. Daj kazuj pod pero
Pravila polezna; put ko sreći

Otvori. Čujte! „Narod će s’ rodit iz
Vas serpski. Može postati narod mlad
Kakvim sam hoće kad nad njime
Štedar i pravedan skiptar vlada,

I poverenja k sopstvenim silama
Oklop na grudi nosi. Koj’ ostavlja
Sam sebe, tuđe danas nije
Pomoći dostojan. Mnogo može

Rod hrabri, zašt’ mu s’ čini da može on.
Poznajte najpre Serbljinom Serbljin čim
Je, pak svom snagom duha, serca
Slož’te s’, da svetinju obderžite.

Črez mene znate! Ta vam je pradedni
Jezik i vera; sveti i građanski
Ocena stari običaji:
Stara bez osnova zla je novost!

Gledajte kako carstva sograđani
Na polju svoga jezika revnivim
Borenjem speše k svetoj celji.
Serbljin međ pervima biti može!

Izobraženje narodu nravstvenu
Moć daje, jaču gruba ispolina.
Vodi v soglasje um i serce.
Darove muza prisvoji Rodu.

Svak sebi metu silama svojima
Izberi shodnu rano, i šestvuj k njoj
Skor. Štedi za nju sile tela:
Vzajmnom pomoć’ju um i telo

Svagda su venac slave dobijali.
U žaru leta hrabro Ulisu daj
Sleduj! „Preterpi, uzderži se!“
Te su na mudrosti dverma reči.

Pozno se kaju, Mentora lišeni!
Namisli tverdo, verno, pa sveršuj to.
Bez posvednevne krepke volje
K celi s’ ne dolazi! Beži vreme!

Premudrost večna upravlja vselenom!
Silna joj ljubov k tvarma dihanija;
Ko svakom dobru daje vreme.
Ljudi su vesnici, nosci toga!

To ako umu ceniti, polzovat
Se njim, onda su božije volje, pa
I sile snaslednici. Teško
Tome bezdejstvije kom je slatko!

Zaželi, smisli, ljubavlju vnutreni
Zažeži organ k nameri polaznoj.
Bez natpetice konj ne leti.
Uspećeš, pravo tek trči k celji.

Mnogi su k slavi putovi! k blaženom
Životu staze različne! Razmisli
Kojim ćeš putem širim, kojom
Stazicom poći, pa idi srećan!

Mnogo prepona imaćeš daljnom ti
Na putu. Hrabri s’! Borbom se tvori muž.
Nad vama štit moj! Mnogo čovek
Tajnih vragova u sebi nosi.

Na strane s’ tuži, nesrećnim ali ga
Sve čine svoji. Najpre pobedi te,
Lako ćeš strane, bili javni
Ili u mraku, pobedit moći.

Nad samim sobom najteža pobeda!
Ne daj da rastu zajedno s’ silama
Ti tajni vrazi tvoji. Volju
Najpre pod jaram podvergni uma.

Nenaučena služiti, vladaće
Nemudro s tobom. Sili mečtatelnoj
Utesni predel: svet života
Ostavlja ta, u mnimi leti.

U nedostatku bjedstvenost nije ti;
U žeđi k veštma nesitoj leži ta!
Izlišnost želje sreži ravno
Silama; biće ti duša mirna.

Zatvori tvoje bitije u persi,
I te ogradi mudrošću; nećeš mi
Ti zle bit sreće. Zlo najteže
Sad si ga priveo samim sobom!

Lakše je kad ti suvom na putu na
Vrat braća silom varvarski nametnu.
Ah! Aristida, Fokiona,
Sokrata, Miloša opomen’ se.

U lancu bede blažen je serce kom’
Porok, zlodejstvo, na brata bačeno
Zlo nit’ na javi niti u snu
Podobno červu ne grize. Pamti!

Nauči s’ rano dužnosti zvanija
Pretpočitovat sklonostma milima!
Nauči s’ snosit sudbu: svega
Lišiti s’ kad dobrodetelj ište!

Krik serpskog roda zvezde domaša već
Protivu zlobe, zavisti, nesloge!
Daj, Rode, preobuci s’v novu
Rizu dobrote i božja sveta!

Na vas pogleda mladeži celi svet!
Od vas čeka to Nemanje tiha sen!
Dosta! Na stol vam mećem znake
Namere putne; izber’te sebi.” —

Predstavi vzoru, o Teodoroviću,
Te znake k celji. Mladež nek’ često njih
Pogleda; celj udubi duhu.
Jednome ne, al’ sve možno svima!

1821.

Izvor

• Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 137-141

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Lukijan Mušicki, umro 1837, pre 187 godina.