Липа Маре дугу њиву жање
Златим српом, билима рукама.
Куд је Маре српом зажињала,
Туда Иве из војнице дојде:
„Маре моја, си л' ми јужинала?" 5
„Нисам, Иве, јошће ни ручала!"
Иве шеће старој мајки својој:
„Ај, старице, мила мајко моја,
Да ниј' моја ни ручала Маре!"
„Лажеш, Иве, ти и твоја Маре!" 10
„Ај, старице, мила мајко моја,
Ако лажем ја и моја Маре,
Ал не лажу моје Маре лица —
Били су јој бели и румени,
А сад су јој чрни и увели!" 15