14.
Галео моја...
Галео моја, како ми је празно
И пусто усред собице ми мрачне,
Гдје моја душа, сјећајућ' се тебе,
Небеса снива и предјеле зрачне!
И док кроз вале поноћи и таме
У мојој соби кандило прскара,
У мојој души ређају се слике
И бујни занос прошле дане ствара.
И видим тебе... Кô анђео златан
У глухој ноћи када летом мине,
У мојој души појавиш се и ти
И у њој сјајем освијетлиш тмине.
И у магновењу, у тренутку једном
Божанска твоја слика ми се јави,
И у лахорима што долазе с мора
Мио и страсан шапат ми се прави.
... Ја тада видим себе у свом болу
Гдје, као кумир, на обали хучној,
Узаман чекам загрљај сирена,
Блијед и таван у осами мучној.
Судба је силна, која свијетом ходи,
Кад сам на стазу тог живота пао, –
Дух мој и срце поклонила теби; –
Да, теби, драга, теби све сам дао...
Ах, ја вјечно венем – чуде ми се људи
Што сам тужан, болан, што сам блијед тако;
Ја бих бјежô од њих, ал' куда и камо,
Ја не знам?... Теби ил' себи, па плакô...
Галео моја, како ми је празно
И пусто усред собице ми мрачне!
Ах, моја душа само тебе снива
И тебе траже моје очи плачне...
Мостар, 18. II 1901.
