Газда Младен/II

Тај подневни, после ручка кућни мир нарочито се јаче, више осећао код њих, због куће им. Висока, увучена и ограђена високим зидовима и високом двокрилном капијом. Кад се из Чаршије улазило у улицу, одмах би се наилазило на њихну капију. Она се истицала како својом величином тако и зидом уличним, који је био од осталих виши и увек покривен здравим, јаким ћерамидама. И поред тога, ту, до капије, испод ње, навек нагомилано, истовремено по неколико кола греда и камења што је ту и зими и лети заривено у земљи стајало, чекало за нека зидања, потребу ако се укаже. Али кад би се капија отворила, па у њу ушло, човек би се трзао. Бунила би га она удаљеност куће и големо дуго двориште. Чисто као да би се упадало, тако би се силазило и дугом калдрмисаном путањом ишло ка кући. Кућа је била тамо, у дну. Висока, на два спрата. Са капије видела би се само њена једна страна, и горњи бој који, окренут наниже, окречен, белео се, док од доњег спрата само се видели диреци трема и тамо унутра у полутами кујна, собе. Лицем куће, целом њеном ширином, испред ње, протезала се башта и губила наниже. Супротни, комшијски зид није се видео од силног дрвећа које је било велико, старо, разгранато. А одмах испред саме куће, где је био трем, плоче, чесма, шимшири, биле су лозе чардаклије које су, пењући се до горњег спрата, разграњујући, ширећи се и мешајући се са лишћем и дрвећем из баште, чиниле један зелени свод који је од куће наниже једноставно, густо, протезао се а саму кућу као половио и чинио да се иначе тамни доњи спрат готово не види а да се више тог зеленог свода горњи бој јаче, више истиче и бели са редом окречених соба. Са тога горњег спрата видела се не само цела улица која се својом кривином, крововима час ниских час високих кућа и димњака, ширила и губила у њивама, него чак се гледало изван вароши. Цело поље, брег са »баждарницом« од које се видело како широк, бео друм силази, уводи у варош. Иза баждарнице могла су да се назру Два Брата, Чуке, Чуково са својим по падинама раштрканим и ишараним селима. Одозго, са стране, видела се цела горња варош. Турски део, збијен, као у рупи, пун кровова, чардака, кривих тесних улица; са сахат-кулом, амамом. Горе, у челу вароши, белела се гола, раштркана »циганска маала« иза које се тамнела зелена Ћошка, а опет иза ње високо до неба дизала се испрепукла, камена Пљачковица и Крстиловица...

То је био тај њихов, чувени чардак, кућа, горњи спрат који, опкољен зидовима, улицом, чаршијом, није се видео а са кога се све видело; тај чувени »баба-Станин чардак«. Нарочито када би дубоко у ноћи горе, на чардаку, било осветљено, видео би се, распознавао, и путници, кириџије, тешећи себе што су у ноћ ипак на време дошли, говорили би:

— Још седе баба-Станини!

Са капије се упадало и ишло калдрмисаном путањом. Испред куће био висок »ћутук« и чесма са које је вода текла и свеже падала и натапала башту. Трем, ограђен дирецима који су држали горњи спрат, патосан старим изломљеним плочама. У њему се навек осећала влага и тмина. Светлост у целом доњем спрату, спаваћој соби, долазила је од прозора позади куће. Ломила се по кујни, огњишту, рафу, судовима. Навек једна страна кујне била у мраку, те је целог дана тамо горела свећа, да би се могло да ради. Степенице које су водиле на горњи бој, истина, биле су старе, али од свакодневног рибања жутеле су се и мирисале, као што је и од горњег спрата долазио мирис опраности, изветрености. Истина, Младен није сасвим знао тај горњи спрат, јер никада нису смели да се тамо пењу, једино о слави, Ускрсу, Божићу.

Знао је само да су тамо, у собама, најскупљи пиротски ћилими, сребрни зарфови за шоље, кондири, иконе из Рила, Пећи, Свете Горе, да једино то тамо баба иде, намешта, спрема... А доле, иза степеница, жутела су се врата од подрума, више којих су вирили, као отвори, мали прозори од бабиног »сопчета«. Подрум се протезао дужином целе куће. Био пун. Пун бачви, каца, масла, сира, вуне. Све што није могло одмах да се троши. Чак и сам је Младен за то већ слушао да је у њему било и пара што их је закопала баба. И то старог новца, који је баба крила, и ни деди, покојном мужу свом, па сада ни сину, оцу Младеновом, ником не казивала, као да се бојала да они, ако виде како имају толико новаца, не напусте радњу, дућан, не ослободе се и не постану меки, раскошни.

Јер, једнога дана умало не пропали. Тако се говорило, мада се то никад по њиховој кући није осетило или видело. Деда Младенов, после оца наследивши толика имања и пошто био и од бабе млађи, тек онда наставши на пуну снагу, мада је већ имао сина, оца Младенова, одједном почео да расипа, троши. Што је најгоре, са правим беговима и Турцима по Скопљу и Призрену да се у расипању, раскоши и банчењу надмеће. Једног дана на женске и карте готово све дао, изгубио. Све требало да се распрода. И онда, тако се говорило, баба кришом, не говорећи никоме, сама, само с једним рођаком, и, како причају, преобучена у мушко одело прешла границу, отишла у своје родно место тамо око Пећи и Вучитрна и сва имања распрода, донесе новац и плати. Остатак новаца закопала у подруму. И тако све спасла. И од тада све она узела у своје руке.

Доцније, у старости, деда шлогиран, тамо у дућану само седи. Син, отац Младенов, који је био већ дорастао, наплаћивао, продавао. Увече он баби доносио новац, давао јој рачуна. Истина, све то изван њих самих, изван куће, у маали, чаршији и међу светом се није знало, није смело да се опази и осети. Споља, све што је било везано за кућу, за име, било је исто као и пре. Гробови увек су као пре били чисти и са запаљеним кандилом, у цркви једнако је горело оно златно кандило, поклон, дар њихове куће. На Божић, Ускрс, о слави и даље се апсенцима по затворима носила јела и пића; просјацима и даље се раздавало. На слави, имендану и даље била вечера, гозба. Али не као пре. Тај потрес, посрнуће, које се тако јако крило, баш на тим гозбама, вечерама, међу најужим кругом родбине, баш се тад најјаче испољавао. Све је било друкчије. Познавало се то по чашама винским, у којима је, истина, било најбоље вино, али никад не напуњене до врха, да се прелива, већ чисте, са по два прста колико треба празне; по чистом уоквиреном јелу у саханима, а не да су убрљани, пресипани... Тако и по самим собама, одајама. Истина да су као и пре биле отворене, осветљене, намештене као што треба, али не онако топло јако угрејане, утуткане. И што се приближавало крају вечере, време дизању, одлажењу, оне би собе, цела кућа чисто биле све хладније. Истина се и даље ложило и даље послуживало, нудило, тек...

То је била та њихова кућа у којој се навек знало ко је и шта је ко. Прва увек била баба, па онда отац, па Младен, и тек онда мати и млађи брат. Баба увек у краткој, до чланака колији, са задигнутим и за појас заденутим пешевима да јој у послу не сметају. Мало погрбљена. Забрађена затворене боје шамијом да јој јаче одскаче и бели јој се везена око врата бела марамица. Сува, паметна, строга лица; очију увек јако, јасно отворених, уздигнутих, мало набраних. Увек у послу и то све око куће, тамо по горњем боју, собама, одајама. Чисто сасвим одвојена од кујне, готовљења, спремања, као неки гост у кући а опет држећи све у својим рукама. Све кључеве од подрума и од оног њеног сопчета, од сандука, ковчега у којима су стајале нове, стајаће хаљине, новац и друге драгоцености. И за све морали њу да питају, од ње да ишту. Али и она се о свима њима по кући бринула. О матери, оцу, о њему, Младену, и млађем брату. Увек да имају ако не најбоља одела а оно увек чиста, незакрпљена. Да се, као и некад, басма, свиле, везови, шамије кад приспеју у коју трговину, прво код њих шаљу на углед и пробу. Можда то њена снаја, мати Младенова, има већ, мада неће од силна свакидашња посла по кујни моћи никада можда ни понети, али ипак морало је да се има, да случајно, ко зна, не укаже се каква прилика те она не буде постидна међ другарицама, комшиницама. Тако исто она је водила бригу и о славама, Божићу, Ускрсу. Да, као увек, сва родбина ту код њих буде, из цркве прво се код њих дође на честитање. А и да отац са матером такође, кад ко од њихове родбине слави, не пропусте да оду, честитају. Нарочито мати да је обучена као што треба, у најновије хаљине, да понесе доста шећера, јабука, крушака, чиме ће даривати тамо децу. Јер и деца су знала да увек, кад год се дође код њих или они к њима, увек добијају што да једу. Али зато мати је морала бабу једнако да слуша. Исто онако као у почетку, када је била доведена, што није знала ништа по кући па морала свашта њу да пита, тако и доцније, и сада, када се већ уродила, ето њега, Младена, већ толиког има, и опет мора за свашта да је пита. Колико брашна, масла, сира да узме; које ће јело да готови? У подрум није смела да завири, још мање да без бабиног знања што узме или дâ коме, као и женама по комшилуку да сме од посуђа што на послугу да дâ. Чак и за одело, које ће шалваре, који минтан да почне сваки дан да носи, прља. И мати, не само да се у томе осећала понижена, да је то вређало, но, као увек, била благодарна, јер она, баба, једном засвагда учинила је нешто за њу због чега ће је целог живота поштовати и до гроба јој бити благодарна. А то је било што је она, баба, била та која је њу запазила и од свих сестара, баш њу, најмлађу и последњу, казала оцу Младеновом да узме за жену. А када она, баба Стана, за неку каже не само да је добра него и пристане да јој дође у кућу и буде снаха, онда се знало колико то значи. А нарочито је то много значило за матер и њене, њихну кућу, која горе, око сахат-куле, истина је била доста имућна, али оне одавно остале без матере, она и сестре јој, и цела кућа без домаћице била као обезглављена а још пуна њих, женскадије, те није баш изгледала као што треба. И нарочито она, Ката, која је била најмлађа од свих сестара и готово била остављена само да ради и трчи по кући, као нека слушкиња, док су остале сестре, старије, већ у годинама, гледале себе и спремале своје дарове. Оне излазиле и стајале на капији, оне се виђале по славама, свадбама, док она једнако била унутра, у кући. И зато, не само да јој штогод није било право, овде, него била сва срећна. Ништа је не бринуло, не једило, још мање да у томе што мора за свашта бабу да пита, од ње да иште да јој дâ сматрала као неку увреду, понижење. Чак ни то: што изван кујне и оне собе где је она радила, распремала, даље, изван, по дворишту, по кући, као да није ни постојала, јер ни комшинице или ма ко који би дошао да шта код њих поиште, обично какав суд да се послужи и врати, па не нашав бабу, пре би се њему, Младену, обраћао него матери:

— Младене, треба ми (то и то). Ако ли да узмем?

Чак ни то њу није вређало. Њој је само било до тога да су: њоме у кући сви задовољни, да вечито ради и да је сва срећна свакоме од њих да угоди. Прво баби, па онда мужу своме, оцу Младеновом па чак и њему, сину, Младену. Она према њему, Младену, не само да се није осећала старија од њега, као мати, још мање равна њему, него чак и млађа, нижа од њега. Њега и мужа, оца му, заједно у један ред стављала, у старије, веће од себе, као домаћине кућне.

Увек кад год би отац што заборавио из дућана да пошље кући а она, не смејући понова сваки час да га за то опомиње, бојећи се да га тиме као не наљути, увреди (зар он мало посла и бриге има тамо у дућану и чаршији?), увек би се онда обраћала Младену, и то као да је он отац, он заборавио, он за то крив, и чисто би њега за то корила.

— А, бре, што не донесете? Како то да заборавите? Знате да треба, па што не доносите?

Или, када би Младен пошао ујутру у школу и она, знајући да ће он, као увек, прво код оца у дућан свратити да му се јави, она би не по њему, већ самом њему, Младену, поручивала шта јој треба из дућана:

— Младене, треба ми (то и то), па немој да заборавите. Пратите из дућана.

И у тој њеној понизности, заједничком ословљавању, изједначавању у старешинству оца са њиме, Младеном, сином, огледала се она предосећања матера према својим првенцима, она слутња, бојазан, што су они ти који ће, не дај боже када им мужеви, домаћини, умру, бити домаћини, хранити их, чувати, бригу о њима водити. И зато још када су овако мали за тај њихов будући терет, бригу што ће они имати, били су и старији од њих, матера својих, једнаки са оцевима својим.

И зато Младен, као да је то знао, осећао, увек је био према матери озбиљан. Строг. Нарочито би је грдио када би по обичају, а све из доброте, наивности, када оде у комшилук и нађе се са комшикама, па да не би изгледала горда, због тог њихног богатства, првенства куће, она се навлаш заборавља и у разговору остаје тамо по читаве сахате, да увек морају да шиљу по њу и да је зову. Младен, црвенећи на ту њену слабост, понижење, увек би је не корио већ чак грдио:

— Зашта, мори, мати? Зашто да си таква?

Она, долазећи, спотичући се од трчања, као улагујући се, говорила би:

— Ето, таква сам, бре, синко! Луда! За никуда ја нисам...

И никада она, као друге матере, да је смела са Младеном, као са сином, да се шали, још мање да га грли, љуби. Сву своју љубав преносила је на млађег. С њиме, па и то кријући се, да је »они« не виде (баба, отац, и чак Младен) и не смеју јој се на те њене будалаштине, слабости, у потаји, кришом, млађег би брата грлила, љубила и расповијајући га, купајући га, шта ти не од лудости и љубави чинила.

После бабе, долазио је отац. Сиров, крупан човек. Лица затворена и више натмурена. Трома, тешка покрета и корака. Још тромија говора. Обучен навек готово у нове чакшире, опасан појасом и у минтану који му је био тесан. Нарочито око широка му и кратка врата. Навек као од неке силине, ватре, колију је носио забачену, на рамену, и увек ишао погнуте главе. Он је имао само да води бригу тамо о дућану, трговини, чаршији, а овде код куће, није имао ни за шта да се брине. Још мање да што наређује, заповеда. Отац му то као да је и волео. А Младен се и досећао зашто је то тако. Зашто се отац пред бабом увек чини да је још као мали, недозрео, и не толико озбиљан да је, те, као у дућану, тако и код куће, он да је први, он да наређује, он заповеда, распоређује, све у својим рукама држи, већ све то једнако баба. Прво, што му је тако било лакше, навикао се, волео је да, када мора већ тамо у дућану и у чаршији да лупа главу, купује, тргује, пази и отвара очи, онда бар када овамо, кући, дође, да нема овде што да мисли, о чему да се брине и заповеда. Да може рахат, раскомоћено, без бриге да лежи и да се одмара. А друго, што, истина, нико други није знао и што је Младен тек доцније када је сасвим порастао дознао, схватио, било је то: што отац, мада је у чаршији, међу трговцима био доста уважен, поштован, на своме месту, као што треба, ипак од те своје уважености покаткада попуштао. Заборављао се. Покаткад, запио би се. Истина, и то ретко, кришом. Онда, не знајући од стида, муке, бола, шта ће, по три дана би лежао. Требала је тада баба само да га прекори, ма шта да му опоро каже, одмах би од куће отишао и никада не би се више вратио. Овако, само би болно лежао. Баба се увек чинила невешта, као да није знала зашта је болестан. Једино што би се примећивало да она зна, то је било за време ручка, када за софру сви седну а отац лежи. Од горчине, бола, њој би чисто залогаји у грлу запирали. Прсти би јој, приносећи залогаје устима, такође на бол скупљени, дрхтали. И да то сакрије, оца не увреди, сваки би час у крилу скупљала и чистила мрве од хлеба. И нико се није показивао да зна за то његово пиће.

И зато је отац пред бабом увек радосно, од свег срца чинио се мали, не он да је домаћин куће, газда, да доноси. Сваке суботе, увече, доносећи пазар, још с капије разузурујући се, скидајући колију, у исти мах вадио би кесу и додавао би било матери, било њему, Младену, већ ко би се ту у близини нашао, и давао је да овај право тамо, код бабе у сопче, однесе:

— На, однесите тамо!

И после вечере, када би мати, Младен полегали, угасили свећу, отац би још тамо код бабе остајао бројећи паре и дајући јој рачуна шта је, колико и од кога пазарио, купио...

Младен кроза сан чуо би како отуда кроз кујну допире очев глас. Пун, кратак и понизан. Уз то звек новаца и извињавање:

— Нисам могао више, нано. А за то и то цена је оволика. Нижа није. И, ако хоћеш, да купим, ако не, како ти наредиш.

Доцније, осетио би очев долазак. Распасујући се, одахнувши, као отресавши се терета, испрућивао би се код њих у постељи, навлачећи јорган по глави. И Младен би осетио чак и овамо, испод материне главе, па чак и испод своје, очеве прсте од испружене руке, како и њега заједно са матером грли.

И онда би настало оно уочи недеље, празника, њихово спавање овамо у соби. Он, отац, мати, и млађи брат у колевци. И сви, свршивши све као што треба, спавају и одмерено рчу од срећна задовољна сна, не бринући се ни о чему, не осећајући никакве бриге, мисли до једино осећајући око себе утутканост, сувоту простране собе, мекоту и топлоту постеље и напољу широку бескрајну, до на крај света топлу ноћ.

Баба, ко зна, као увек, она још не легала, остајала да у сопчету седи, рачуна, води бригу о свему, о сутрашњици: које ће се јело готовити, колико још може тај и тај ћуп масти, врећа брашна, сир или месо до те и те недеље дотрајати, док не дође друго и док се још не заради и може без штете, да се не осети оскудица по другим потребама, друго, понова да се купи.

Тако је било код њих одувек. Откако Младен зна и памти. Такав отац, таква мати. Баба све и сва у кући. По њој се већ и кућа звала. По њој и отац, па чак и он, Младен, »баба-Станин Младен«. Тако су га звали. И тако је било једнако, годинама. И зато Младен, мада још дечко, још у школу ишао, ипак је све то знао и трудио се, гледао да и он буде као што треба. У школи, да се учи добро. Ако није, а увек је био, најбољи ђак, а оно да је највреднији, најтачнији у чаршији, када из школе кући иде, да је с њиме сваки задовољан; да је онакав какав треба да је син њихове, газдинске, куће, која је и покрај свега још једнако била и бројала се међу прве куће. Па још он, првенац такве куће, који има оца да наследи. И не само да је морао бити такав већ није смео да допусти да га макар ко, било баба, отац (мати већ не би ни смела) за шта прекоре, што никада није ни чињено. А најмање отац да је кадгод то учинио, јер какав је он био осоран, прек, уверен је био и знао да му Младен, син, мора бити онакав какав треба да је.

И Младен је био такав.