Gazda Mladen/II

Taj podnevni, posle ručka kućni mir naročito se jače, više osećao kod njih, zbog kuće im. Visoka, uvučena i ograđena visokim zidovima i visokom dvokrilnom kapijom. Kad se iz Čaršije ulazilo u ulicu, odmah bi se nailazilo na njihnu kapiju. Ona se isticala kako svojom veličinom tako i zidom uličnim, koji je bio od ostalih viši i uvek pokriven zdravim, jakim ćeramidama. I pored toga, tu, do kapije, ispod nje, navek nagomilano, istovremeno po nekoliko kola greda i kamenja što je tu i zimi i leti zariveno u zemlji stajalo, čekalo za neka zidanja, potrebu ako se ukaže. Ali kad bi se kapija otvorila, pa u nju ušlo, čovek bi se trzao. Bunila bi ga ona udaljenost kuće i golemo dugo dvorište. Čisto kao da bi se upadalo, tako bi se silazilo i dugom kaldrmisanom putanjom išlo ka kući. Kuća je bila tamo, u dnu. Visoka, na dva sprata. Sa kapije videla bi se samo njena jedna strana, i gornji boj koji, okrenut naniže, okrečen, beleo se, dok od donjeg sprata samo se videli direci trema i tamo unutra u polutami kujna, sobe. Licem kuće, celom njenom širinom, ispred nje, protezala se bašta i gubila naniže. Suprotni, komšijski zid nije se video od silnog drveća koje je bilo veliko, staro, razgranato. A odmah ispred same kuće, gde je bio trem, ploče, česma, šimširi, bile su loze čardaklije koje su, penjući se do gornjeg sprata, razgranjujući, šireći se i mešajući se sa lišćem i drvećem iz bašte, činile jedan zeleni svod koji je od kuće naniže jednostavno, gusto, protezao se a samu kuću kao polovio i činio da se inače tamni donji sprat gotovo ne vidi a da se više tog zelenog svoda gornji boj jače, više ističe i beli sa redom okrečenih soba. Sa toga gornjeg sprata videla se ne samo cela ulica koja se svojom krivinom, krovovima čas niskih čas visokih kuća i dimnjaka, širila i gubila u njivama, nego čak se gledalo izvan varoši. Celo polje, breg sa »baždarnicom« od koje se videlo kako širok, beo drum silazi, uvodi u varoš. Iza baždarnice mogla su da se nazru Dva Brata, Čuke, Čukovo sa svojim po padinama raštrkanim i išaranim selima. Odozgo, sa strane, videla se cela gornja varoš. Turski deo, zbijen, kao u rupi, pun krovova, čardaka, krivih tesnih ulica; sa sahat-kulom, amamom. Gore, u čelu varoši, belela se gola, raštrkana »ciganska maala« iza koje se tamnela zelena Ćoška, a opet iza nje visoko do neba dizala se isprepukla, kamena Pljačkovica i Krstilovica...

To je bio taj njihov, čuveni čardak, kuća, gornji sprat koji, opkoljen zidovima, ulicom, čaršijom, nije se video a sa koga se sve videlo; taj čuveni »baba-Stanin čardak«. Naročito kada bi duboko u noći gore, na čardaku, bilo osvetljeno, video bi se, raspoznavao, i putnici, kiridžije, tešeći sebe što su u noć ipak na vreme došli, govorili bi:

— Još sede baba-Stanini!

Sa kapije se upadalo i išlo kaldrmisanom putanjom. Ispred kuće bio visok »ćutuk« i česma sa koje je voda tekla i sveže padala i natapala baštu. Trem, ograđen direcima koji su držali gornji sprat, patosan starim izlomljenim pločama. U njemu se navek osećala vlaga i tmina. Svetlost u celom donjem spratu, spavaćoj sobi, dolazila je od prozora pozadi kuće. Lomila se po kujni, ognjištu, rafu, sudovima. Navek jedna strana kujne bila u mraku, te je celog dana tamo gorela sveća, da bi se moglo da radi. Stepenice koje su vodile na gornji boj, istina, bile su stare, ali od svakodnevnog ribanja žutele su se i mirisale, kao što je i od gornjeg sprata dolazio miris opranosti, izvetrenosti. Istina, Mladen nije sasvim znao taj gornji sprat, jer nikada nisu smeli da se tamo penju, jedino o slavi, Uskrsu, Božiću.

Znao je samo da su tamo, u sobama, najskuplji pirotski ćilimi, srebrni zarfovi za šolje, kondiri, ikone iz Rila, Peći, Svete Gore, da jedino to tamo baba ide, namešta, sprema... A dole, iza stepenica, žutela su se vrata od podruma, više kojih su virili, kao otvori, mali prozori od babinog »sopčeta«. Podrum se protezao dužinom cele kuće. Bio pun. Pun bačvi, kaca, masla, sira, vune. Sve što nije moglo odmah da se troši. Čak i sam je Mladen za to već slušao da je u njemu bilo i para što ih je zakopala baba. I to starog novca, koji je baba krila, i ni dedi, pokojnom mužu svom, pa sada ni sinu, ocu Mladenovom, nikom ne kazivala, kao da se bojala da oni, ako vide kako imaju toliko novaca, ne napuste radnju, dućan, ne oslobode se i ne postanu meki, raskošni.

Jer, jednoga dana umalo ne propali. Tako se govorilo, mada se to nikad po njihovoj kući nije osetilo ili videlo. Deda Mladenov, posle oca nasledivši tolika imanja i pošto bio i od babe mlađi, tek onda nastavši na punu snagu, mada je već imao sina, oca Mladenova, odjednom počeo da rasipa, troši. Što je najgore, sa pravim begovima i Turcima po Skoplju i Prizrenu da se u rasipanju, raskoši i bančenju nadmeće. Jednog dana na ženske i karte gotovo sve dao, izgubio. Sve trebalo da se rasproda. I onda, tako se govorilo, baba krišom, ne govoreći nikome, sama, samo s jednim rođakom, i, kako pričaju, preobučena u muško odelo prešla granicu, otišla u svoje rodno mesto tamo oko Peći i Vučitrna i sva imanja rasproda, donese novac i plati. Ostatak novaca zakopala u podrumu. I tako sve spasla. I od tada sve ona uzela u svoje ruke.

Docnije, u starosti, deda šlogiran, tamo u dućanu samo sedi. Sin, otac Mladenov, koji je bio već dorastao, naplaćivao, prodavao. Uveče on babi donosio novac, davao joj računa. Istina, sve to izvan njih samih, izvan kuće, u maali, čaršiji i među svetom se nije znalo, nije smelo da se opazi i oseti. Spolja, sve što je bilo vezano za kuću, za ime, bilo je isto kao i pre. Grobovi uvek su kao pre bili čisti i sa zapaljenim kandilom, u crkvi jednako je gorelo ono zlatno kandilo, poklon, dar njihove kuće. Na Božić, Uskrs, o slavi i dalje se apsencima po zatvorima nosila jela i pića; prosjacima i dalje se razdavalo. Na slavi, imendanu i dalje bila večera, gozba. Ali ne kao pre. Taj potres, posrnuće, koje se tako jako krilo, baš na tim gozbama, večerama, među najužim krugom rodbine, baš se tad najjače ispoljavao. Sve je bilo drukčije. Poznavalo se to po čašama vinskim, u kojima je, istina, bilo najbolje vino, ali nikad ne napunjene do vrha, da se preliva, već čiste, sa po dva prsta koliko treba prazne; po čistom uokvirenom jelu u sahanima, a ne da su ubrljani, presipani... Tako i po samim sobama, odajama. Istina da su kao i pre bile otvorene, osvetljene, nameštene kao što treba, ali ne onako toplo jako ugrejane, ututkane. I što se približavalo kraju večere, vreme dizanju, odlaženju, one bi sobe, cela kuća čisto bile sve hladnije. Istina se i dalje ložilo i dalje posluživalo, nudilo, tek...

To je bila ta njihova kuća u kojoj se navek znalo ko je i šta je ko. Prva uvek bila baba, pa onda otac, pa Mladen, i tek onda mati i mlađi brat. Baba uvek u kratkoj, do članaka koliji, sa zadignutim i za pojas zadenutim peševima da joj u poslu ne smetaju. Malo pogrbljena. Zabrađena zatvorene boje šamijom da joj jače odskače i beli joj se vezena oko vrata bela maramica. Suva, pametna, stroga lica; očiju uvek jako, jasno otvorenih, uzdignutih, malo nabranih. Uvek u poslu i to sve oko kuće, tamo po gornjem boju, sobama, odajama. Čisto sasvim odvojena od kujne, gotovljenja, spremanja, kao neki gost u kući a opet držeći sve u svojim rukama. Sve ključeve od podruma i od onog njenog sopčeta, od sanduka, kovčega u kojima su stajale nove, stajaće haljine, novac i druge dragocenosti. I za sve morali nju da pitaju, od nje da ištu. Ali i ona se o svima njima po kući brinula. O materi, ocu, o njemu, Mladenu, i mlađem bratu. Uvek da imaju ako ne najbolja odela a ono uvek čista, nezakrpljena. Da se, kao i nekad, basma, svile, vezovi, šamije kad prispeju u koju trgovinu, prvo kod njih šalju na ugled i probu. Možda to njena snaja, mati Mladenova, ima već, mada neće od silna svakidašnja posla po kujni moći nikada možda ni poneti, ali ipak moralo je da se ima, da slučajno, ko zna, ne ukaže se kakva prilika te ona ne bude postidna međ drugaricama, komšinicama. Tako isto ona je vodila brigu i o slavama, Božiću, Uskrsu. Da, kao uvek, sva rodbina tu kod njih bude, iz crkve prvo se kod njih dođe na čestitanje. A i da otac sa materom takođe, kad ko od njihove rodbine slavi, ne propuste da odu, čestitaju. Naročito mati da je obučena kao što treba, u najnovije haljine, da ponese dosta šećera, jabuka, krušaka, čime će darivati tamo decu. Jer i deca su znala da uvek, kad god se dođe kod njih ili oni k njima, uvek dobijaju što da jedu. Ali zato mati je morala babu jednako da sluša. Isto onako kao u početku, kada je bila dovedena, što nije znala ništa po kući pa morala svašta nju da pita, tako i docnije, i sada, kada se već urodila, eto njega, Mladena, već tolikog ima, i opet mora za svašta da je pita. Koliko brašna, masla, sira da uzme; koje će jelo da gotovi? U podrum nije smela da zaviri, još manje da bez babinog znanja što uzme ili dâ kome, kao i ženama po komšiluku da sme od posuđa što na poslugu da dâ. Čak i za odelo, koje će šalvare, koji mintan da počne svaki dan da nosi, prlja. I mati, ne samo da se u tome osećala ponižena, da je to vređalo, no, kao uvek, bila blagodarna, jer ona, baba, jednom zasvagda učinila je nešto za nju zbog čega će je celog života poštovati i do groba joj biti blagodarna. A to je bilo što je ona, baba, bila ta koja je nju zapazila i od svih sestara, baš nju, najmlađu i poslednju, kazala ocu Mladenovom da uzme za ženu. A kada ona, baba Stana, za neku kaže ne samo da je dobra nego i pristane da joj dođe u kuću i bude snaha, onda se znalo koliko to znači. A naročito je to mnogo značilo za mater i njene, njihnu kuću, koja gore, oko sahat-kule, istina je bila dosta imućna, ali one odavno ostale bez matere, ona i sestre joj, i cela kuća bez domaćice bila kao obezglavljena a još puna njih, ženskadije, te nije baš izgledala kao što treba. I naročito ona, Kata, koja je bila najmlađa od svih sestara i gotovo bila ostavljena samo da radi i trči po kući, kao neka sluškinja, dok su ostale sestre, starije, već u godinama, gledale sebe i spremale svoje darove. One izlazile i stajale na kapiji, one se viđale po slavama, svadbama, dok ona jednako bila unutra, u kući. I zato, ne samo da joj štogod nije bilo pravo, ovde, nego bila sva srećna. Ništa je ne brinulo, ne jedilo, još manje da u tome što mora za svašta babu da pita, od nje da ište da joj dâ smatrala kao neku uvredu, poniženje. Čak ni to: što izvan kujne i one sobe gde je ona radila, raspremala, dalje, izvan, po dvorištu, po kući, kao da nije ni postojala, jer ni komšinice ili ma ko koji bi došao da šta kod njih poište, obično kakav sud da se posluži i vrati, pa ne našav babu, pre bi se njemu, Mladenu, obraćao nego materi:

— Mladene, treba mi (to i to). Ako li da uzmem?

Čak ni to nju nije vređalo. Njoj je samo bilo do toga da su: njome u kući svi zadovoljni, da večito radi i da je sva srećna svakome od njih da ugodi. Prvo babi, pa onda mužu svome, ocu Mladenovom pa čak i njemu, sinu, Mladenu. Ona prema njemu, Mladenu, ne samo da se nije osećala starija od njega, kao mati, još manje ravna njemu, nego čak i mlađa, niža od njega. Njega i muža, oca mu, zajedno u jedan red stavljala, u starije, veće od sebe, kao domaćine kućne.

Uvek kad god bi otac što zaboravio iz dućana da pošlje kući a ona, ne smejući ponova svaki čas da ga za to opominje, bojeći se da ga time kao ne naljuti, uvredi (zar on malo posla i brige ima tamo u dućanu i čaršiji?), uvek bi se onda obraćala Mladenu, i to kao da je on otac, on zaboravio, on za to kriv, i čisto bi njega za to korila.

— A, bre, što ne donesete? Kako to da zaboravite? Znate da treba, pa što ne donosite?

Ili, kada bi Mladen pošao ujutru u školu i ona, znajući da će on, kao uvek, prvo kod oca u dućan svratiti da mu se javi, ona bi ne po njemu, već samom njemu, Mladenu, poručivala šta joj treba iz dućana:

— Mladene, treba mi (to i to), pa nemoj da zaboravite. Pratite iz dućana.

I u toj njenoj poniznosti, zajedničkom oslovljavanju, izjednačavanju u starešinstvu oca sa njime, Mladenom, sinom, ogledala se ona predosećanja matera prema svojim prvencima, ona slutnja, bojazan, što su oni ti koji će, ne daj bože kada im muževi, domaćini, umru, biti domaćini, hraniti ih, čuvati, brigu o njima voditi. I zato još kada su ovako mali za taj njihov budući teret, brigu što će oni imati, bili su i stariji od njih, matera svojih, jednaki sa ocevima svojim.

I zato Mladen, kao da je to znao, osećao, uvek je bio prema materi ozbiljan. Strog. Naročito bi je grdio kada bi po običaju, a sve iz dobrote, naivnosti, kada ode u komšiluk i nađe se sa komšikama, pa da ne bi izgledala gorda, zbog tog njihnog bogatstva, prvenstva kuće, ona se navlaš zaboravlja i u razgovoru ostaje tamo po čitave sahate, da uvek moraju da šilju po nju i da je zovu. Mladen, crveneći na tu njenu slabost, poniženje, uvek bi je ne korio već čak grdio:

— Zašta, mori, mati? Zašto da si takva?

Ona, dolazeći, spotičući se od trčanja, kao ulagujući se, govorila bi:

— Eto, takva sam, bre, sinko! Luda! Za nikuda ja nisam...

I nikada ona, kao druge matere, da je smela sa Mladenom, kao sa sinom, da se šali, još manje da ga grli, ljubi. Svu svoju ljubav prenosila je na mlađeg. S njime, pa i to krijući se, da je »oni« ne vide (baba, otac, i čak Mladen) i ne smeju joj se na te njene budalaštine, slabosti, u potaji, krišom, mlađeg bi brata grlila, ljubila i raspovijajući ga, kupajući ga, šta ti ne od ludosti i ljubavi činila.

Posle babe, dolazio je otac. Sirov, krupan čovek. Lica zatvorena i više natmurena. Troma, teška pokreta i koraka. Još tromija govora. Obučen navek gotovo u nove čakšire, opasan pojasom i u mintanu koji mu je bio tesan. Naročito oko široka mu i kratka vrata. Navek kao od neke siline, vatre, koliju je nosio zabačenu, na ramenu, i uvek išao pognute glave. On je imao samo da vodi brigu tamo o dućanu, trgovini, čaršiji, a ovde kod kuće, nije imao ni za šta da se brine. Još manje da što naređuje, zapoveda. Otac mu to kao da je i voleo. A Mladen se i dosećao zašto je to tako. Zašto se otac pred babom uvek čini da je još kao mali, nedozreo, i ne toliko ozbiljan da je, te, kao u dućanu, tako i kod kuće, on da je prvi, on da naređuje, on zapoveda, raspoređuje, sve u svojim rukama drži, već sve to jednako baba. Prvo, što mu je tako bilo lakše, navikao se, voleo je da, kada mora već tamo u dućanu i u čaršiji da lupa glavu, kupuje, trguje, pazi i otvara oči, onda bar kada ovamo, kući, dođe, da nema ovde što da misli, o čemu da se brine i zapoveda. Da može rahat, raskomoćeno, bez brige da leži i da se odmara. A drugo, što, istina, niko drugi nije znao i što je Mladen tek docnije kada je sasvim porastao doznao, shvatio, bilo je to: što otac, mada je u čaršiji, među trgovcima bio dosta uvažen, poštovan, na svome mestu, kao što treba, ipak od te svoje uvaženosti pokatkada popuštao. Zaboravljao se. Pokatkad, zapio bi se. Istina, i to retko, krišom. Onda, ne znajući od stida, muke, bola, šta će, po tri dana bi ležao. Trebala je tada baba samo da ga prekori, ma šta da mu oporo kaže, odmah bi od kuće otišao i nikada ne bi se više vratio. Ovako, samo bi bolno ležao. Baba se uvek činila nevešta, kao da nije znala zašta je bolestan. Jedino što bi se primećivalo da ona zna, to je bilo za vreme ručka, kada za sofru svi sednu a otac leži. Od gorčine, bola, njoj bi čisto zalogaji u grlu zapirali. Prsti bi joj, prinoseći zalogaje ustima, takođe na bol skupljeni, drhtali. I da to sakrije, oca ne uvredi, svaki bi čas u krilu skupljala i čistila mrve od hleba. I niko se nije pokazivao da zna za to njegovo piće.

I zato je otac pred babom uvek radosno, od sveg srca činio se mali, ne on da je domaćin kuće, gazda, da donosi. Svake subote, uveče, donoseći pazar, još s kapije razuzurujući se, skidajući koliju, u isti mah vadio bi kesu i dodavao bi bilo materi, bilo njemu, Mladenu, već ko bi se tu u blizini našao, i davao je da ovaj pravo tamo, kod babe u sopče, odnese:

— Na, odnesite tamo!

I posle večere, kada bi mati, Mladen polegali, ugasili sveću, otac bi još tamo kod babe ostajao brojeći pare i dajući joj računa šta je, koliko i od koga pazario, kupio...

Mladen kroza san čuo bi kako otuda kroz kujnu dopire očev glas. Pun, kratak i ponizan. Uz to zvek novaca i izvinjavanje:

— Nisam mogao više, nano. A za to i to cena je ovolika. Niža nije. I, ako hoćeš, da kupim, ako ne, kako ti narediš.

Docnije, osetio bi očev dolazak. Raspasujući se, odahnuvši, kao otresavši se tereta, isprućivao bi se kod njih u postelji, navlačeći jorgan po glavi. I Mladen bi osetio čak i ovamo, ispod materine glave, pa čak i ispod svoje, očeve prste od ispružene ruke, kako i njega zajedno sa materom grli.

I onda bi nastalo ono uoči nedelje, praznika, njihovo spavanje ovamo u sobi. On, otac, mati, i mlađi brat u kolevci. I svi, svršivši sve kao što treba, spavaju i odmereno rču od srećna zadovoljna sna, ne brinući se ni o čemu, ne osećajući nikakve brige, misli do jedino osećajući oko sebe ututkanost, suvotu prostrane sobe, mekotu i toplotu postelje i napolju široku beskrajnu, do na kraj sveta toplu noć.

Baba, ko zna, kao uvek, ona još ne legala, ostajala da u sopčetu sedi, računa, vodi brigu o svemu, o sutrašnjici: koje će se jelo gotoviti, koliko još može taj i taj ćup masti, vreća brašna, sir ili meso do te i te nedelje dotrajati, dok ne dođe drugo i dok se još ne zaradi i može bez štete, da se ne oseti oskudica po drugim potrebama, drugo, ponova da se kupi.

Tako je bilo kod njih oduvek. Otkako Mladen zna i pamti. Takav otac, takva mati. Baba sve i sva u kući. Po njoj se već i kuća zvala. Po njoj i otac, pa čak i on, Mladen, »baba-Stanin Mladen«. Tako su ga zvali. I tako je bilo jednako, godinama. I zato Mladen, mada još dečko, još u školu išao, ipak je sve to znao i trudio se, gledao da i on bude kao što treba. U školi, da se uči dobro. Ako nije, a uvek je bio, najbolji đak, a ono da je najvredniji, najtačniji u čaršiji, kada iz škole kući ide, da je s njime svaki zadovoljan; da je onakav kakav treba da je sin njihove, gazdinske, kuće, koja je i pokraj svega još jednako bila i brojala se među prve kuće. Pa još on, prvenac takve kuće, koji ima oca da nasledi. I ne samo da je morao biti takav već nije smeo da dopusti da ga makar ko, bilo baba, otac (mati već ne bi ni smela) za šta prekore, što nikada nije ni činjeno. A najmanje otac da je kadgod to učinio, jer kakav je on bio osoran, prek, uveren je bio i znao da mu Mladen, sin, mora biti onakav kakav treba da je.

I Mladen je bio takav.