Вјерна љуба освећује друга
0001 Књигу пише Ердељићу бане,
0002 Књигу пише Сењанин Ивану:
0003 „Богом, побре, Иве Сењанине!
0004 Дођи мени на пир у сватове
0005 И доведи Јелу, љубу вјерну,
0006 Бит ћеш мени за вјенчана кума,
0007 Јеле љуба за јенђију млада.”
0008 Кад Ивану б’јела књига дође,
0009 Књигу штије и на њу се смије,
0010 Гледала га остарила мајка,
0011 Па Ивану сину бесједила:
0012 „О мој Иве, моје д’јете драго,
0013 Отклен теби б’јела књига дође,
0014 Отклен књига, од којега града,
0015 Од кога ли пријатеља драга,
0016 Ил од кума, ил од побратима?”
0017 А Иване мајци бесједио:
0018 „О, чу ли ме, моја мила мајко!
0019 Кад ме питаш, казат ћу ти право,
0020 Ово мени б’јела књига дође,
0021 Ни од кума, ни од побратима,
0022 Већ од побре Ердељића бана:
0023 Он ме моли, моја мила мајко,
0024 Да му дођем на пир у сватове
0025 И да водим Јелу, љубу вјерну,
0026 Бит ћу њему за вјенчана кума
0027 Јеле љуба за јенђију млада.”
0028 Ал Ивану бесједила мајка:
0029 „Не ход’, Иве, драго д’јете моје!
0030 Страх је мене, да буде издаја,
0031 Ти ако ћеш и отићи, Иве,
0032 Ал не води Јеле љубе вјерне:
0033 Јеле, љуба, одвише је л’јепа,
0034 Па ће бану пасти у срдашце,
0035 И тебе ће погубити, Иве,
0036 И одвести твоју љубу вјерну.”
0037 Ма Иване не слушао мајке,
0038 Већ Јелину љубу дозивао:
0039 „О Јелино, моја љубо вјерна,
0040 Ти се шетај у зелен-ливаде,
0041 Изабири до два добра коња,
0042 Теби добра, мени и бољега,
0043 Отић’ ћемо побри у сватове,
0044 Побри моме, Ердељићу бану.”
0045 Кад Ивана љуба разумила,
0046 Ино њему чинит могла није,
0047 Већ се шета у зелен-ливаде,
0048 Изабире до два добра коња,
0049 Себи добра, Иви још бољега.
0050 Л’јепо их је Јеле оседлала,
0051 Зоб им дава бјелице пшенице,
0052 Пит им дава мл’јека од оваца,
0053 Па се враћа у бијеле дворе,
0054 Па на т’јело удара одиље.
0055 Л’јепо се је оправила Јеле,
0056 Л’јепо Јеле, а још љепше Иве.
0057 Па одоше низ бијелу кулу.
0058 Кад су дошли под кулу бијелу,
0059 Изводише коње из ливаде;
0060 На једнога Иве усхитио,
0061 А на другог Јеле, љуба вјерна.
0062 Па Иване мајци бесједио:
0063 „Остај с Богом, моја мила мајко!”
0064 „„Пошло с Богом, двоје дјеце моје,
0065 Двоје дјеце, Јеле и Иване!””
0066 Кад су дошли у гору зелену,
0067 Ивану је љуба говорила:
0068 „Ах, мој Иве, мили господаре,
0069 Ја не видим црљених барјака,
0070 Нит се пале пушке талијанке,
0071 Страх је мене, да издаја буде,
0072 Вратимо се нашем б’јелом двору!”
0073 Ма Иване љуби говорио:
0074 „Не будали, Јеле, љубо моја!
0075 Ми смо јутрос закаснили, љубо,
0076 Касно пошли од бијела двора,
0077 А свати се прије упутили
0078 И отишли по дјевојку младу.”
0079 Кад су били на погледу двора,
0080 Далеко их бане угледао,
0081 На ближе је прид ње ишетао;
0082 Коње прима, за здравље их пита:
0083 „Јеси л’ здраво, Сењанин Иване,
0084 Јеси л’ здраво, јес’ се уморио?”
0085 Одговара Сењанин Иване:
0086 „Здраво сам ти, Ердељићу бане!
0087 Здраво јесам, а уморан нисам.
0088 А мој побре, Ердељићу бане,
0089 Гдје је твоја л’јепа кита свата,
0090 А гдје твоја вјерена дјевојка?”
0091 Одговара Ердељићу бане:
0092 „О, мој побро, Сењанин Иване,
0093 С мојим сам се завадио шуром,
0094 У завади остала дјевојка:
0095 Оставили за другу недјељу.
0096 Већ хајдемо у бијеле дворе,
0097 Да се мало напијемо вина!”
0098 Ал Ивану љуба бесједила:
0099 „Не ход’, Иве, мили господаре!
0100 Страх је мене, да издаја буде.”
0101 Ма Иване љубе не слушао,
0102 Него оде у бијеле дворе.
0103 За пуне су посједали столе,
0104 Туде јиду, рујно вино пију.
0105 Кад је мало по обједу било,
0106 Ивану је љуба бесједила:
0107 „О, Иване, мили господаре,
0108 Хајдемо ми двору бијеломе,
0109 Карат ће нас наша стара мајка,
0110 Да чувамо овдје туђе дворе,
0111 А наше смо саме оставили.”
0112 Кад то чуо Ердељићу бане,
0113 Скочи бане на ноге лагане,
0114 Па наточи до дв’је чаше вина,
0115 Једну дава Сењанин Ивану,
0116 Другу дава љуби Ивановој.
0117 Здраво Иве чаши приникнуо,
0118 На по мртав од ње одникнуо.
0119 Кад видјела љуба Иванова,
0120 За десну га руку ухватила,
0121 Под б’јелу га кулу изводила,
0122 На вранца га коња посједнула,
0123 Па одоше двору бијелому.
0124 Кад су били у гори зеленој,
0125 Ивана је глава забољела,
0126 Па је Јели љуби бесједио:
0127 „О Јелино, моја љубо вјерна!
0128 Руса ме је глава забољела,
0129 Бог ће дати, да ће добро бити;
0130 Жарко ми је сунце омрзнуло,
0131 Црна ми је земља одражала.
0132 Скини мене са врана коњица,
0133 Па ме стави на траву зелену!”
0134 Кад Ивана љуба разумила,
0135 Јаду се је она досјетила,
0136 Па га скиде са врана коњица
0137 И стере га на траву зелену.
0138 Још је мало у животу био,
0139 Па је Јели љуби бесједио:
0140 „Остај с Богом, Јеле, љубо моја!
0141 Поздрави ми милу мајку моју,
0142 У за’ час је послушао нисам.”
0143 То изрече, ма не море веће,
0144 То изусти, па душу испусти.
0145 Тешко цвили Јеле, љуба вјерна,
0146 Тешко цвили и сузе пролива.
0147 Мислила је, јадна се родила:
0148 Или би га ондје оставила,
0149 Или би га дома одводила;
0150 Све мислила, на једно смислила:
0151 Подањ б’јеле руке подвлачила,
0152 Од земље га једва раставила,
0153 И на врана коња подигнула,
0154 Б’јелому је двору одлазила.
0155 Кад је била на погледу двора,
0156 Гледала је свекрвица стара
0157 Па прид своју неву ишетала.
0158 Коња прима, за здравље је пита:
0159 „Јес’ ми здраво, моја неве драга?
0160 Јес’ ми здраво, јес’ се уморила,
0161 Путујући из далека пута?
0162 Гдје је Иве, моје дите драго?”
0163 Цвилећи јој одговара млада:
0164 „Здраво јесам, уморна ти нисам,
0165 Путујући из далека пута.
0166 Зар не видиш, свекрвице стара,
0167 Мртав Иве на врану коњицу,
0168 Ено ти је Иве преминуо,
0169 И тебе је мајку поздравио,
0170 У за’ час те послушао није!”
0171 Кад то чула Иванова мајка,
0172 Запиштала иза свега гласа:
0173 „Ајме, Иве, драго дите моје!
0174 Куд ће сада самохрана мајка?
0175 Твоја ће се преудати љуба,
0176 Остат сама остарила мајка!”
0177 Ма јој неве бесједила млада:
0178 „Ај, не лудуј, свекрвице стара!
0179 Прво мене земља пољубила,
0180 Нег у двору саму т’ оставила!”
0181 Тако мало постајало вр’јеме,
0182 Мало вр’јеме и мало земана,
0183 Књигу пише Ердељићу бане
0184 А на руке љубе Иванове:
0185 „Кумо моја, љубо Иванова!
0186 Чуо јесам, ма видио нисам,
0187 Да ти ’е војно Иво преминуо,
0188 А ти млада, ти би се удала,
0189 Да те просим, би ли пошла за ме?”
0190 Кад јој младој б’јела књига дође,
0191 Књигу штије и на њу се смије,
0192 Једну штије, другу боље пише
0193 А на руке Ердељића бана:
0194 „Богом, побре, Ердељићу бане!
0195 А зар не знаш, да је преминуо,
0196 Кад је у твом двору вино пио?
0197 Ја сам млада, ја бих се удала,
0198 Не питај ме, бих ли пошла за те,
0199 Купи свате, хајде по дјевојку,
0200 У недјељу, која прва дође.”
0201 Када бану б’јела књига дође,
0202 Књигу штије и на њу се смије,
0203 Једну штије, друге боље пише,
0204 Растури их на све четри стране,
0205 Па покупи кићене сватове.
0206 Кад је дошла прва недјељица,
0207 Опрема се Ердељићу бане,
0208 Опрема се двору бијелому,
0209 Двору б’јелу Иве Сењанина.
0210 Кад су били у гору зелену,
0211 На погледу двора Иванова,
0212 Гледала их Иванова мајка,
0213 Дозивала своју неву драгу:
0214 „Бора теби, моја неве драга!
0215 Чији свати горицом зеленом,
0216 Чији свати, тко им је дјевојка?”
0217 Јеле јој је бесједила млада:
0218 „Ој, бора ти, свекрвице стара,
0219 Кад ме питаш, право ћу ти казат:
0220 Кита свата Ердељића бана,
0221 А ја сам им млађана дјевојка!”
0222 Када чула Иванова мајка,
0223 Запиштала иза свега гласа:
0224 „Ајме, Иве, моје дите драго,
0225 Још ти нису поцрнили зуби,
0226 А твоја се преудава љуба,
0227 А мени је тврду вјеру дала,
0228 Да је прије земља пољубила,
0229 Нег би мене оставила саму!”
0230 Кад је ово разумила неве,
0231 Свекрвици својој бесједила:
0232 „Ај, не лудуј, свекрвице стара!
0233 И опет ти тврду вјеру давам,
0234 Да ме прије земља пољубила,
0235 Нег би тебе саму оставила.”
0236 Па се скаче на ноге лагане,
0237 Оде Јеле под бијеле дворе,
0238 Па приврће ст’јене становите
0239 И похвата змије шаровите,
0240 Па их коље како мале јањце.
0241 Полу купе наточила јида,
0242 Другу полу надолила вина,
0243 Па отрча на горње таване.
0244 Тизим свати дошли прида дворе,
0245 Млада вири на прозорје куле,
0246 Па дозивље Ердељића бана:
0247 „Богом побре, Ердељићу бане!
0248 Дођи мени на горње таване,
0249 Да се мало напијемо вина,
0250 Јер ја прије не иђем из куле!”
0251 Кад то чује Ердељићу бане,
0252 Скочи бане на ноге лагане,
0253 Одмах оде на горње таване,
0254 Гдје га млада л’јепо дочекала:
0255 Додала му једну купу вина;
0256 Здраво бане купи приникнуо,
0257 На по мртав од ње одникнуо.
0258 Кад видила љуба Иванова,
0259 За б’јеле га руке ухватила,
0260 Водила га на прозор од куле,
0261 Па га баци под пенџер од куле,
0262 И дозивље л’јепу киту свата:
0263 „Ето вам га, л’јепа кито свата,
0264 Ето вам га, кићени сватови,
0265 Носите га двору унатраге,
0266 Ка сам и ја мога господара,
0267 Господара Иву Сењанина.”
