Вучистрах/1
| ←Насловна | Вучистрах Писац: Петар Канавелић Пролог |
Пролог други→ |
Buona sera, signori [добар вечер, госpодо]! Eво нас опета на овему истому палку [позорници] гдје смо били и у четвртак, с оном истом композицијони [дјелом] и они исти речитанти [глумци]. Ми познамо веома добро да је ово остинацијoн [тврдоглавост]; ма за мантењат име, које смо ставили, од Недобитнијех, потребно је да укажемо да нашу зелену пoму обалити не може ни град ни лед ни снијег, ни вихар ни вјетар, ко су ове зле године, — то веле добро зна инвидија [завист] и малињита [злоба]! Асикурани смо од паметнијех и знанијех. који нас наравнијем очима гледају а не кроз оћале, да ова наша комедија није за мантењат буфонарије [лакрдије] неголи једна скула и наук. Зато је опета репетишкавамо, нека нам не само у памети неголи и у срцу остане. У краљици унгарској, остинутој у љубави, научити се лијепо може како један човјек не својијем афетима [осјећајима] неголи својом крепости има владати се; ова иста, у час један обраћена у љубав потиштена човјека, има нам дати еземпијо [примјер], да није добро прид очи једнога човјека доводити оказијон [прилику] од поманкања, зашто слаба наша нарав ласно се попузе, навлаштито на зло. У Лаушу, сину ческога краља, видити ћемо да тко се пушта својијем сенсима [чуветвима] владат срне с очма затворенима свакчас на смрт; — у смионству Мирослава пенгатура и бана Миклеуша, да требује тентати [покушати] сваки начин за аугментати своје имање, però [али] не онако пречипитозо [плахо] ко и они, за не обалити се ко и они, него позаном [разборитом] памети и разабранијем и свијеснијем науцима и начинима. У Даници, која прогони Мирослава, видићемо како се зло вара ко се с јачијем од себе хита, и како до сврхе од живота прогоњен остаје, ако га не отме из рука свога прогонитеља невоља. У краљу Вучистраху — не михниту, како сте замислили, зашто ко се махнит родио лијека нејма, неголи човјеку фјере [дивље] и усионе нарави, промијењену у благос у хип један, — научићемо како је човјек госпар придобити самога себе и опаку нарав своју. У бану Радомиру краљеву и у Селомиру краљичину учитељу научићемо да тко друзијех влада нејма о другому настојати ни друго мислити неголи помоћи онега кога је небеска рука у његове руке пустила. Остало иијесу друго него абелименти [уљепшавања], које не спјегавамо [тумачимо], за не бити дуги. Ако ћете слушат помно све ријечи, наћете лијепијех ствари; тко хоће смијех, овди га не ишти, ер је диференте [различите] нарави ова композицијон од смјешница. Тко пак неће слушат, њега нијесмо ни звали; ткому није угодио, нека не бјеше доходит, ер зна што је, а „луд је ко се пушти два пута приварит".
Референце
[уреди]
