Вук II
| Вук II Писац: Растко Петровић |
Око поноћи се дигох малаксао сном,
Замочих главу у воду, дуго остадох нем,
Замочих руке надуте, и не погледах у дом:
Свежина једина тада постаде брижни шлем,
Противу дана који пода мном и сада чека
Као заморна дубока река.
Седнем ли на столицу празан, без воље,
Загледан како квасе влажни дланови рубље:
Постеља залуд чека да изнури још боље
Живот мој, завист јој и среброљубље,
Похлепно цвиле да легнем опет у гроб;
Расејано се смеши и гледа сузних очију блесави у мени роб.
Само заспим: труљење по телу разиђе,
Последња снага на живот упне се да ме пробуди;
И дуго чезнем да светлост у мене наиђе,
Разједињења збрише кроз главу и кроз груди:
Страшна главобоља и умор над отворен гроб ме занесу,
И сенке збрканих ствари на руке ми нанесу.
То тада дуго, дуго, одмарам главу у води,
И руке гледам како, ко дављеници, тону:
Сва јучерашња патња овде се ослободи,
И све надање које поверавах некоме о сну,
Ко песма да је птице малаксале на гнезду,
Која ни сама не може више погледати ту звезду,
Толико на сваку светлост препадаше јој мука.
Ја застор не дижем с окна: толико већ је дана;
Пригушено ми само допре последња улична хука,
Али откада, гле, ни један шум не пође из овог стана,
До шум којим точим из суда у суд воду,
Сви пролазници ко да слуте вољну грозу у броду...
Ти вољна патња дана си ми свег,
Ти даљне радости болне, ти стег;
Ти брижне љутње, ти љубави си сан,
Ти жељна мисо што уљушка ми дан:
Ти болна жудња колко ме кошташе тела;
Ти вољна, болна патња, ти зависти ми бела.
О, страшна, ти!
По вечери једној ипак изиђох из тишине,
Иђах још једном горући истоме пријатељу,
С ким слушах толико младачки лик истине,
И који ме залуд, са тугом, чекаше у недељу
Давну; изразих сумњу своју у велику објаву обновљења,
Говорах много, сам се гадећи, злобу сву својих уображења.
На тргу, наслоних се опет на зид, плачући у страшном болу:
Тај живот, у коме свака страст отече нагло у успомену:
Тај живот где се не усудих убити драгану ону голу,
И гле утопих и њу, и неукротљивост, у младост своју сметену;
Не, ја бих хтео да зауставим све то, ма за најкраће неко време,
Одморити се, у празнини, од неумитности ове неме.
Сада разумем свој плач кад враћо бих себе кући,
Где у постељу уз себе спуштах и своју смрт,
Смрт, с којом је тешко у живот се опет довући,
И због које нигда никада не усних ни један врт:
То је као лећи горко у мирно звездано поље,
Чекати још један једини лек: мрак црн, да души буде боље.
О многа тамна узбуђења,
Чудни и грозни покрет тела,
О давна моја откровења,
И жеђ опојне сумње ждрела,
Све је под мржњом упоређења,
Све на прагу ми жудног усмрћења,
Мишљах на све старе сусрете,
На заносе који ме надвладаше;
Ако љубљах, ако мржах, нигде ни једне освете,
Час из радости, час из понора руке ми испливати знаше,
Али све то дакле тад још избрисах из себе узалудно:
Ово разрањављено биће, у смрти својој будно,
Искривљено у осмех бола, гледаше одвојено од свију,
Жудно Ничега Празног, ко негда што је сна;
Дечји лик што материне руке мију
Но, ноћас тако бол смеши му се ево са дна.
Хтео бих умити га свежом водом још једном,
Ал залуд (не могу више помоћи ни покретом, ни сном).
То тада почех да дишем правилно и дубоко:
Мало спаса навираше уз гутљај млака даха,
И већ је утицало у мене оно што беше само високо,
Као океана део, продором првим краха,
Али што унеће, у средину своју ипак, цели брод;
То подесих случајно дах свој, са дахом којим дише свод.
Са сваким дахом блаженство је више у мени,
Ил ме у Њему снађе небески бродолом,
Зар у последњем часу, кад бесмо сатрвени,
Талас нас Њега прели ко блажен дах за дом:
Из очајања осмех превезе Нас у тугу,
Од чела до паса, и преко груди, превучем Линију Ону дугу.
Сузама светим, и спаса, отиче талас са лица,
Зрак, којим дишем сад, пун обећања је болног зрак,
И небо место звезда пружа ми врт љубичица,
Између мене и њега зрачног опет је свети брак;
Ја нисам више ту! Ил да! Ох, да; да! не! Мене је још једино, гле, страх,
Докле ће уз божански, божански, знати ићи мој дах!
Не, не, не; ох, не! Изговорих Смрт, и речи: Она, њен Длан!
На сваку реч бих губио свест, долазио са криком себи;
Хтео бих да дишем дубље, грудима проширим лежај и стан,
Да плачем, да захваљујем на оном што и не би
Никада у животу, на путевима који и не воде кроз свет,
Бејах толико слаб, да само губљах свест.
Када бих дошао к себи, пред самим Божијим ликом осетио бих свој
Тренутак би нам се мешао дах и разроко бих посматрао му вид.
Сазнах да га никад нећу згледати, и обливаше ме зној;
И опет губљах свест, ко ужас да је то и стид:
Само бих дубоко цвилио у немогућности да сам пред њим роб,
И као да је неко још цвилио у мени, тако несхватљива беше та коб.
Реших се да изговорим ма шта, но изговарах: Смрт,
Осврнем се на другу страну: прочитам на зиду Смрт;
Сећам се читах књигу: у трећем реду нађох Смрт,
Ма куд да се бацим, гле, само Смрт; и Смрт, и Смрт, и Смрт;
Једну реч пронађох силом, беше то: врт,
Подлегох тада без снаге: знам, ти дође ко слик на Смрт.
О, па ако, ако морам умрети, јер престаје ми дисање,
И бива испуњена пучином последња ми празнина,
Пошто ме изгубе из вида неће схватити ћутање;
Смрт, смрт, смрт, светљење, о па ако ... истина;
О па ако морам умрети, јер престаје ми дисање
И престаје, у простор, мог тела споро зидање.
Извор
[уреди]
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Растко Петровић, умро 1949, пре 75 година.
|