Vuk II
| Vuk II Pisac: Rastko Petrović |
Oko ponoći se digoh malaksao snom,
Zamočih glavu u vodu, dugo ostadoh nem,
Zamočih ruke nadute, i ne pogledah u dom:
Svežina jedina tada postade brižni šlem,
Protivu dana koji poda mnom i sada čeka
Kao zamorna duboka reka.
Sednem li na stolicu prazan, bez volje,
Zagledan kako kvase vlažni dlanovi rublje:
Postelja zalud čeka da iznuri još bolje
Život moj, zavist joj i srebroljublje,
Pohlepno cvile da legnem opet u grob;
Rasejano se smeši i gleda suznih očiju blesavi u meni rob.
Samo zaspim: truljenje po telu raziđe,
Poslednja snaga na život upne se da me probudi;
I dugo čeznem da svetlost u mene naiđe,
Razjedinjenja zbriše kroz glavu i kroz grudi:
Strašna glavobolja i umor nad otvoren grob me zanesu,
I senke zbrkanih stvari na ruke mi nanesu.
To tada dugo, dugo, odmaram glavu u vodi,
I ruke gledam kako, ko davljenici, tonu:
Sva jučerašnja patnja ovde se oslobodi,
I sve nadanje koje poveravah nekome o snu,
Ko pesma da je ptice malaksale na gnezdu,
Koja ni sama ne može više pogledati tu zvezdu,
Toliko na svaku svetlost prepadaše joj muka.
Ja zastor ne dižem s okna: toliko već je dana;
Prigušeno mi samo dopre poslednja ulična huka,
Ali otkada, gle, ni jedan šum ne pođe iz ovog stana,
Do šum kojim točim iz suda u sud vodu,
Svi prolaznici ko da slute voljnu grozu u brodu...
Ti voljna patnja dana si mi sveg,
Ti daljne radosti bolne, ti steg;
Ti brižne ljutnje, ti ljubavi si san,
Ti željna miso što uljuška mi dan:
Ti bolna žudnja kolko me koštaše tela;
Ti voljna, bolna patnja, ti zavisti mi bela.
O, strašna, ti!
Po večeri jednoj ipak iziđoh iz tišine,
Iđah još jednom gorući istome prijatelju,
S kim slušah toliko mladački lik istine,
I koji me zalud, sa tugom, čekaše u nedelju
Davnu; izrazih sumnju svoju u veliku objavu obnovljenja,
Govorah mnogo, sam se gadeći, zlobu svu svojih uobraženja.
Na trgu, naslonih se opet na zid, plačući u strašnom bolu:
Taj život, u kome svaka strast oteče naglo u uspomenu:
Taj život gde se ne usudih ubiti draganu onu golu,
I gle utopih i nju, i neukrotljivost, u mladost svoju smetenu;
Ne, ja bih hteo da zaustavim sve to, ma za najkraće neko vreme,
Odmoriti se, u praznini, od neumitnosti ove neme.
Sada razumem svoj plač kad vraćo bih sebe kući,
Gde u postelju uz sebe spuštah i svoju smrt,
Smrt, s kojom je teško u život se opet dovući,
I zbog koje nigda nikada ne usnih ni jedan vrt:
To je kao leći gorko u mirno zvezdano polje,
Čekati još jedan jedini lek: mrak crn, da duši bude bolje.
O mnoga tamna uzbuđenja,
Čudni i grozni pokret tela,
O davna moja otkrovenja,
I žeđ opojne sumnje ždrela,
Sve je pod mržnjom upoređenja,
Sve na pragu mi žudnog usmrćenja,
Mišljah na sve stare susrete,
Na zanose koji me nadvladaše;
Ako ljubljah, ako mržah, nigde ni jedne osvete,
Čas iz radosti, čas iz ponora ruke mi isplivati znaše,
Ali sve to dakle tad još izbrisah iz sebe uzaludno:
Ovo razranjavljeno biće, u smrti svojoj budno,
Iskrivljeno u osmeh bola, gledaše odvojeno od sviju,
Žudno Ničega Praznog, ko negda što je sna;
Dečji lik što materine ruke miju
No, noćas tako bol smeši mu se evo sa dna.
Hteo bih umiti ga svežom vodom još jednom,
Al zalud (ne mogu više pomoći ni pokretom, ni snom).
To tada počeh da dišem pravilno i duboko:
Malo spasa naviraše uz gutljaj mlaka daha,
I već je uticalo u mene ono što beše samo visoko,
Kao okeana deo, prodorom prvim kraha,
Ali što uneće, u sredinu svoju ipak, celi brod;
To podesih slučajno dah svoj, sa dahom kojim diše svod.
Sa svakim dahom blaženstvo je više u meni,
Il me u Njemu snađe nebeski brodolom,
Zar u poslednjem času, kad besmo satrveni,
Talas nas Njega preli ko blažen dah za dom:
Iz očajanja osmeh preveze Nas u tugu,
Od čela do pasa, i preko grudi, prevučem Liniju Onu dugu.
Suzama svetim, i spasa, otiče talas sa lica,
Zrak, kojim dišem sad, pun obećanja je bolnog zrak,
I nebo mesto zvezda pruža mi vrt ljubičica,
Između mene i njega zračnog opet je sveti brak;
Ja nisam više tu! Il da! Oh, da; da! ne! Mene je još jedino, gle, strah,
Dokle će uz božanski, božanski, znati ići moj dah!
Ne, ne, ne; oh, ne! Izgovorih Smrt, i reči: Ona, njen Dlan!
Na svaku reč bih gubio svest, dolazio sa krikom sebi;
Hteo bih da dišem dublje, grudima proširim ležaj i stan,
Da plačem, da zahvaljujem na onom što i ne bi
Nikada u životu, na putevima koji i ne vode kroz svet,
Bejah toliko slab, da samo gubljah svest.
Kada bih došao k sebi, pred samim Božijim likom osetio bih svoj
Trenutak bi nam se mešao dah i razroko bih posmatrao mu vid.
Saznah da ga nikad neću zgledati, i oblivaše me znoj;
I opet gubljah svest, ko užas da je to i stid:
Samo bih duboko cvilio u nemogućnosti da sam pred njim rob,
I kao da je neko još cvilio u meni, tako neshvatljiva beše ta kob.
Reših se da izgovorim ma šta, no izgovarah: Smrt,
Osvrnem se na drugu stranu: pročitam na zidu Smrt;
Sećam se čitah knjigu: u trećem redu nađoh Smrt,
Ma kud da se bacim, gle, samo Smrt; i Smrt, i Smrt, i Smrt;
Jednu reč pronađoh silom, beše to: vrt,
Podlegoh tada bez snage: znam, ti dođe ko slik na Smrt.
O, pa ako, ako moram umreti, jer prestaje mi disanje,
I biva ispunjena pučinom poslednja mi praznina,
Pošto me izgube iz vida neće shvatiti ćutanje;
Smrt, smrt, smrt, svetljenje, o pa ako ... istina;
O pa ako moram umreti, jer prestaje mi disanje
I prestaje, u prostor, mog tela sporo zidanje.
Izvor[uredi]
|