Воислав краљ српски/32

ПETO ДЕИСТВИЈЕ

ПОЗОРЈЕ XII

►

ПОЗОРЈЕ XII

КРАЉ, ПАНТЕЛИЈА, РУЖИЦА, ВОИСЛАВ, ЧИНОВНИЦИ, НАРОД

КРАЉ: Шта је то, браћо моја, чији су то сандуци, ко у њима почива?
ВОИСЛАВ: Ах! — — — дражајши деда и пресветли Краљу наш! синови ваши у њима — — почивају, међу коима је и мој сладчајшији родитељ. (зацени се од плача. Ружица падне на Добривојев сандук и плаче).
КРАЉ: (изљуби сва три сина и кроз плач говори): Зар тако синови моји, поделисте Србско царство; зар то под моју старост дочека? (плаче) Ах мени до Бога милог, шта дочека! — — — Ах, Добривоје сладчаиши сине мој, зашт’ ми тако рано премину; зашт’ ми свет очију мој помрачи; како ћу без тебе живити? — О Вукашине, прво радовање моје, о Вукосаве, друго миловање моје, шта од себе урадисте! — Зашт’ родителја свог при крају живота увредисте и смртоносну му рану зададосте! — Ах! ја ваш пребедни родитељ, шта морадо дочекати. (плаче, пак онда окрене се народу) Ево, браћо и народе мој! ево велим жалостног примера, који се од раздора и несогласија породи. — Ово нек нам свима за образац служи. Советуем све, избегавајте од раздора и несогласија, избегавајте од зависти, гордости, самовластија и среброљубија, као од кужне заразе, а укоренјавајте у сердце ваше: љуобов, мир, согласје, добродетељ, повиновенје, кротост, и смиренје, и онда ће се благословђ Божји над вами излити, и Ангел хранитељ од сваке ће вас беде и напасти хранити. {к Воиславу) Воиславе, последнија утехо моја, и подпоро старости моје? преповеди ми овај прежалостнији догађај, како се догодио?
ВОИСЛАВ: Ми како смо у Поноре ушли, мајку моју избависмо, и амо опремисмо, таки се из стричеве моје и на приврженике њиове устремимо. Чика Вукашин копјем отца мог у срдце удари, и отац ми на земљу падне и душу испусти. Наш Љуобомир, како ово спази, а он се на чику Вукашина устреми, и главу му одсече. Стрина Селена, која се је у мушко одело преобукла и близу чике догодила, удари Љуобомира мачем по левој руци и рани га, а овај онако разјарен обазре се, и на две равне части разсече ју. — Док се ово овако борило, потрчи чика Вукосав противу мене, но ја га снажно дочекам, и копјем га моим кроз прободем. Народ од обе стране видивши овакову логибељ, слије се уедно и нектене се бити, но повиче: аиде, ајде браћо да идемо, и старом краљу да кажемо: како су му синови
Србско царство поделили, и на онај свет отишли. По согласју овом, стрину Селену саранимо у Понори, а родитељја и стричеве заповедим овамо донети, једно, да ји ви последњи пут видите, а друго, да ји овде у Магличу саранимо. (Ружица устане, и стане на страну).
КРАЉ (за све ово време плаче): Ах мени до Бога, сад ми друго не остаје: но прво, да синове моје посаранујоем, пак онда Воислава да крунишем на краљевство. — Тешко сваком оном родитељу, ког овакови удар постигне. (завеса спусти се).

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Василије Јовановић, умро 1865, пре 159 година.