Voislav kralj srpski/32
| ◄ ПОЗОРЈЕ XI | POZORJE XII | ► |
POZORJE XII
KRALj, PANTELIJA, RUŽICA, VOISLAV, ČINOVNICI, NAROD
KRALj: Šta je to, braćo moja, čiji su to sanduci, ko u njima počiva?
VOISLAV: Ah! — — — dražajši deda i presvetli Kralju naš! sinovi vaši u njima — — počivaju, među koima je i moj sladčajšiji roditelj. (zaceni se od plača. Ružica padne na Dobrivojev sanduk i plače).
KRALj: (izljubi sva tri sina i kroz plač govori): Zar tako sinovi moji, podeliste Srbsko carstvo; zar to pod moju starost dočeka? (plače) Ah meni do Boga milog, šta dočeka! — — — Ah, Dobrivoje sladčaiši sine moj, zašt’ mi tako rano preminu; zašt’ mi svet očiju moj pomrači; kako ću bez tebe živiti? — O Vukašine, prvo radovanje moje, o Vukosave, drugo milovanje moje, šta od sebe uradiste! — Zašt’ roditelja svog pri kraju života uvrediste i smrtonosnu mu ranu zadadoste! — Ah! ja vaš prebedni roditelj, šta morado dočekati. (plače, pak onda okrene se narodu) Evo, braćo i narode moj! evo velim žalostnog primera, koji se od razdora i nesoglasija porodi. — Ovo nek nam svima za obrazac služi. Sovetuem sve, izbegavajte od razdora i nesoglasija, izbegavajte od zavisti, gordosti, samovlastija i srebroljubija, kao od kužne zaraze, a ukorenjavajte u serdce vaše: ljuobov, mir, soglasje, dobrodetelj, povinovenje, krotost, i smirenje, i onda će se blagoslovđ Božji nad vami izliti, i Angel hranitelj od svake će vas bede i napasti hraniti. {k Voislavu) Voislave, poslednija uteho moja, i podporo starosti moje? prepovedi mi ovaj prežalostniji događaj, kako se dogodio?
VOISLAV: Mi kako smo u Ponore ušli, majku moju izbavismo, i amo opremismo, taki se iz stričeve moje i na privrženike njiove ustremimo. Čika Vukašin kopjem otca mog u srdce udari, i otac mi na zemlju padne i dušu ispusti. Naš Ljuobomir, kako ovo spazi, a on se na čiku Vukašina ustremi, i glavu mu odseče. Strina Selena, koja se je u muško odelo preobukla i blizu čike dogodila, udari Ljuobomira mačem po levoj ruci i rani ga, a ovaj onako razjaren obazre se, i na dve ravne časti razseče ju. — Dok se ovo ovako borilo, potrči čika Vukosav protivu mene, no ja ga snažno dočekam, i kopjem ga moim kroz probodem. Narod od obe strane vidivši ovakovu logibelj, slije se uedno i nektene se biti, no poviče: aide, ajde braćo da idemo, i starom kralju da kažemo: kako su mu sinovi
Srbsko carstvo podelili, i na onaj svet otišli. Po soglasju ovom, strinu Selenu saranimo u Ponori, a roditeljja i stričeve zapovedim ovamo doneti, jedno, da ji vi poslednji put vidite, a drugo, da ji ovde u Magliču saranimo. (Ružica ustane, i stane na stranu).
KRALj (za sve ovo vreme plače): Ah meni do Boga, sad mi drugo ne ostaje: no prvo, da sinove moje posaranujoem, pak onda Voislava da krunišem na kraljevstvo. — Teško svakom onom roditelju, kog ovakovi udar postigne. (zavesa spusti se).
|