Возала се виза риба,
Уз Дунаво, низ Дунаво,
Возајућ се, говорила:
"Ко би мене саловио,
Родио би земљи цара,
И још тере провизура!"
То зачула госпођица,
Она шаље слуге своје,
Да ухвате визу рибу.
Ухватише визу рибу,
Те је носе госпођици.
Госпођица рибу једе,
Слушкињица чорбу куса,
Лепа Мара кости глође.
Кад су биле у породу -
Роди Мара земљи цара!
Слушкињица провизура,
Госпођица љуту змију!
Цикну, врисну госпођица:
"Јаој мени, шта ја роди!"
Љута змија проговара:
"Не бој ми се, мајко драга!
Ево иде Ђурђев данак,
И'ће ђеца у јагоде,
Ја ћу, мајко, у травицу -
Ујести ћу земљи цара,
Слушкињина провизура!"
