Подранила Херцегова љуба
На прозорац од бијеле куле,
Угледала даницу звијезду,
И даници млада проговара:
„О данице, по Богу сестрице! 5
„Јеси л' давно изнад Цариграда?
„Виђе ли ми Владиславу сина?“
Проговара даница звијезда:
„Ја сам јутрос изнад Цариграда,
„Ја ти виђох Владиславу сина, 10
„Ено су га потурчили Турци,
„Не зову га крштеним именом,
„Но га зову пашом Смаил-пашом,
„Цар му дава силновиту војску,
„Ето њега на Херцеговину, 15
„Хоће ваше поробити дворе,
„Поробити, ватром попалити,
„Хоћe баба жива уфатити,
„На живе га мукеударити.“
Кад то чула Херцегова љуба, 20
Ето ти је у шикли одају,
Па дозива Херцегова Шћепа:
„О ти Шћепо, зао сан заспао!
„А у зо час разљутио сина,
„Сина су ти потурчили Турци, 25
„Ето ти га на Херцеговину
„Са небројном силновитом војском.“
Кад то чуо Херцеговац Шћепо,
Он покупи и сребро и злато,
Натовари триста сеисана, 30
Оћера их шехер Дубровнику,
Па га дава младим Дубровчаним
На оставу и аманат тврди,
Док се врати с мора дебелога,
Веле њему млади Дубровчани: 35
„Хајд отоле, Хeрцeгу Шћепане!
„Ми од тебе не примамо благо,
„Док не пишеш граду на вратима:
„Прође Херцег, и пронесе благо,
„И проведе вјереницу љубу.“ 40
Тако Херцег записа на врата,
Па отиде морем дебелијем.
То бријеме мало постајало,
Ал' ево ти паше Смаил-паше
У Дубровник оцу у поћеру, 45
Ал' му веле млади Дубровчани:
„Ти погледај граду на вратима,
„Пак ћеш виђет', што ти бабо пише.“
Када паша разгледа ријечи,
Он се брже враћа на трагове. 50
Кад се Шћепо с мора повратио,
Окупио господу од града,
И овако њима бесједио:
„Дубровчани, моја браћо драга!
„Дајте мене и сребро и злато.“ 55
Дубровчани њему одговоре:
„Хајд' отоле, Херцеже Шћепане!
„Ти си прош'о и пронио злато,
„И провео вјерену љубовцу,
„То си својом руком записао.“ 60
Кад то зачу Херцеже Шћепане,
Грлом циче, а одјада црче. [1]
↑ Да ли је ово истина, да ли није, то се управо не зна; али осим ове пјесме, што се овако у Херцеговини пјева, небих човјек нашао у стотини људи једнога, који ово ида нас не прича.
Извор
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 33-35.
Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 622-624.
