[Вила гниздо тица ластавица]
Вила гниздо тица ластавица
Мостару под бедемом градом;
И излегла девет ластавића.
Туд’ налази девет Атлагића,
Те покупи девет ластавића. 5
Љуто куне тица ластавица:
„А нека вас девет Атлагића,
„Први помор кроз Мостар наљего:
„Вас ми Мостар листом оставио,
„Оставио здраво и весело, 10
„Не остало девет Атлагића —
„Све их девет поморило мајци !“ ...
То је њојзи кабул дова била;
Први помор кроз Мостар наљезе —
Вас је Мостар листом оставио, 15
Оставио здраво и весело,
Не остави девет Атлагића —
Све их девет поморило мајци!
Не да мајка у харем копати,
Вег у башчу под жуту наранчу, 20
Гдје ће свако јутро уранити
И синовим кукат’ више главе.
Свако јутро подрањује мајка,
Па синовим кука више главе;
По имену дјецу дозиваше: 25
„Хасо, Хусо, жалосна ти мајка:
„Мој Османе, мој слатки бостане;
„Мој Ибрица, ибришим каница;
„Мој Алеме, мој драги камене;
„Мој Ахмица, царе и царица; 30
„Мој Мујица, пара царевица;
„Мој Алија, слатка гурабија!“
А највише свог Омера сина:
„Мој Омере, мој зелени боре,
„Мој Омере, мој најстари’ сине, 35
„Мој најстари’ и најмили’ сине!
„Је л’ ти, сине, без душека тврдо;
„Је л’ ти, сине, без јастука ниско;
„Је ли теби без јоргана зима? ...
„Јесу л’ тешке штице јаворове; 40
„Је ли теби кабур земља грка?“ ...
Из мезара нешто проговара:
„Хајд’ отоле, моја стара мајко!
„Није мени без душека тврдо,
„Нити ми је ниско без јастука, 45
„Нит’ је, мајко, без јоргана зима,
„Нит’ је мени кабур земља грка,
„Нит’ су тешке штице јаворове, —
„Вего, мајко, сузе дјевојачке!
„Јесам, мајко, вјеру задавао, 50
„Задавао сироти дјевојци:
„Узећу те, преварит’ те нећу!
„Па јесам је преварио, мајко —
„И мене је смрца преварила!
„Синоћ су ми стигле сухалџије: 55
„Сухал чине, моја стара мајко,
„И туку ме од пакла канџијом,
„А за оне сузе дјевојачке:
„Но доведи, моја стара мајко,
„Доведи ми сиротицу Фату, 60
„Па је храни, и ода зла брани;
„Храни ми је до Ђурђева данка,
„Док се гора приођеде листа,
„А земљица траве дјетељине:
„Ја ћу теби, мајко, долазити!“ ... 65
Јадна мајка једва дочекала,
Па доведе сиротицу Фату.
Ту је Фата ноћцу заноћила.
Кад у јутру јутро освануло,
Оде Фата на бијелу кулу: 70
Узе ситну учит’ хамајлију.
Кад’ јој вихор са планине пуну,
На помрси Фати хамајлију,
Други пуну и однесе Фату! ...
Када дође остарјела мајка, 75
Када Фате на кули неима —
Одма ми се јаду овизала.
Поче кукат’ остарјела мајка:
„Куку њојзи до Бога милога,
„Што ће ова самохрана мајка, 80
„Која нема од срца евлада!“
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
