Византијска култура (Ј. Бидло) 2

Извор: Викизворник
Византијска култура
Писац: Јарослав Бидло


II.


Двојакост културе римскога царства; њезине двије главне компоненте: римска и хеленистичка.[уреди]

Римска култура царскога доба или антикне декадансе, измијешана из много разноврсних елемената, синкретистичка и козмополитска, није никада тако далеко доспјела, да би се поједини њезини елементи и компоненте узајамно тако измијешале, да се не би могле разазнати и да би се изгубиле у цјелини. Према томе се може разабрати, анализовати њезин састав и одредити поједине компоненте. Међу овим су компонентама двије, које се истичу над осталима, и које дају тој култури тон и извјесну карактеристику. То су римски и хеленистички културни елементи, ради чега се и култура декадентне антике зове хеленистичко-римском. Најочитија је разлика међу њима у њихову језику, будући да су плодови римске културе, колико су нашли изражаја у говору, латински, док су плодови хеленистичке културе грчки. Што је римска култура, о томе није потребно на широко распредати; то је све оно, што су Римљани као народ својим духом и радом створили, почевши од римске државе и њезине управе, права и закона, до производа у литератури и умјетности. Хеленистичка култура није само плод грчкога народа — плодове грчкога народа зовемо хеленском културом — него је мјешавина, у којој су код стварања покрај Грка учествовали и предњоазијски Индоевропљани (Јермени и Перзијци) и Семите и Хамите, станујући у дијадошким државама т. ј. државама, што су их послије распада државе Александра Великога на њезиним рушевинама саздали његови војводе и намјесници (дијадоси) а међу којима се особито издигоше сирска и египатска. Владајући грчки елеменат, из којег је потјецала војска, чиновништво, занатлије и трговци у великим градовима, давао је тој култури језични и народни карактер, али сам се знатно приудесио у укусу и уопће у душевним склоностима новој својој отаџбини, у којој су Семите и Хамите сачињавали језгру становништва. Будући да је то било становништво, које је имало за собом већ тисућљетни развитак високе културе, из које су и сами Грци добивали многе потицаје код стварања своје властите културе, то су грчки узурпатори хоћеш не ћеш у великом дијелу оставили на снази вјековни начин владања, правни поредак и обичаје, какви су били за домаћих владара. У кратко, грчки се елеменат у дијадошким државама приудесио у главном предњоазијском истоку или се, како то велимо, оријентализовао.

Значење грчкога елемента у римској држави. Узајамни однос између Грка и Римљана.[уреди]

Као што су Грци у Хелади, тако су и они у предњо-азијском оријенту имали богату, напредну културу, кад су Римљани освајали њихове земље. Зато и није романизација, коју Римљани и онако нијесу на истоку проводили тако интензивно као на западу, имала особитих успјеха, нарочито у некадашњим дијадошким државама. Народни посјед грчкога народа остао је готово неумањен, штавише, сами су Римљани подлегли некој врсти грецификовања. Литерарно и умјетничко римско стварање бијаше у почетку дуго само одсјев и насљедовање грчкога. Образовани и виши су се римски кругови, одгојени по грчким учитељима или полазећи знамените школе у самој Грчкој, служили грчким језиком у друштвеном и писменом саобраћају. Латинштина била је додуше службени језик и на хеленистичком римском истоку и зато је донекле продрла и у неслужбени додир становништва, али прави језик саобраћаја становништва у тим је крајевима остајала грштина, која је тиме латинштини помагала вршити улогу државнога језика. Занимљиво је, да су грштину тада врло често сматрали за пуко нарјечје латинштине. Римљани бијаху свјесни, да би тешко без симпатија грчкога елемента могли да одрже своје господство на истоку, али и Грци су схваћали, да њихов положај међу туђим народима у тим земљама треба политичког ослона римске моћи. Ова је свијест дизала доиста штовање Римљана према Грцима, а и повећавала грчку самосвијест. Ако је цар Нерон прогласио Грчку слободном, не треба у томе гледати изражај лудости, него прије нејасну слутњу, што за Римљане значе симпатије Грка на истоку.

Склоност римских царева хеленистичким назорима у ствари појимања владалачкога достојанства.[уреди]

Будући да је римска култура имала превагу у области практичкога политичкога, државнога и правнога живота, а хеленистичка опет у области теоретскога, знанственога мишљења и умјетничког стварања, биле су обје ове главне компоненте римске културе царскога доба у некој врсти равнотеже. Али од неког се времена показивало, да се та равнотежа обара у корист хеленистичке компоненте и да ова добива што даље то већу превагу. О томе је био без сумње на чисту генијални Цезар, који је римску републику хтио да преобрази у некакву хеленистичку монархију, којом ће владати неограничени владар. Цезарова смрт и Августова побједа спријечише овај план, тако да је Август претставник реакције, ретроградне тежње, који настоји да осигура превагу политичком римском западном осјећању и назору над хеленистичким. Август тежи да измири и повеже неуклониву преобразбу римске државе у монархију с њезином републиканском староримском прошлошћу и не ће уопће да допусти, да се елементи римске културе изгубе у хеленистичкој култури. Док је Цезар хтио да нивелизује т. ј. да спроведе културно изравнање међу римским западом и хеленистичким истоком, Август је хтио да диференцира т. ј. да очува њихове разлике и посебан значај. Али Августови насљедници опет се окренуше хеленизму. Нарочито је значајно, да је Нерон, који је Римљанима утјеловљени деспота, био одушевљен поштовалац грчке културе. У Грка (изузевши кршћане), особито у нижим слојевима пучанства, Неронова је влада остала у захвалној успомени. За аутократорске тежње Јулијеваца Калигуле, Клаудија и Нерона имао је пуно разумијевање хеленистички исток, гдје су некада дијадоси неограничено владали као стари египатски, бабилонски и перзијски краљеви. Калигула, који се сам прогласио богом, радио је оно, што је од прадавнога доба било уобичајено и религијом посвећено у Египту, Бабилонији и Перзији. Подигнуће војсковође Веспазијана за цара бијаше протестом запада, који је био староримског увјерења против хеленистичких склоности Јулијеваца, али се развитак у том правцу није дао зауставити. Оно, што је за Калигуле и Нерона наилазило на тврдокоран отпор Римљана, то је Хадријан (117.—137.) могао да уради без њег: он је себи узео наслове »Olympios« и »Eleulherios«, што је заправо припадало само полубоговима. Послије су се без запрека сами цареви проглашивали боговима и захтијевали за се, да им се као таковима клањају. Септимије Север (193.— 211.) хтио је да своју војничку монархију ослони на култ цара и његова рада и да га учини средиштем римске религије. Најизразитијим претставником ове тежње јест цар Диоклецијан (284.—305.), за којег добива уопће хеленлстичко-источна култура одлучну превагу над римском културом.

Прихваћање хеленистичко-перзијских дворских обреда за цара Диоклецијана.[уреди]

Конзеквенцијом је новога, хеленистичко-источног појимања царскога достојанства и увођење дворских обичаја и церемонија јавнога иступања римскога владара, које је било преузето дијелом из традиција некадашњих дијадошких држава, дијелом из савремене новоперзијске државе, којом је владала династија Сасанида. За. Нерона је уведена сјајна круна и огњиште у царској палачи с вјечним пламеном. Аурелијан (270. до 275.) је увео источни дијадем или чеони накит, а Диоклецијан је преузео готово све дворске перзијске обичаје као н. пр. хаљине из пурпурне, златом проткане свиле, накићене бисерјем и драгим камењем, златни колут око главе, пурпурне ципеле, искићене драгим камењем, даље падање на земљу пред царем (proskynesis). Овамо спада и предоџба, да је све оно, што је у вези с лицем бога-цара, свето (sacrum), па одатле и службена титулатура као света царска палача (sacrum palatium) и сл. Уопће је Диоклецијанова влада најважнијим периодом у развитку римскога царства у правцу идентификовања државе с лицем владара-бога, које је живјело од прадавнога доба у хеленистичко-источним државама.

Увођење војничко-чиновничких хеленистичко-перзијских уредби.[уреди]

Уједно с овим промјенама у схваћању достојанства и владарске моћи уводе римски цареви и њихови опуномоћеници према узору некадашњих хеленистичких држава и перзијске државе у римску државу тамошње војно и чиновничко или бирократско уређење, надомјештајући њиме нарочито републиканско-племићске органе извршне власти и ограничујући самоуправу римских грађана. Особито много преузеше из Египта, који је дуго имао потпуно самосталан положај у држави и гдје се владало на начин, који је овдје био прије уобичајен. Одавле преузеше нарочито уредбе, које су се тицале државнога господарства (разне врсте пореза, грунтовне књиге, начин управљања царских добара). Од владара, који су у том правцу радили, ваља нарочито истакнути Хадријана, Галијена (253. до 268.), Аурелијана, а у првом реду Диоклецијана и Константина Великога (306.—337.). Староримска се држава истицала извјесним отпором против бирократизму; стари су римски чиновници били потпуно другога карактера, него ли стручно школовани чиновнички сталеж, који се развио од доба цара Хадријана у тачно одијељени и према части удешени државни строј, који је био концентрисан на владареву двору и којим је владар лично управљао. Ова бирокрација уз војску, и још више од војске, постаје главним упориштем апсолутне монархије и заштитном оградом, која дијели посвећено лице владарево од директнога додира с поданицима и с војском, која је често непоуздана. Све до Диоклецијана одржаше се остаци некадашњих републиканских римских уредби особито тиме, што је сенат привидно одржао своје некадашње право, да заједно с владарем одлучује о државним стварима и да с њима дијели право управе државе по провинцијама. Од тога је доба ова »двовлада« или дијархија потпуно престала, а мјесто ње долази до искључивог права самовлада, монархија.

Превага хеленизма у литератури, знаности, филозофији и умјетности у римском царству.[уреди]

Са све то већом превагом хеленистичке културе у области политичкога и државнога живота спаја се и њезина превага у области мишљења и умјетничкога стварања, која се већ прије јавља, али касније све то више расте. Одлични астрономи, математичари, лијечници и филозофи потјечу већини дијелом из хеленистичкога истока. Земљописац Птолемеј и филозоф Плотин су Египћани, филозофи Порфирије и Јамблихос Сирци, лијечници Диоскоридес и Галенус Малоазијци. Док латинска литература послије Тацита и Светонија пропада, грчка литература наново цвате, особито кад јој кршћанство даје непрестано богатих побуда, тако да црквени оци на истоку граде помоћу хеленистичке филозофије читав систем кршћанске науке о вјери. Религије и мистеријски култови, с којима је стара римска религија срасла у нову скупину метафизичких и богосл. назора, готово су махом хеленистичко-источног подријетла једнако као и кршћанство, које лагано захвата читаво друштво римске државе. Међу главним узроцима великог и брзог проширења мистеријских култова и откупитељских религија бијаху неповољни политички и социјални односи, који су изазвали и јачали тмурно настројење и чежњу за другим бољим свијетом. Али то се односи нарочито на ниже слојеве. Више су слојеве привлачили и везали мистеријски култови својим церемонијама и својом мистиком; знали су да дјелују на душу сад страхом, сад надом, утјецали су сјајним функцијама и бљештавилом својих опхода, својим сентименталним пјесмама и опојном глазбом, подучавали су средствима, којима се човјек овдје на земљи може да пренесе у стање блажености, у којем душа ослобођена тјелесних окова у екстази губи везу са свијетом и заноси се у додир са самим божанством. Према источним култовима била је римска религија хладна и суха, молитве су се састојале из сухих формула као нотарски акт. Римска религија и богослужје нијесу могли да удовоље чежњи душе да проживљује религију. Оријентални су богови били ближи човјеку, него грчки и римски, будући да су трпјели, умирали и устајали из мртвих. Велико и брзо ширење источних мистеријских култова по читавој римској држави, а онда побједа кршћанства, најочитијим је и најзначајнијим доказом одлучне преваге, што ју је брзо задобила хеленистичка компонента у култури римскога царства. Истовремено с кршћанством настаје у њезиној колијевци т. ј. у хеленистичким дијеловима римске државе, нова пластичка умјетност под иранским, сирским и египатским утјецајима, из које се развија старокршћанска, византијска и романска умјетност. Источни мајстори, особито градитељи, долазе на запад, подучавају у својој техници и шире своју особиту љубав према луксузној декорацији, полихромији, уводе компликовани симболизам у религиозно сликарство и пластику, уче запад елегантном рјешавању градитељских проблема као што су н. пр. куполе. А тако то бива и у умјетничком обрту свих струка, у златарству, у ткалачком обрту итд.

Неповољно господарско стање римскога запада.[уреди]

Кад бисмо се запитали за узроке, који су произвели обарање оне равнотеже обију главних компонената хеленистичко-римске културе римскога доба у корист хеленистичко-источне компоненте, видјет ћемо, да су међу најважнијим узроцима биле повољније господарске прилике у хеленистичком дијелу римске државе, него у романском. Римски је запад био обитавалиштем ратних освајача и искориштаваних поданика. Покорено је становништво радило већим дијелом само у корист припадника народа, који је господовао. На тај начин искориштавано становништво није могло да изради некакву вишу културу, сличну оној, која је од давнине цвала на хеленистичком истоку. Али нијесу је знали саздати ни римски освајачи, будући да је лављи дио плијена запао сразмјерно уски круг римскога племства и пратњу побједоносних војсковођа, док су нижи римски слојеви све то више западали у сиромаштво. Господарска политика владајућих римских слојева проузроковала је напросто пропадање пољопривреде у Италији, а да није могла да надомјести средњим слојевима ово главно средство прехране стварањем издашне индустрије и трговине. Рим и некоји други градови, који су осиромашеном сеоском свијету пружали уточиште и без икаквог рада барем толико, колико је било довољно, да су могли сачувати живот, стално су гутали велико мноштво сеоскога становништва, којему су интереси и права велеградских капиталиста онемогућили живот на пољу. Читава се Италија полагано промијенила у големе пашњаке, на којима су робови пасли стада велепосједника, његовали њихове маслине и обрађивали њихове винограде. Осим Рима, који је своје потребе намиривао најприје сицилским, а касније египатским житом, док је индустријске, особито луксузне производе, добивао из хеленистичког и још удаљенијег истока, била је Италија у цијелости и читав римски запад (особито Галија и Африка) обзиром на занимање становништва једним великим селом, гдје се ни пољопривреда није с успјехом његовала и гдје је мноштво сиромашнога свијета морало да ограничује своје потребе на најмању мјеру. Град (како то вели Ed. Meyer), првотно главна потпора културе и узрок големог пораста благостања, уништава најпослије благостање, културу и самога себе. С тим је у вези и неповољан развитак трговачких прилика у западном дијелу римске државе, будући да је велик увоз индустријских продуката с истока, нарочито из Индије и Китаја, проузроковао знатан губитак злата. То је уопће проузроковало на западу пад новчанога господарства, те се дио пореза морао да измијени у порезе натуралне. Цар Септимије Север давао је ради недостатка ковнога новца часницима и војницима земљишта у околини тврђава у насљедну баштину мјесто плате.

Повољно господарско стање римскога истока.[уреди]

У источним дијеловима римске државу било је с те стране много боље; тамо је цвала индустрија, цвала бујна градска култура; несразмјер међу градовима и селима није досегао таковог степена као на западу и латифундијско господарство није толико узнапредовало. Египат, Сирија и Мала Азија бијаху веома богати и културно високо развити крајеви, у којима је у доба мира успјевала пољопривреда, нарочито помоћу систематског натапања. Тамошњи градови Александрија, Антиохија и Ефез били су тржишта свјетскога значења. У средини 4. стољећа по Ис. имала је Сирија претичак жита, вина и уља, а сирске фабрике, израђујући фина платна, свилу, пурпур и стакло, разашиљаху своје продукте читавим свијетом. Сирски је пурпур био најзнаменитији меду свима, а сидонско је стакло одржало своју стару славу за читаво царско доба. Сирија је била позориштем велике трговине, која је сезала све до Арабије и Индије. Сирски трговци и њихове факторије биле су проширене по читавој римској држави, а особито у унутрашњости Галије. Тир бијаше једно од најважнијих средишта свјет. трговине. Виши су се слојеви главнога сирскога града Антиохије састојали од фабриканата и трговаца, док су у Риму сачињавали највише слојеве велепосједници, који су хтјели да завладају читавим свијетом и да га искоришћују за себе. Египат је био у царско доба житницом Италије и Кима, тако да је онај, који је држао Египат, био уједно господарем Италије и Рима. Египатска Александрија била је првим индустријским и трговачким градом римске државе, у којем се могло, како се то говорило, добити све осим снијега. Ту је било индијске и унутрашњо-афричке робе; овамо су долазили грчки, арапски, италски, сирски и индијски трговци. Страбон зове Александрију свјетским тржиштем и то с правом, будући да је владала свом трговином међу Индијским и Атлантским оцеаном. У индустрији производила је Александрија стакло, које је налазило купаца чак у Китају. Даље је Александрија имала неке врсте монопола за производњу папира, која је успјевала само у Египту. Александријске тканине имале су прођу на читавом оријенту. Египатски су трговци били једнако разасути по читавој држави као и сирски. Александрију хтједоше Цезар и Нерон да учине главним градом своје државе. С богатством које се оснивало на индустрији и трговини, у вези је и тај факат, да су Александрија и Антиохија заузеле прво мјесто у знанственом и умјетничком, а нарочито у кршћанском раду. Оба су града била сједиштем црквених отаца и писаца, и у њима се у новије доба траже почеци старокршћанске умјетности, а нипошто (као прије) у Риму. Мала Азија бијаше на гласу као земља са 500 градова. Порези, што су их њезини градови плаћали, бијаху најиздашнијим врелом државних доходака.

Материјално пропадање римскога запада.[уреди]

Да је римски запад био у стадију материјалнога пропадања у исто доба, у које је исток материјално и културно цвао, о томе свједоче порезни заостаци, који су износили код Хадријанова ступања на пријесто (117.) 900 мил. сестерција (= 4 и пô мил. дин). За Марка Аурела (161.—180.) било је још горе; порези се нијесу уплаћивали, размахала се биједа и глад, становништво је опадало ради заразних болести, тако да је цар само уз напињање свих сила могао да доврши борбу с Маркоманима. Ово се слање касније несамо није поправило, него се још више покварило, кад су римски запад све то више угрожавале провале и навале Германа. Те су навале постајале од половине 8. стољећа све то више опасне. Неутјешљиво стање римских грађана погоршало се с неразмјерно великим напињањем њихових господарских снага и ограничењем њихове продукционе и грађанске слободе за циљем концентрисања свих снага за обрану државе.

Политичко тежиште римске државе премјешта се у хеленистичке крајеве.[уреди]

Ма да је и римски исток имао истовремено посла с непријатељским навалама, које су произлазиле из партске државе, а од године 226. из ново перзијске државе, постао је он ипак упориштем и правом језгром римске државе. Не треба се чудити, да се најпослије овамо помакло, и њезино политичко тежиште, нарочито онда, кад су цареви у тежњи да одстране остатке републиканскога уређења и да промијене државу у апсолутно војничко-чиновничку монархију теократскога карактера (т. ј. у државу, у којој владар, сматран богом или његовим сином или његовим намјесником, одлучује без разлике о вјерским и свјетским стварима), за коју су хеленистички крајеви имали много више разумијевања од романскога запада, премјестили онамо своје сједиште. Диоклецијан није више уопће узео обзир код свог новог уређења државе на Рим и одабрао је за своје сједиште Никомедију у Малој Азији. Његов је насљедник Константин Велики оснутком новога Рима (касније прозваног Константинополом) хтио (год. 326.) заувијек да уништи значење старога Рима краљева и средишта државе и да створи ново средиште, које би више својим положајем и значењем било у складу с измјеном, која је настала у односу римскога истока према западу с превагом првога над другим.

Политичка превага римскога истока над западом.[уреди]

Од тога доба, што се тежиште политичког и културног развитка римске државе премјестило на хеленистички исток, а особито пак од оснутка Новога Рима, измијенила се римска држава у цијелости у неке врсте новог издања хеленистичке веледржаве Александра Великога с том разликом, што су њезине источне границе сада лежале на Еуфрату, а западне на Атлантском оцеану. Романски запад, господарски и културно пали и извржен непрекидним варварским навалама постао је у тој држави само привјеском, који је што даље, то мање значио. Док су прије Римљани превагом своје политике и своје ратне ваљаности покорили хеленистички исток, сада је исток културно освојио запад, а као посљедица тога била је политичка надмоћ хеленистичкога истока над романским западом, како то свједочи низ занимивих факата из доба прије год. 476. (особито у год. 395.-476.). Али исток ипак није имао толико снаге, да трајно одржи запад у својој моћи. Исти узроци, који су највише дјеловали на то, да је преотео исток мах над западом, имали су и тај даљи ефекат, да се запад (којим су дашто већ завладали Германи) несамо ослободио политичке надмоћи истока, него се и потпуно одијелио од римске државе. Узроком томе био је низ великих географско-етнографских промјена, које су се у сјеверном сусједству римске државе збивале у неколико стољећа и које су на њу утјецале, а које у кратко зовемо ријечима: »сеоба народа«.

Сеоба народа и пропаст западно-римске државе.[уреди]

Сеоба народа заједно с тешком непрекидном борбом римске државе на источној фронти (с Партима и Перзијцима) бијаше поводом, да се укинуло политичко јединство државе. Најприје је уређена тетрархија под привидним врховним господством цара Диоклецијана, а касније (послије неколико покушаја да се принцип јединственог господства повеже с потребом раздиобе управе) је држава трајно подијељена у двије државе: западно и источно-римску. Тај се догађај обично ставља у год. 395. посл. Ис., кад је цар Теодозије Велики подијелио државу међу своја два сина: Аркадија, којега је запао исток, и Хонорија, којега је запао запад. Међутим то не значи никакав преврат, будући да и Теодозије није замишљао у битности ништа друго, него што и Диоклецијан и други његови претходници; ни Теодозијеви насљедници нијесу у томе видјели трајну и фактичну диобу. Према Теодозијевој накани имала је држава да буде раздијељена само у погледу администрације, а јединство државе имао је да представља врховни заповједник читаве војске царства Стилихо. Обје су државе требале да имају исте клаузуле, законе и уредбе и још је год. 438. издао цар Теодозије II. законик, који је вриједио за обје државе. Римски су грађани у обје државе имали једнако пуно грађанско право и могли су у обје државе вршити државне службе. Тек даљи развитак сеобе народа дао је нарочито тој диоби значење, какво она првотно није имала: да се наиме свака држава у цијелости развијала сама за се, тако да фактом год. 395. заувијек престаје политичко јединство римске државе.

Источно-римска држава, ма да је била много снажнија и чвршћа, имала је сама доста посла, да се одржи против Перзијаеа и Германа и према томе није могла да западној држави у најтеже доба притекне у помоћ против других Германа. Ова, будући потпуно осамљена и препуштена својим властитим снагама, паде полагано као плијен у руке германских варвара. Германски су краљеви, који основаше на њезину посједу своја краљевства, признавали додуше источно-римскога цара за свог врховног господара, чија се власт теоретски простирала и на територије западнога царства и иступаху као намјесници источно-римскога цара, али су де фацто територији некадашњег западног царства заувијек били изгубљени за источно царство и политичко јединство римскога запада бијаше само још фикцијом и идеалом. Крајеви некадашњег западног царства добише полагано сасвим друго политичко уређење, него што га је имала источно-римска држава и тамо се збивао други културни развитак на основу мијешања романскога становништва с германским.