Вече (Стеван Луковић)

Вече Писац: Стеван Луковић

Ружичасто — мртвим небом
Сунце тонуло,
Мртви мир је успављив’о
Срце клонуло.
Сетан, тужан, једва чујно
Мрак се потеже.
По меким му корацима
Трава полеже.
У нејасну жуборењу
Жагор издише,
А ваздух се миром пуни,
Силно мирише...
Ох, да доба суморним се
Снов’ма пустити!
Ох, да доба вечним, пустим
Санком уснити!
Душа тоне у бескрајни
Сумор санани
А срце се таји, дршће,
К’о лист танани,
У спокојну хармонију
Живот прелива —
Само на дну бол се држи
И жив почива...
Плакао бих, да је једне
Сузе остало,
Плакао бих... све је тако
Пусто постало!
Оштри ветар времена је
Брзо стигао,
И сурово илузија̂
Ва̂ле дигао,
Кроз које смо тако ведар
Живот видели —
Док нас нису пред истину
Нагу довели.
Отроване слатком варком
С раном вечитом,
Над животом да плачемо
Сузом речитом
И кад небо у плавилу
Буде тонуло,
И кад сунце мртво буде
Бледо клонуло!..

Извор

• 1903. Песме Стевана Луковића. стр. 13-14.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Стеван Луковић, умро 1902, пре 122 године.