Veče (Stevan Luković)
| Veče Pisac: Stevan Luković |
Ružičasto — mrtvim nebom
Sunce tonulo,
Mrtvi mir je uspavljiv’o
Srce klonulo.
Setan, tužan, jedva čujno
Mrak se poteže.
Po mekim mu koracima
Trava poleže.
U nejasnu žuborenju
Žagor izdiše,
A vazduh se mirom puni,
Silno miriše...
Oh, da doba sumornim se
Snov’ma pustiti!
Oh, da doba večnim, pustim
Sankom usniti!
Duša tone u beskrajni
Sumor sanani
A srce se taji, dršće,
K’o list tanani,
U spokojnu harmoniju
Život preliva —
Samo na dnu bol se drži
I živ počiva...
Plakao bih, da je jedne
Suze ostalo,
Plakao bih... sve je tako
Pusto postalo!
Oštri vetar vremena je
Brzo stigao,
I surovo iluzijâ
Vâle digao,
Kroz koje smo tako vedar
Život videli —
Dok nas nisu pred istinu
Nagu doveli.
Otrovane slatkom varkom
S ranom večitom,
Nad životom da plačemo
Suzom rečitom
I kad nebo u plavilu
Bude tonulo,
I kad sunce mrtvo bude
Bledo klonulo!..
Izvor[uredi]
- 1903. Pesme Stevana Lukovića. str. 13-14.
|