Вече у шуми
| ←Бог тихи | Вече у шуми Писац: Милета Јакшић |
Не могу ти рећи→ |
У мраку дубраве зелене,
Ко̑ распорена земљина утроба,
Црна провала зија крај мене.
Њу је шипражје скрило,
Повита густа мрежа; —
Али ја чујем њеног срца било —
Мирише дубина свежа —
Осећам како дишу плућа нага,
Како у сваки кончић мојих жила
Прелива се снага, —
Дух се претаче из земљиних сила.
Мир је. Само жубори горско врело.
Вече jе разапело
Међу дрвећем копрене сиве...
Тренутак када земља отвара
Груди, па мами и чара
Дечицу своју што њоме живе:
Душу дрвећа испод тврдих кора,
Звери што близу скривене ћуте
И жедне, нагнуте
На рубовима њених понора,
Грамзиво срчу, удишу
Силе живота што из њих миришу,
Са мном, који бих гуто̑ до сванућа
Животодавни дах земљиних плућа.
Извор[уреди]
- Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 102
|