Veče u šumi
| ←Bog tihi | Veče u šumi Pisac: Mileta Jakšić |
Ne mogu ti reći→ |
U mraku dubrave zelene,
Kȏ rasporena zemljina utroba,
Crna provala zija kraj mene.
Nju je šipražje skrilo,
Povita gusta mreža; —
Ali ja čujem njenog srca bilo —
Miriše dubina sveža —
Osećam kako dišu pluća naga,
Kako u svaki končić mojih žila
Preliva se snaga, —
Duh se pretače iz zemljinih sila.
Mir je. Samo žubori gorsko vrelo.
Veče je razapelo
Među drvećem koprene sive...
Trenutak kada zemlja otvara
Grudi, pa mami i čara
Dečicu svoju što njome žive:
Dušu drveća ispod tvrdih kora,
Zveri što blizu skrivene ćute
I žedne, nagnute
Na rubovima njenih ponora,
Gramzivo srču, udišu
Sile života što iz njih mirišu,
Sa mnom, koji bih gutȏ do svanuća
Životodavni dah zemljinih pluća.
Izvor[uredi]
- Mileta Jakšić: Pesme, Matica Srpska, Novi Sad, 1984, str. 102
|