Ватра
Изгорјеше стари Мрахорови двори!
Из крова, из врата, из пенџера свије',
Кô дуги барјаци, пламење се вије,
И облаци дима уздижу се гори.
Свијет јури, виче; глас борије бије;
И руше се греде; демири се жаре;
Расипљу се искре про махале старе
И у ноћи тону кô црвене змије.
О Шерифо, откад твоје очи виђе'
И ја горим 'нако, мира немам ниђе -
Големи ме огањ поруши и сатра!...
Кô свјетина она, и кô досад нико,
Трчао бих и ја и махнито викô,
Стискајући срце: "Ватра! Ватра! Ватра!"