Варалици нади

Варалици нади Писац: Никанор Грујић

Куд нас мамиш с умиљатим лицем,
Завараваш очи од намера
Са тобожње љубави погледом,
Што нам ласкаш с подмуклим осмејом
И шапућеш којекакве тајне,
Кад си празна к’о месечна сенка
Претворена у утвору часком?
Свака празност: била па и није!
Ал’ твоја је к’о громовна стрела
Која душу и срце потреса,
Па и силу живота из груди;
Кано вијор у олуји страшној
Из корена што изваља дрвље
И све што је снагом малаксало.
Беж’ с очију, варалицо клета,
Да за оним више не гинемо
Што на твоме гледасмо облику!
Није шала за опсеном поћи
И са врлом сиграти се главом,
У свету се заборавит на се,
А све дубље тонут у пропасти:
Није шала, мада ми тко каже,
Што пролетном обећаш у цветку
Слатка воћа за јесено доба,
А кад тамо — оно ни црвењка:
Ветар му је плодотворни прашак
Распирио широм по воздуху;
Што тежаку место триест зрна
Једним класом једва десет плаћаш:
Киша га је убила у цвету;
Што семена плугом заорана
И чокоће челиком скресано
Ни до нежног не подижеш влатна, —
То је ништа, макар да је тужно, —
Кривица се на другог обара.
Ал’ што племе у људству јуначко,
И даров’ма од старине славно,
Покрај духа, па и срца снаге,
С опсенљивим чин’ма,
Да на јави, к’о кад смртно спава,
Са очију дремежа не стреса,
Већ да жмире чами у немару
Чекајући шта ћеш му да пружиш:
Пред очима стог си ми крвава.
Тим си ране позледила љуте
Од којих ће многа лепа душа
Падајући у вртлог несвести
Од јадања доћи до скапања,
У помисли што се варат дала.
Смртна ј’ рана преваром задана.
Беж’ с очију, и опет ти кажем,
Беж’ с очију, не видила света,
Ласкање нам твоје додијало!
Љути отров једовите гује
На несташног мишицу просути,
Колико га заплеће у беду,
Па опет му виче: „Тражи лека!”
А ти с твојим варљивим ласкањем
у вечној нас задржаваш чами,
Да озбиљски корачит не смемо:
Њиве су нам зарасле у трње,
Дивјакиње расту без калема,
По ливада чкаљ с дикицом влада,
Виногради гину од шевара.
Ми чекамо — али шта? — не знамо.
Да на врби ваљда роди грожђе!

1842.

Извор

• Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 231-232

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никанор Грујић, умро 1887, пре 137 година.