Varalici nadi

Varalici nadi Pisac: Nikanor Grujić

Kud nas mamiš s umiljatim licem,
Zavaravaš oči od namera
Sa tobožnje ljubavi pogledom,
Što nam laskaš s podmuklim osmejom
I šapućeš kojekakve tajne,
Kad si prazna k’o mesečna senka
Pretvorena u utvoru časkom?
Svaka praznost: bila pa i nije!
Al’ tvoja je k’o gromovna strela
Koja dušu i srce potresa,
Pa i silu života iz grudi;
Kano vijor u oluji strašnoj
Iz korena što izvalja drvlje
I sve što je snagom malaksalo.
Bež’ s očiju, varalico kleta,
Da za onim više ne ginemo
Što na tvome gledasmo obliku!
Nije šala za opsenom poći
I sa vrlom sigrati se glavom,
U svetu se zaboravit na se,
A sve dublje tonut u propasti:
Nije šala, mada mi tko kaže,
Što proletnom obećaš u cvetku
Slatka voća za jeseno doba,
A kad tamo — ono ni crvenjka:
Vetar mu je plodotvorni prašak
Raspirio širom po vozduhu;
Što težaku mesto triest zrna
Jednim klasom jedva deset plaćaš:
Kiša ga je ubila u cvetu;
Što semena plugom zaorana
I čokoće čelikom skresano
Ni do nežnog ne podižeš vlatna, —
To je ništa, makar da je tužno, —
Krivica se na drugog obara.
Al’ što pleme u ljudstvu junačko,
I darov’ma od starine slavno,
Pokraj duha, pa i srca snage,
S opsenljivim čin’ma,
Da na javi, k’o kad smrtno spava,
Sa očiju dremeža ne stresa,
Već da žmire čami u nemaru
Čekajući šta ćeš mu da pružiš:
Pred očima stog si mi krvava.
Tim si rane pozledila ljute
Od kojih će mnoga lepa duša
Padajući u vrtlog nesvesti
Od jadanja doći do skapanja,
U pomisli što se varat dala.
Smrtna j’ rana prevarom zadana.
Bež’ s očiju, i opet ti kažem,
Bež’ s očiju, ne vidila sveta,
Laskanje nam tvoje dodijalo!
Ljuti otrov jedovite guje
Na nestašnog mišicu prosuti,
Koliko ga zapleće u bedu,
Pa opet mu viče: „Traži leka!”
A ti s tvojim varljivim laskanjem
u večnoj nas zadržavaš čami,
Da ozbiljski koračit ne smemo:
Njive su nam zarasle u trnje,
Divjakinje rastu bez kalema,
Po livada čkalj s dikicom vlada,
Vinogradi ginu od ševara.
Mi čekamo — ali šta? — ne znamo.
Da na vrbi valjda rodi grožđe!

1842.

Izvor

• Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 231-232

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Nikanor Grujić, umro 1887, pre 137 godina.