Ванда/9
ПОЈАВА III
Ритигер улази. Млада, а за побочннм вратима Ванда.
МЛАДА:
Тле !.... витеже, на те управ мишљах.
Али каквом необичном тугом
Застрто ти видим дично лице.
РИТИГЕР:
Красна Мдада, мени ево сија
Дан последњи у овоме замку,
Гдје земаљске кћери надмећу се
Са ваздушним вилама у дражи,
Гдје чаробност потоцима тече
Из очију, а гдасови слатко
На ружичним усницама звече,
Кан' од злата жице препредене
Кад их дира дјевојачка рука.
Па све ово кад оставит' морам
Како да ме не обузме туга?
ВАНДА: (Само што јој изреком не каже
Да њу једну све те дражи красе.)
РИТИГЕР:
Ну хоћеш ли да ми од радости
Око плане као сунце ово,
А ти слатком охрабри ме надом
Да ћу поћи носилац одавдје
Милих в'јести, па се скоро к вама
Повратити са сјајнијим друштвом.
ВАНДА (Да би опет састао се са њом,
Па ј' од мене ваљда и просио.)
МЛАДА:
Кад не могу ја и нећу да те
Још ласкавим надама соколим,
Па би, мислим, умјесније било
Да им с' и сам много не одајеш.
РИТИГЕР:
Кад ми тако збориш ваљда нешто
Ти већ знадеш.
МЛАДА:
Ништа, вјеруј, ништа,
Ну познајем изванредну сталност
Краљичиног духа. На висини
На коју је судба изнијела
Р'јешида се да остане нав'јек
Неприступна, људ'ма недостижна,
Као што је недостижна сваком
Сјајна звјезда на највишем небу.
И остаће, вјеруј. Видјети ћеш
Прије Вислу да је поткопала
И одн'јела ст'јену
Која виси над њом од в'јекова,
Него л' Вандин дјевојачки в'јенац,
Који би јој са поносна чела
Отргнула дрска мушка рука.
РИТИГЕР:
Зар би чежња за тол' таштом славом
У ње могла истинита бити?
Зар да с' она с дивљим звјеринама
У њежноме осјећању равна?
Она тоди мудра, тол' умилна?
То не могу никад вјеровати.
Али ако ти погодиш, Мдада,
Ја мораћу цвиљети до смрти
Над судбином мога господара.
МЛАДА:
Над његовом, ил' управ над својом?
ВАНДА: (Шта то значи?!)
МЛАДА: Зачуђен ме гдедаш?
Ритигер. Јер не могу да разберем мис'о
У р'јечима твојим умотану.
МЛАДА: К'о што н'јеси ни погледу мому,
Ермане, мог'о да умакнеш.
Ритнгер. Твом погледу!
МЛАДА: Да, истину признај;
Није д' Ванда дивотно лијепа?
Ритнгер. Јесте, створ је савршен, божанствен,
Каква није под небом још бидо.
МЛАДА: И свачије не пл'јени ли срце?
Рнтигер. Па ?
МЛАДА: У своме зар и сам стриједу
Не односиш пз очију њених?
Ванда. (0 њем сумња, па га куша. Змпјо!
Ну хвада ти; бар ћу тако моћи
И ја његов одговор да чујем.)
Млада. Тако ди је муком умукнуо
Мој тевтонски заљубљени витез?
Рнтнгер. Ти ме, Млада, доводиш у чудо.
Из чега си то известп могда?
Бих ди смио п мисао саму
Подигнути до жене, којој је
Мој господар руку нам'јенио?
Млада. Твој господар? Ха, ха! с њим на страну
Зар над срдем кра.ЂИ господују?
Искрено ми сад признати мораш
Да дијепу Ванду обожаваш.
Рипгер. Ка' госпођу дешку, па и моју,
Ак' угодно буде боговима.
А ти ако доводиш ту сумњу
Из жалости моје са одласка,
Зар у овом бајном замку нема
И без Ванде таких љепотица
За којима мора на растанку
Растужит' се свако мушко срце?
Зар нијеси и ти дивно л'јепа?
Знам витеза кој' ће поћ' одавдје
А неће те заборавит' никад.
Млада. Вјешто д' знају даскати Тевтонци!
Ваида. (Ступа срдвто међу њих.)
К'о што знају и дјевојке лешке
Са странцима зборити без стида.
Нлада. (Иде прнвндно покуњена ва страну.)
(П.1ануда је ! љуби га без сумње.
Ха! ту љубав раскидох за свагда;
Тако барем обома се светим.)
Ваида. Ти, внтеже, под Вандиним кровом
Заводећи ласкањем дворанке
Дрско газиш гостољубља закон.
Рнтмгер. Богови ме од тог сачували!
Само сдучај и уљудност, госпо....
Ванда. Што је можда уљудност међ' вама
Увр'једа је овде. Ук.10ни се....
Што ме гледаш ? уклони се, велим ;
А до мало часа у вијећу
Мој коначни одговор ћеш чути.
рЕтигер. Отићићу, али не отјеран,
Мојега ми бога Ирминсула,
Не отјеран таво стидно.... Али
Заносим се.... краљице, опрости.
�Ванда. Ја не праштам тако што; оддази.
Ритигер. Небеса ми! то је и одвише.
Успаванн мој се понос буди,
И тјера ме да осветим ово
Понижење, краљу Ритигеру
У мојему дицу нанесено.
Али онда све је прошло. (Бјежим^
Бјежим од ље.) (Одлази.)
Ванда. Дрхтн сав од гњева! —
А ти сдабо, дукаво створење,
Циљала си да нитима својим
Сплетеш срце овому тевтонцу?
Нлада. Не, краљице, смјерала сам само
Да забуним таког продрздивца
Који смједе, ако и потајно,
Да те љуби.
Ванда. Не дажи ; пл' мисдиш
Да од првог дана кад дођоше
Нпјесам ти проник,1а у душу?
Одмад иди испред мојнх очи.
(Отиде Млада.)
Ох ! осјећам тежак бод. — А зашта
На њих пданух оводпким гњевом?
Чудно дојста! Да се баш и љубе
Би дн могдо то тпцат' се мене?
Ни најмање. — Ну пз гњева мога
Да та Мдада не би докучида....
Зар би могда дудо помисдити
Да завидим њој понизног слугу,
Кад ми руку сам господар пружа ?
(Покрива рукава днце.)
Стндна Ванда, ипав чудан немир
У твоју се душу уседио.
Да ди ово није љубав ? љубав
Коју јавно презирах до сада?!
Не, не, није; кад би то бит' могдо,
Растргла бих сама седн њедра
Да ипгчупам из њих поддо срце,
Па г' изгорим на пдамену живом.
Ванда бијах, и остајем Ванда.
Нико неће на уснама мојим
Недостојан уздисај затећи,
Нити ће ме с тога окупити
Руг подмукди мојнх дворкињица
И госпођа депших. Ја презирем
Тог Ермана кан' и Ритигера,
И кукавне људе свекодике;
Јер ма како да мис.1има смједим
Дух у њима буја, срце с' ипак
У мајушњим чуствима растапа;
Презирем их, и презираћу их
Док узживем. — Да, са срца сада
Камен свадих, н ведрином опет
Дух ми тихо пдови. — Ко додази?
(Отварају се врата и удази Вдатко.)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.
|