Бpијaњe Краљевићa Mapкa

Извор: Викизворник


Бpијaњe Краљевићa Mapкa

(Из Груже)

Поранио Краљевићу Марко,
Врло рано у свету недељу,
Свратио је Новоме Пазару,
Да с’ умије и косу обрије,
Па да руча и да пије вина. 5
Како дође Новоме Пазару,
Тако викну берберина млада;
А како га поче брија бербо,
Тако нађе једну длаку белу,
Изнесе је на очи Маркове; 10
А то Марку није мило било,
Па повади сабљу змијоглавку,
Те погуби млада берберина.
Нит’ се уми, нит’ косу обрија,
Нити руча, нит' се напи вина; 15
Но појаши дебела шарина,
Оде Марко низ поље широко.
Кад је био на крај поља равна,
Он окрете с десна на лијево,
Сврати Марко у Малоша града, 20
Своме стрицу Владети војводи,
Да с’ умије и косу обрије,
Па да руча и да пије вина.
Стриц синовца дивно дочекао.
Одма му се Марко пожалио. 25
„А мој стриче, Владета војвода!
„Ја сам јутрос рано поранио,
„Свратио се Новоме Пазару,
„Да с' умијем и косу обријем,
„Па да ручам и да пијем вина; 30
„Како дођо Новоме Пазару,
„Тако викну берберина млада;
„А како ме поче бријат бербо,
„Тако нађе једну длаку белу,
„Па је мени на очи изнесе; 35
„А то мени није мило било,
„Па повадих сабљу змијоглавку,
„Те погубих берберина млада;
„Нит' се умих нит' косу обријах,
„Нити ручах нит' се напих вина; 40
„Но уседо на коња Шарина,
„Те ја овде, у Малоша дођох,
„Да с' умијем и косу обријем,
„Па да ручам и да пијем вина“
Говори му Владета војвода: 45
„Мој синовче, Краљевићу Марко!
„Ти се не бој сиједе старости,
„Кад смо твоју доводили мајку,
„Било ми је осамдесет љета,
„Дв' од тада двеста и педесет; 50
„Имам, Марко двије, три стотине,
„И тридесет и две три године;
„Сиједа ме длака напанула,
„А старост сам тешку дочекао,
„Још се бацам камена с рамена, 55
„И потешка гвозденога маља,
„Јоште скачем скока јуначкога,
„Нико мене пребацио није,
„Нит’ ме когод скока прескочио."
Ни то Марку није мило било. 60
Скочи Марко на ноге лагане,
Па дохвати један камен мали,
Који тегне деведесет ока.
Па га баци подалеко Марко,
На нагони Владету војводу: 65
„Бацај, стриче, не шали се главом."
Подиже се Владета војвода,
И подиже скуте од доламе,
Баци камен неколико стопа,
Двије сабље не добаци Марку, 70
Двије сабље по шестнајест педи.
Скочи Марко скока јуначкога,
Па позива Владету војводу:
„Скочи, стриче, не шали се главом."
Подиже се Владета војвода, 75
И подиже скуте од доламе,
Па он скочи скока јуначкога,
Двије сабље не доскочи Марку,
Двије сабље по шестнајест педи.
Ни то Марку није мило било, 80
Смеђе веђе над очи навуче,
А састави самур са веђама,
И повади сабљу змијоглавку,
Те погуби Владету војводу.
Нити с' уми, нит' косу обрија, 85
Нити руча, нит' се напи вина,
Но појаши дебела шарина,
Па окрете пољем Малошкијем.
Кад је био 'сред поља Малошка,
Поче њему шарац посртати, 90
О рамену сабља звекетати.
Проговара Краљевићу Марко:
„Дура шаро, дура добро моје!
„Ево има шесдесет година,
„Како смо се састанули, шаро, 95
„Ми прођосмо исток до запада,
„Ми прођосмо девет краљевина,
„И десету турску царевину,
„До данас ми посртао ниси,
„Сабља моја звекетала није; 100
„Али си ми остарио? шаро!
„Али си се поља ужелио,
„Моја сабља крви ужелила;?
„А тако ми Бога јединога,
„Када прођем ту воду Ситницу, 105
„Хоћу тебе наљутити, шаро!
„Хоћу моју сабљу повадити,
„Кога видим утећи ми не ће,
„Макар срео Вукашина баба,
„Бабову ћу главу укинути, 110
„Моју сабљу крвљу напојити.“
Истом Марко у ријечи био,
Помоли се један прамен магле,
А у магли један добар јунак,
На вранчићу ка' на горској вили, 115
На њему је руво црногорско,
На глави му капа од три вука,
Bас у срми и у чисту злату.
Необичне слике и прилике
На вранчићу ноге прекрстио 120
Лулу пије, у тамбуру бије,
Танко пјева јасно подвикује,
А у песми помиње јунаке,
Уз јунаке и Бога мољаше:
„Дај ми Боже, што се теби може! 125
„Да нагазим на добри јунака,
„Сабља моја лежи у тавници,
„Ево данас три бијела дана,
„Нисам сабљу из кана вадио,
„Нити сам је крвљу напојио, 130
„Сабља ми се крви ужелила“
А то Марко и слуша и гледа.
Мал' идоше, одма се сретоше;
Говори му Краљевићу Марко:
„Море влаше, уклон' ми се с пута, 135
„Уклон' ми се, па ми се поклони.“
Ал' говори влaше са вранчића:
„Хајд' отале, једна дервишино!
„Д' отуд иде царе са ордијом,
„Ја се не би уклонио с пута, 140
„Уклонио, нит' се поклонио;
„А камо ли једној дервишини.“
Ни то Марку није мило било,
Па на шарцу покупи дизгине,
Показа му мамуз од чизама, 145
Ћера шарца и тамо и амо,
Догна Марко шарца покрај вранца;
Па повади сабљу змијоглавку,
Па удари влаше по сриједи;
Колико га лако ударио, 150
Из бојна га седла изгонио
Вранчићу га на врат нагонио;
На влашету троји панцијери
Од врх главе до свилена паса,
Из влашета ватра сијеваше, 155
Сва се сабља заврнула Марку;
У влашета добар вранац беше,
Вранац беше силан и бијесан,
Одма влаше у седло враћаше.
Кад се влаше у седло поврати, 160
Грохотом се младо насмијало,
Па је влаше Марку говорило:
„Дервишино, жалосна ти мајка!
„Носиш сабљу рад мегдана свога,
„Код те сабље изгубићеш главу, 165
„Стан', да видиш моју сабљу бритку;
„Која но је у Млетку кована,
„Ковало је тридесет ковача,
„И тридесет шњима помагача,
„Ковали је три месеца дана, 170
„Док су једва сабљу саковали,
„Драм јој вреди стотину дуката.“
Па на вранцу покупи дизгине,
Показа му мамуз од чизама,
Па доћера вранца кокрај шарца, 175
И потеже сабљу Млетачкињу,
Па удари по сриједи Марка,
Колико га влaше ударило,
Пресече му ћурке и јелеке,
И на Марку свилену кошуљу, 180
До меса му сабљу догонило,
Пресече му лопатицу леву,
Виде му се џигерице бјеле,
Виде му се и црне и бјеле.
А кад виђе Краљевићу Марко 185
Да га млого влaше обранило,
Он на шарцу покупи дизгине,
Удари га чизмом и мамузом
Па побеже преко поља равна.
A ћера га влаше на вранчићу, 190
Достиже га на крај' поља равна,
Удари га топузином тешком.
Паде Марко у зелену траву,
Марко паде, а влаше допаде,
Па над Марком сабљом повадило, 195
Шћаше влaше да погуби Марка.
Но повика Краљевићу Марко:
Стани влаше, да од Бога нађеш!
„Кад си мене таке освојило,
„Лако ћеш ме море погубити; 200
„Но богати једно влaше младо
„Одкуда си, од кога си града?
„Како ли се по имену кажеш?
„Имадеш ли кога од порода?
„Да ја знадем од кога погибох.“ 205
А влaше му по истини каже:
„А Бога ми једна дервишино!
„Ја сам јунак из Сријема равна;
„Именом сам: Змај-Огњени-Вуче;
„А имадем једну стару мајку; 210
„Па је мени казивала мајка:
„Д' она има два брата рођена,
„Првог брата Краљевића Марка,
„Другог брата Краљевић Андрију;
„Још је мени казивала мајка: 215
„Да је Марко јунак на мегдану;
„Па сам пош'о по бјелу свету,
„Кано чела по шарену цвету,
„Да потражим мог ујака Марка,
„Небили се састануо с Марком, 220
„Неби л' мене боју научио.“
Проговара Краљевићу Марко:
„Мој сестрићу, Змај-Огњени-Вуче!
„Ја сам главом Краљевићу Марко,
„Што погуби рођеног ујака?“ 225
А кад зачу Змај-Огњени-Вуче,
Проли сузе низ бијело лице,
Па запита Краљевића Марка:
„Мој ујаче, Краљевићу Марко!
„Можеш ли ми ране пребољети, 230
„Да ја цепам зелену доламу,
„Да завијем твоје ране грдне;
„Неби л' грдне ране пребољeo,
„Неби ли се на ноге подиг'o,
„Неби л' мене боју научио!“ 235
Проговара Краљевићу Марко:
„Мој сестрићу, Змај-Огњени-Вуче!
„Јадно ћу ти ране пребољети,
„Жалосно се на ноге подићи;
„Но ти цепај зелену доламу, 240
„Па ме видај, неби л' ме извидао.“
Цепа Вуче зелену доламу,
Па на Марку ране завијао,
Вида Марка, докле га извида.
Кад је Марко ране пребољео, 245
Добријех се дохватише коња,
Па одоше земљом и свијетом,
Док дођоше до једне механе,
Пред механом коње одјашише,
Па седоше рујно пити вино. 250
Вино пише два бијела дана;
А кад треће јутро освануло,
Опет сели рујно пити вино,
Док у вину ћеиф задобили.
Тад поскочи Краљевићу Марко, 255
Па заметну игре свакојаке,
Док у игри преварио Вука,
Те погуби својега сестрића.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме (епске), сакупио и на свет издао Благоје Стојадиновић, I, у Београду, у Државној штампарији, 1869, стр. 8-16.