Pređi na sadržaj

Bpijanje Kraljevića Mapka

Izvor: Викизворник

* * *


Bpijanje Kraljevića Mapka

(Iz Gruže)

Poranio Kraljeviću Marko,
Vrlo rano u svetu nedelju,
Svratio je Novome Pazaru,
Da s’ umije i kosu obrije,
Pa da ruča i da pije vina. 5
Kako dođe Novome Pazaru,
Tako viknu berberina mlada;
A kako ga poče brija berbo,
Tako nađe jednu dlaku belu,
Iznese je na oči Markove; 10
A to Marku nije milo bilo,
Pa povadi sablju zmijoglavku,
Te pogubi mlada berberina.
Nit’ se umi, nit’ kosu obrija,
Niti ruča, nit' se napi vina; 15
No pojaši debela šarina,
Ode Marko niz polje široko.
Kad je bio na kraj polja ravna,
On okrete s desna na lijevo,
Svrati Marko u Maloša grada, 20
Svome stricu Vladeti vojvodi,
Da s’ umije i kosu obrije,
Pa da ruča i da pije vina.
Stric sinovca divno dočekao.
Odma mu se Marko požalio. 25
„A moj striče, Vladeta vojvoda!
„Ja sam jutros rano poranio,
„Svratio se Novome Pazaru,
„Da s' umijem i kosu obrijem,
„Pa da ručam i da pijem vina; 30
„Kako dođo Novome Pazaru,
„Tako viknu berberina mlada;
„A kako me poče brijat berbo,
„Tako nađe jednu dlaku belu,
„Pa je meni na oči iznese; 35
„A to meni nije milo bilo,
„Pa povadih sablju zmijoglavku,
„Te pogubih berberina mlada;
„Nit' se umih nit' kosu obrijah,
„Niti ručah nit' se napih vina; 40
„No usedo na konja Šarina,
„Te ja ovde, u Maloša dođoh,
„Da s' umijem i kosu obrijem,
„Pa da ručam i da pijem vina“
Govori mu Vladeta vojvoda: 45
„Moj sinovče, Kraljeviću Marko!
„Ti se ne boj sijede starosti,
„Kad smo tvoju dovodili majku,
„Bilo mi je osamdeset ljeta,
„Dv' od tada dvesta i pedeset; 50
„Imam, Marko dvije, tri stotine,
„I trideset i dve tri godine;
„Sijeda me dlaka napanula,
„A starost sam tešku dočekao,
„Još se bacam kamena s ramena, 55
„I poteška gvozdenoga malja,
„Jošte skačem skoka junačkoga,
„Niko mene prebacio nije,
„Nit’ me kogod skoka preskočio."
Ni to Marku nije milo bilo. 60
Skoči Marko na noge lagane,
Pa dohvati jedan kamen mali,
Koji tegne devedeset oka.
Pa ga baci podaleko Marko,
Na nagoni Vladetu vojvodu: 65
„Bacaj, striče, ne šali se glavom."
Podiže se Vladeta vojvoda,
I podiže skute od dolame,
Baci kamen nekoliko stopa,
Dvije sablje ne dobaci Marku, 70
Dvije sablje po šestnajest pedi.
Skoči Marko skoka junačkoga,
Pa poziva Vladetu vojvodu:
„Skoči, striče, ne šali se glavom."
Podiže se Vladeta vojvoda, 75
I podiže skute od dolame,
Pa on skoči skoka junačkoga,
Dvije sablje ne doskoči Marku,
Dvije sablje po šestnajest pedi.
Ni to Marku nije milo bilo, 80
Smeđe veđe nad oči navuče,
A sastavi samur sa veđama,
I povadi sablju zmijoglavku,
Te pogubi Vladetu vojvodu.
Niti s' umi, nit' kosu obrija, 85
Niti ruča, nit' se napi vina,
No pojaši debela šarina,
Pa okrete poljem Maloškijem.
Kad je bio 'sred polja Maloška,
Poče njemu šarac posrtati, 90
O ramenu sablja zveketati.
Progovara Kraljeviću Marko:
„Dura šaro, dura dobro moje!
„Evo ima šesdeset godina,
„Kako smo se sastanuli, šaro, 95
„Mi prođosmo istok do zapada,
„Mi prođosmo devet kraljevina,
„I desetu tursku carevinu,
„Do danas mi posrtao nisi,
„Sablja moja zveketala nije; 100
„Ali si mi ostario? šaro!
„Ali si se polja uželio,
„Moja sablja krvi uželila;?
„A tako mi Boga jedinoga,
„Kada prođem tu vodu Sitnicu, 105
„Hoću tebe naljutiti, šaro!
„Hoću moju sablju povaditi,
„Koga vidim uteći mi ne će,
„Makar sreo Vukašina baba,
„Babovu ću glavu ukinuti, 110
„Moju sablju krvlju napojiti.“
Istom Marko u riječi bio,
Pomoli se jedan pramen magle,
A u magli jedan dobar junak,
Na vrančiću ka' na gorskoj vili, 115
Na njemu je ruvo crnogorsko,
Na glavi mu kapa od tri vuka,
Bas u srmi i u čistu zlatu.
Neobične slike i prilike
Na vrančiću noge prekrstio 120
Lulu pije, u tamburu bije,
Tanko pjeva jasno podvikuje,
A u pesmi pominje junake,
Uz junake i Boga moljaše:
„Daj mi Bože, što se tebi može! 125
„Da nagazim na dobri junaka,
„Sablja moja leži u tavnici,
„Evo danas tri bijela dana,
„Nisam sablju iz kana vadio,
„Niti sam je krvlju napojio, 130
„Sablja mi se krvi uželila“
A to Marko i sluša i gleda.
Mal' idoše, odma se sretoše;
Govori mu Kraljeviću Marko:
„More vlaše, uklon' mi se s puta, 135
„Uklon' mi se, pa mi se pokloni.“
Al' govori vlaše sa vrančića:
„Hajd' otale, jedna dervišino!
„D' otud ide care sa ordijom,
„Ja se ne bi uklonio s puta, 140
„Uklonio, nit' se poklonio;
„A kamo li jednoj dervišini.“
Ni to Marku nije milo bilo,
Pa na šarcu pokupi dizgine,
Pokaza mu mamuz od čizama, 145
Ćera šarca i tamo i amo,
Dogna Marko šarca pokraj vranca;
Pa povadi sablju zmijoglavku,
Pa udari vlaše po srijedi;
Koliko ga lako udario, 150
Iz bojna ga sedla izgonio
Vrančiću ga na vrat nagonio;
Na vlašetu troji pancijeri
Od vrh glave do svilena pasa,
Iz vlašeta vatra sijevaše, 155
Sva se sablja zavrnula Marku;
U vlašeta dobar vranac beše,
Vranac beše silan i bijesan,
Odma vlaše u sedlo vraćaše.
Kad se vlaše u sedlo povrati, 160
Grohotom se mlado nasmijalo,
Pa je vlaše Marku govorilo:
„Dervišino, žalosna ti majka!
„Nosiš sablju rad megdana svoga,
„Kod te sablje izgubićeš glavu, 165
„Stan', da vidiš moju sablju britku;
„Koja no je u Mletku kovana,
„Kovalo je trideset kovača,
„I trideset šnjima pomagača,
„Kovali je tri meseca dana, 170
„Dok su jedva sablju sakovali,
„Dram joj vredi stotinu dukata.“
Pa na vrancu pokupi dizgine,
Pokaza mu mamuz od čizama,
Pa doćera vranca kokraj šarca, 175
I poteže sablju Mletačkinju,
Pa udari po srijedi Marka,
Koliko ga vlaše udarilo,
Preseče mu ćurke i jeleke,
I na Marku svilenu košulju, 180
Do mesa mu sablju dogonilo,
Preseče mu lopaticu levu,
Vide mu se džigerice bjele,
Vide mu se i crne i bjele.
A kad viđe Kraljeviću Marko 185
Da ga mlogo vlaše obranilo,
On na šarcu pokupi dizgine,
Udari ga čizmom i mamuzom
Pa pobeže preko polja ravna.
A ćera ga vlaše na vrančiću, 190
Dostiže ga na kraj' polja ravna,
Udari ga topuzinom teškom.
Pade Marko u zelenu travu,
Marko pade, a vlaše dopade,
Pa nad Markom sabljom povadilo, 195
Šćaše vlaše da pogubi Marka.
No povika Kraljeviću Marko:
Stani vlaše, da od Boga nađeš!
„Kad si mene take osvojilo,
„Lako ćeš me more pogubiti; 200
„No bogati jedno vlaše mlado
„Odkuda si, od koga si grada?
„Kako li se po imenu kažeš?
„Imadeš li koga od poroda?
„Da ja znadem od koga pogiboh.“ 205
A vlaše mu po istini kaže:
„A Boga mi jedna dervišino!
„Ja sam junak iz Srijema ravna;
„Imenom sam: Zmaj-Ognjeni-Vuče;
„A imadem jednu staru majku; 210
„Pa je meni kazivala majka:
„D' ona ima dva brata rođena,
„Prvog brata Kraljevića Marka,
„Drugog brata Kraljević Andriju;
„Još je meni kazivala majka: 215
„Da je Marko junak na megdanu;
„Pa sam poš'o po bjelu svetu,
„Kano čela po šarenu cvetu,
„Da potražim mog ujaka Marka,
„Nebili se sastanuo s Markom, 220
„Nebi l' mene boju naučio.“
Progovara Kraljeviću Marko:
„Moj sestriću, Zmaj-Ognjeni-Vuče!
„Ja sam glavom Kraljeviću Marko,
„Što pogubi rođenog ujaka?“ 225
A kad začu Zmaj-Ognjeni-Vuče,
Proli suze niz bijelo lice,
Pa zapita Kraljevića Marka:
„Moj ujače, Kraljeviću Marko!
„Možeš li mi rane preboljeti, 230
„Da ja cepam zelenu dolamu,
„Da zavijem tvoje rane grdne;
„Nebi l' grdne rane preboljeo,
„Nebi li se na noge podig'o,
„Nebi l' mene boju naučio!“ 235
Progovara Kraljeviću Marko:
„Moj sestriću, Zmaj-Ognjeni-Vuče!
„Jadno ću ti rane preboljeti,
„Žalosno se na noge podići;
„No ti cepaj zelenu dolamu, 240
„Pa me vidaj, nebi l' me izvidao.“
Cepa Vuče zelenu dolamu,
Pa na Marku rane zavijao,
Vida Marka, dokle ga izvida.
Kad je Marko rane preboljeo, 245
Dobrijeh se dohvatiše konja,
Pa odoše zemljom i svijetom,
Dok dođoše do jedne mehane,
Pred mehanom konje odjašiše,
Pa sedoše rujno piti vino. 250
Vino piše dva bijela dana;
A kad treće jutro osvanulo,
Opet seli rujno piti vino,
Dok u vinu ćeif zadobili.
Tad poskoči Kraljeviću Marko, 255
Pa zametnu igre svakojake,
Dok u igri prevario Vuka,
Te pogubi svojega sestrića.

Datoteka:Murat Sipan vinjeta.jpg


Reference

Izvor

Srpske narodne pjesme (epske), sakupio i na svet izdao Blagoje Stojadinović, I, u Beogradu, u Državnoj štampariji, 1869, str. 8-16.