Бој код Врање
Лети север на ваздушном хату,
Па ко да је с' природом у рату
Цичи, звижди, грува и урличе;
Једно крило с ледним снегом бије
А друго му и реже и брије.
Нема прти, ни стазе ни пута,
Завеја их мећава и смута,
Густо иње попало дрвета.
Хучни поток, што с' планине слива,
Леден панцир дебело покрива.
Нигде никог... ни човечјег гласа,
Ни лавежа овчаревих паса;
Само кашто што се чује тужно
Урликање гладних курјакова
И грактање црних гавранова.
Ал каква је оно тамо војна?
Каква ли је то сила убојна,
Што по леду и мразу и снегу
Кроз клисуре крчи себи пута?
Каквим ли је духом задахнута?
Та је војска нова наша нада,
У њој сложна Србадија млада;
Што се дигла храбро и одважно
По највећој цичи кроз врлети,
Да већ једном Косово освети.
То је војска Милана витеза
Од Србије јуначкога кнеза,
То је наша дика и уздање,
То су они храбри Шумадинци
Милошеви и Вељкови синци.
Иде војска, да окове кида,
Без одмора, без сваког прекида;
И ено је, већ до Врање дође
Где се турска хордија и сила
Из три дела света искупила.
Ту имаде и тигра и вука,
Арнаута и башибозука,
Ту имаде Курда и низама
И Арапа, па и Арбанаса
И Черкеза злосретнога гласа.
Турцима су три паше на челу,
Чувене су на јуначком делу:
Јесед-паша и Ибрахим-паша
И Џеладин-Ахмед-Есаф-паша,
Што се мамно вита пера маша.
Хтеде књигу да отправи тићу
Пуковнику Бели-Марковићу,
Да му каже, да не губи главе,
Већ да назад војском својом креће
Е по њега добра бити неће.
Вели Ресед и Ибрахим-паша:
„Џеладине, узданицо наша,
Ти не пиши књигу пуковнику,
Већ удримо на Кауре луде;
Бунтовником сабље нека суде!“
Џеладин то једва дочекао,
Па по хорди својој пошетао:
„Турци моји — тако бесеђаше —
Заман дође да се побијемо:
Поганију влашку разбијемо!“
Паша рече, а труба већ риче,
Пушка пуца, баљемез урличе,
Ударају борије и зиле,
Таламбаси наопако бију
А лубарде тврду земљу рију.
Јури турска хордија и сила,
Ко ветровна да је стекла крила,
Помамно се дере и јалаче,
Разиграва хатове виловне
А по зраку сабље витла ковне.
Србе брате, мој соколе сиви:
Јест истина: једаред се живи;
Али теби у напону твоме
Још и врло рано је умрети, —
Хај, а та ће сила те разнети!
Сваки Срб би тако био рек'о
И на земљу нехотице клек'о,
Да је чуо био страшну вику
И видио хорду неизбројну
Ту голему турску силу бојну.
Ал и наша сад се војска крену,
А призор се у часу промену,
Е већ Срби нападају Турке,
Па их секу, и даве и кољу
На сву вољу по бојноме пољу.
Гине Турчин, чудо је од њега,
На бојишту већ ни груде снега,
Сав се био хладан отопио —
Чујете ли, браћо моја мене —?
А од турске крви проливене.
Гине Турчин, ал плећи не даје,
Испред раје, бегат' срамота је;
Сикће, риче, цичи и јалаче
Али смрти заман се излаже:
Ту већ више брада непомаже!
Кад су веће знатан део хорде
У рај српске опремиле ђорде,
Онда Турци — жалосна им мајка —
Добре своје пушке побацали
Па се редом Србима предали.
Е тако је то код Врање било,
А ти кличи белогрла вило:
„Још је здраво србиново крило,
Још су живи Немањини синци,
Још су увек стари Шумадинци!“