Boj kod Vranje

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Boj kod Vranje
Pisac: Mita Popović


MitaPopović.jpg




     Boj kod Vranje
            
Leti sever na vazdušnom hatu,
Pa ko da je s' prirodom u ratu
Ciči, zviždi, gruva i urliče;
Jedno krilo s lednim snegom bije
A drugo mu i reže i brije.

Nema prti, ni staze ni puta,
Zaveja ih mećava i smuta,
Gusto inje popalo drveta.
Hučni potok, što s' planine sliva,
Leden pancir debelo pokriva.

Nigde nikog... ni čovečjeg glasa,
Ni laveža ovčarevih pasa;
Samo kašto što se čuje tužno
Urlikanje gladnih kurjakova
I graktanje crnih gavranova.

Al kakva je ono tamo vojna?
Kakva li je to sila ubojna,
Što po ledu i mrazu i snegu
Kroz klisure krči sebi puta?
Kakvim li je duhom zadahnuta?

Ta je vojska nova naša nada,
U njoj složna Srbadija mlada;
Što se digla hrabro i odvažno
Po najvećoj ciči kroz vrleti,
Da već jednom Kosovo osveti.

To je vojska Milana viteza
Od Srbije junačkoga kneza,
To je naša dika i uzdanje,
To su oni hrabri Šumadinci
Miloševi i Veljkovi sinci.

Ide vojska, da okove kida,
Bez odmora, bez svakog prekida;
I eno je, već do Vranje dođe
Gde se turska hordija i sila
Iz tri dela sveta iskupila.

Tu imade i tigra i vuka,
Arnauta i bašibozuka,
Tu imade Kurda i nizama
I Arapa, pa i Arbanasa
I Čerkeza zlosretnoga glasa.

Turcima su tri paše na čelu,
Čuvene su na junačkom delu:
Jesed-paša i Ibrahim-paša
I Dželadin-Ahmed-Esaf-paša,
Što se mamno vita pera maša.

Htede knjigu da otpravi tiću
Pukovniku Beli-Markoviću,
Da mu kaže, da ne gubi glave,
Već da nazad vojskom svojom kreće
E po njega dobra biti neće.

Veli Resed i Ibrahim-paša:
„Dželadine, uzdanico naša,
Ti ne piši knjigu pukovniku,
Već udrimo na Kaure lude;
Buntovnikom sablje neka sude!“

Dželadin to jedva dočekao,
Pa po hordi svojoj pošetao:
„Turci moji — tako beseđaše —
Zaman dođe da se pobijemo:
Poganiju vlašku razbijemo!“

Paša reče, a truba već riče,
Puška puca, baljemez urliče,
Udaraju borije i zile,
Talambasi naopako biju
A lubarde tvrdu zemlju riju.

Juri turska hordija i sila,
Ko vetrovna da je stekla krila,
Pomamno se dere i jalače,
Razigrava hatove vilovne
A po zraku sablje vitla kovne.

Srbe brate, moj sokole sivi:
Jest istina: jedared se živi;
Ali tebi u naponu tvome
Još i vrlo rano je umreti, —
Haj, a ta će sila te razneti!

Svaki Srb bi tako bio rek'o
I na zemlju nehotice klek'o,
Da je čuo bio strašnu viku
I vidio hordu neizbrojnu
Tu golemu tursku silu bojnu.

Al i naša sad se vojska krenu,
A prizor se u času promenu,
E već Srbi napadaju Turke,
Pa ih seku, i dave i kolju
Na svu volju po bojnome polju.

Gine Turčin, čudo je od njega,
Na bojištu već ni grude snega,
Sav se bio hladan otopio —
Čujete li, braćo moja mene —?
A od turske krvi prolivene.

Gine Turčin, al pleći ne daje,
Ispred raje, begat' sramota je;
Sikće, riče, ciči i jalače
Ali smrti zaman se izlaže:
Tu već više brada nepomaže!

Kad su veće znatan deo horde
U raj srpske opremile đorde,
Onda Turci — žalosna im majka —
Dobre svoje puške pobacali
Pa se redom Srbima predali.

E tako je to kod Vranje bilo,
A ti kliči belogrla vilo:
„Još je zdravo srbinovo krilo,
Još su živi Nemanjini sinci,
Još su uvek stari Šumadinci!“




Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 132 godine.