Божји људи/XI Менко
| ◄ IX Парапута | XXI | XII Цопа ► |
Увек у говору, и то оном брзом, доказивајући, као кад се човек побије или присуствује некој погибији па одлазећи од ње, престрашен, прича о томе, доказује... Такав, занесен у томе говору, свагда се виђао. Нестане га, и то целе зиме. Кажу да је тада обично у своме селу и да тамо ради, као да се смирио, дошао к себи. Обилазио би манастире, црквишта, и тек једнога дана опет би се појавио у варош. И то увек на једном истом месту, улазу, долазио је у варош, исто онако занесен у говору, у дроњцима, висок, сув и ситна, црна лица.
Чим уђе у чаршију, слуге, шегрти из појединих дућана као неког свог давнашњег познаника дочекују га. Зивкају, шале се, дајући му дуван и мешајући барут да би после кад у цигари букне барут и опржи му лице, браду, он од тога преплашен, сасвим побеснео, крештећи сумануто да се цела чаршија узбуни, почео да их јури, гађа каменицама и то — смртно. А то је шегртима и било главно. Па да тако преплашен, побеснео, целог дана после крешти по чаршији, јури.
— Изедоше ме, браћо, изедоше!...
— Ко, Менко, ко?
— Асан-паша... — И запрепашћено почне да се дере и прича: — Не ли Беглер-бег дође по десетак!...
И онда би настала она његова збркана, убезекнута прича: о том бегу, о купљењу његова десетка у селу. А то би нагнало чаршилије да се сете његове несреће од које је Менко тако шенуо, те да би после између се причали: како тај Беглер-бег, Док Менко био млад, тек се оженио, нов домаћин, кад је купио десетак у Менковом селу бацио око на његову жену. Менко са још некима ухватио бега и избио. Овај отишао, вратио се са заптијама, Менка везао, кућу му запалио и на његове очи обешчастио му жену којој после одсекао главу и бацио у крило везаном Менку.