Божји људи/XII Цопа
| ◄ XI Менко | XII | XIII Станко „чисто брашно“ ► |
Од њега су се деца највише бојала. А он би баш на њих ишао да им се плази, и да се онако у дугој кошуљи, с торбом, штаповима, раскречених, дугих, меснатих ногу, уноси у децу мумлајући им:
— Му-у...! — и радујући се како ће се тад сва деца разбећи, остављајући му своје комађе хлеба што су јели. И увек би се вукао тако упрљан, мастан и плазећи се сваком.
Чим би у чаршији наишао на дућан каквога чувеног газде, све би тада околне дућанџије некако радосно и злурадо извиривале по њ и пратиле га. Јер су онда знали како ће Цопа сигурно, и без страха, прљајући све око себе, да се увуче у газдин дућан, да седне спроћу газде на улаз, разбаца штапове, торбе и почне да се газди плази и презриво, пркосно да Му мумла:
— Е, шта си ти?...
Али, на изненађење околних дућанџија, газда би се тада обично дизао, долазио до Цопе и благо, као не смејући да га увреди, одобровољавао га дајући му новаца.
— Ништа ја, Цопо, ништа ја нисам.
Али би Цопа бацио те његове паре.
— Нећу! Шта ће ми то? — издирао би се он на газду.
А газда би дозивао слугу и давао му Цопу да га одведе у његову, газдину кућу, те тамо да га нахране, очисте, преобуку и не пуштају од куће да се тако прљав вуче, гладује.
Али би се Цопа од газдине куће искрао и опет почео да се вуче, луња по улицама, само тад мрзовољнији, засићен, нахрањен.
Само, а то су сви знали, кад год би хтео неко да га уплаши, он би му пришао и начинивши прстима крст показивао.
— Цопо, на! — И почео да му уноси тај крст. А то је код Цопе значило: крст од његова, Цопина гроба. Цопа би на то почео да плаче, виче, баца се штаповима. и торбама дерући се за оним а тужећи се на њ пролазницима.
— Крст! Крст!
— Није, није. Лажу те. Није то крст. И не бој се, још нећеш ти умрети. — Тешили би га, смејући му се, пролазници.