Božji ljudi/XII Copa
| ◄ XI Menko | XII | XIII Stanko „čisto brašno“ ► |
Od njega su se deca najviše bojala. A on bi baš na njih išao da im se plazi, i da se onako u dugoj košulji, s torbom, štapovima, raskrečenih, dugih, mesnatih nogu, unosi u decu mumlajući im:
— Mu-u...! — i radujući se kako će se tad sva deca razbeći, ostavljajući mu svoje komađe hleba što su jeli. I uvek bi se vukao tako uprljan, mastan i plazeći se svakom.
Čim bi u čaršiji naišao na dućan kakvoga čuvenog gazde, sve bi tada okolne dućandžije nekako radosno i zlurado izvirivale po nj i pratile ga. Jer su onda znali kako će Copa sigurno, i bez straha, prljajući sve oko sebe, da se uvuče u gazdin dućan, da sedne sproću gazde na ulaz, razbaca štapove, torbe i počne da se gazdi plazi i prezrivo, prkosno da Mu mumla:
— E, šta si ti?...
Ali, na iznenađenje okolnih dućandžija, gazda bi se tada obično dizao, dolazio do Cope i blago, kao ne smejući da ga uvredi, odobrovoljavao ga dajući mu novaca.
— Ništa ja, Copo, ništa ja nisam.
Ali bi Copa bacio te njegove pare.
— Neću! Šta će mi to? — izdirao bi se on na gazdu.
A gazda bi dozivao slugu i davao mu Copu da ga odvede u njegovu, gazdinu kuću, te tamo da ga nahrane, očiste, preobuku i ne puštaju od kuće da se tako prljav vuče, gladuje.
Ali bi se Copa od gazdine kuće iskrao i opet počeo da se vuče, lunja po ulicama, samo tad mrzovoljniji, zasićen, nahranjen.
Samo, a to su svi znali, kad god bi hteo neko da ga uplaši, on bi mu prišao i načinivši prstima krst pokazivao.
— Copo, na! — I počeo da mu unosi taj krst. A to je kod Cope značilo: krst od njegova, Copina groba. Copa bi na to počeo da plače, viče, baca se štapovima. i torbama derući se za onim a tužeći se na nj prolaznicima.
— Krst! Krst!
— Nije, nije. Lažu te. Nije to krst. I ne boj se, još nećeš ti umreti. — Tešili bi ga, smejući mu se, prolaznici.