Божићна печеница/3
| ◄ Глава друга | Садржај ► |
Глава трећа
Она је управо најинтересантнији и најглавнији део целе приповетке, тако главан да су оне раније две главе управо излишне, јер тек од ове треће главе и почиње права приповетка.
Освану и давно жељени благдан рождества Христова.
Прошло је и јутрење и служба, и побожан свет излази из цркве. Шкрипи снег испод ногу побожних и гладних хришћана који хитају из цркве, где су се постарали за своју душу, да се сад код куће исто тако и за своје грешно тело постарају. Међу њима је био и домаћин Јова са својим полажеником. Међу стотинама си га могао познати где се здрави и мирбожа са осталима и хвали своју печеницу, и клади се да тако јевтине и добре печенице нико у вароши нема, јер он сам је купио, сам је шурио, сам пекао и на мраз обесио, и не би је, вели, данас оставио па да га код Крсмановића позову на ручак. Успут свратише у фурунџиницу чича-Сиљана, и Јован узе чесницу и још неко тесто, а полаженику утрапи тепсију с печеним ћураном, и тако се крену дома: Јова с тестом, а г. Паја с ћураном. То је тај исти ћуран о коме се вредна домаћица последњих дана више старала него о свом законитом мужу. Кљукала га је све орасима по наредби Јовиној; почела је са једним орахом, па је дотерала до тридесет; после му сваки дан умањавала оброк, док није последњег дана спао на један орах. На бадњи дан је исти слатки покојник само један орах добио, а одмах истога дана га је задесио и суђени час. Шта је даље с њим било, дознаће читатељ ако буде добар и стрпљив па прочита до краја ову причу. С поносом је пролазио наш Јова поред комшија, који, како се њему чињаше, пуцаху од зависти, јер су већ јуче знали да има печеницу, а сада видели и ћурана. И то каквог ћурана! Не знаш шта је веће, ћуран или прасе, а кад вам кажем да је прасе било од седам и по ока (без џигерице и дроба, од кога ће Јова сам својом руком добру једну кавурму направити) — онда рачунајте какав је био и тај ћуран!
Код куће их дочека вредна домаћица, која се сва зајапурила крај ватре, а они јој се поклонише. Јова, како га је бог дао шаљива, поклони се жени и рече:
— Имам част представити вам мога колегу ћурана!
На које се колега поклони и утрапи домаћици тепсију, а ова му отпоздрави, поклони се и рукова се с њим тако смерно и стидљиво, управо млитаво, како то само наше домаћице умеју. Пружи сву руку, и Павле осети отприлике онако као кад би му неко једну спљоштену папучу утрапио у шаке. Домаћица се увек умела понашати онако како часној жени приличи; пред мужем се увек држала у пристојној даљини од свакога, па чак и од таквог познаника какав беше господин Павле. А била је прилична; држала се још добро, иако се поодмакла мало од пролећа живота свога. Али што је било некад лепо, остаје ипак лепо, као што су, што рекао неко, класичне грађевине и у развалинама лепе; тако је и Јовина госпоја Каја још доста дражи задржала и спасла од »сверазоравајућег зуба времена«. А нарочито су је дражесном чинила и лепо јој стајала она три младежа, и то два на десном образу и један на левој страни, или обратно, сад ћу вас слагати, јер баш не знам како беху распоређени, пошто се то мењало приликом сваке тоалете, па вам то прецизно не би могао казати ни сам господин Павле, који је зачудо волео женске с младежима.
— Па шта нам доносите? — запита домаћица полаженика.
— Зиме, госпоја Кајо! — вели полаженик.
— Вид’ла сам... — вели она — хладне вам руке...
— Хладне руке... ама врела љубав — уграби полаженик док се домаћин устумарао тражећи папуче.
— Чуће се! — додаде домаћица (онако полако), намештајући дуге шишке и перлама опточену белу шамијицу око главе, док је Јова испод кревета тражио папуче.
— Сед’те, господин-Пајо, што стојите! — рече гласно домаћица.
— ’Ајде, жено, послужи ракијом, па да се то руча, да не дангубимо — вели Јова, који се већ извукао испод кревета с папучама и навукао их, јер данас наравно да није мислио никуда из куће излазити као добар хришћанин.
Полаженик седе и стаде правити цигару.
— ’Ама, остав’ се тога, прико. Сад ће ручак, тек што није! Ама, прико, што ће бити уживанције и крканције! Што ћемо да се провеселимо, за причу! Прасетину стегао жесток мраз, ћуран масан, а вино ка’ гром! — прича Јова задовољан.
Сто је већ био постављен и јело се доносило на сто, и они поседаше.
— Стој! — викну Јова. — Не тако, него овако! Седи ти, прико, овде; ти, Кајо, ту, а ја ћу овде. Згодније ми је одатле да устајем кад затреба да пуцам!
Јова је био, доиста, увек лојалан и послушан грађанин, и сам не би прекршио пред Божић издату наредбу да се не сме пуцати. Али је он и то знао да ће ту наредбу свак, па и сам наредбодавац слабо зарезивати. Чекао је само да чује макар један пуцањ у комшилуку, па да се одмах и он придружи том јуначком торжествовању, да и он испали. И доиста, не потраја дуго па се чу: дан, дан, из комшилука; одмах затим се осу из друге, треће, четврте авлије, па и из авлије самог господина Саве, писара начелства.
— Е, добро је — рече Јова. — Жено, чорбу на сто, а ето мене сад. — Затим скиде пиштољ с чивилука и огрну женину бунду (Јован је увек волео да се раскомоти онако у прслуку кад руча), и изиће напоље пред кућу. Левом руком направи пола »ферта«, а десну с пиштољем диже увис и испали. Изгледао је у том тренутку као каква статуа, какав споменик јунака неког, онако од туча саливен. Јован окиде. Ја страшно ли је запраштио стари кремењак, једина заоставштина од деде по матери!
— Пали, комшија! — викну задовољно Јован ономе у другу авлију своме комшији, с којим се слабо и познавао. — Срећан Божић, и добар апетит желим! — додаде Јова.
— Хвала, такођер и вама! — чу се из комшилука. — Извол’те да ручамо.
— А, хвала, постарали смо се и ми! — одговара Јован, и врати се у собу.
Док је Јова напољу поздрављао Божић, они су унутра, по божићној песми, манифестовали мир међу људима и благовољеније.
— Море, ти се не шалиш, — вели му Паја.
— Зове ме овај мој комшија на ручак — вели Јова задовољно чистећи кремењак. — Е, мој комшија, мислим се ја, да ти знаш какав је деликатес моја печеница, не би ме звао, него би и сам дошао да га чалабрцнеш мало.
— Ама ти баш палиш, прико?
— Нема ту, него где погледам, ту погодим! — вели Јова пунећи пиштољ. Затим га остави високо да га жена не би дохватила, јер таквим стварима само људи могу руковати. — Стари сам ти ја ешкија, прико! Кад сам служио у војсци, онда беху још »јегери« са зеленим испушкама. А, прико, да си ме нешто онда видео! А ја тек само искривим моју јегерску капу, па кроз Абаџијску чаршију у Београду, а тесак ми на дугачком лагираном каишу. Жестока посла, прико; само не смем од жене да причам моја ђаволства, јер, ено већ се љути! А тек кад прођем, чујем из авлије како неко пева: »Јòвâне, прво глèдâње!« Хехе, шалим се, жено, шалим! Не бој се!
— Е, већ ја...
— Војник, ја, јакако! А старе пензионерке само притискују зулуфе кад прођем, а ја ка’ из кутије. Море, прико, био сам ти војник, јунак, прико, сератлија... Мог’о сам и тамбурмаџор да постанем, само да сам за три прста виши био. А у крви ми је то било! Моји су стари из Арнаутлука, а дед ми је петнаест година војевао с књаз-Милоша у Милошевој буни...
— ’Ајде, не причај ту, — прекиде га домаћица — него седи већ једном! — Слушала сам већ сто пута те твоје историје.
— Море, не знаш ти ни стôту чест, иако си слушала! Да има ко да седне па да бележи! А ја да се мајем под старост, нема, прико, смисла! — наставља Јова тумарајући и тражећи нешто по соби. — Господин Чеда, наш министар, пише тако неке историје; море, ја да му седнем па испричам, па да спише моја разна житија и чудествија, па да изиђе књига за три деловодна протокола или »аманетника« у београдској централној пошти!
— ’Ајде, седај већ једном! — осече се на њ домаћица.
— Ево, ево! Тако! — рече Јова и седе.
Отпоче ручак.
Ја нећу описивати шта је све било. Ко је год био полаженик, тај ће знати све то. Спочетка се више радило него говорило, јело се. Домаћица устаде да »транжира« печеницу. Јова не да нипошто, хоће он. Диже се ужасна вика. Јова вели да је то домаћинов посао, а Каја опет њему да он неће то знати, да је његов алат перо, а не велики кујнски нож. Јова се хвали да је он мајстор у томе: двадесет и пет година »транжира« он свакога Божића.
Изнеше печеницу на сто. Румена, лепа печеница, кора јој мало испуцала. Домаћин стаде сада, раздраган погледом на печеницу, хвалити и јело и домаћицу; том је приликом испричао како се у своју домаћицу управо заљубио пре но што је узео, а узео је без пара, а и сам није тада имао више од шездесет пара у бакру у џепу када је испросио ту лепу садашњу домаћицу Кају. »И бога ми ти кажем, прико, да се не кајем« — рече Јова. »Ама види, види, прико, какво је само ово ребарце! На, узми га, ево и ово, па ево ти, прико, и ово уво; на прико, и овај бубрег, на ево ти, прико, да ти осечем и ово друго уво!«
И све то потрпаше пред прику у тањир; натрпаше толико да се прика једва видео иза нагомилане заире.
— И шефова је печеница добра, ама није ни шéгра овој мојој. Криво шефу па вели: — »Е, Јоване, рђаво ћу те кондуитисати што ниси ти дош’о да ми купиш и изабереш печеницу кад си мајстор у томе!«
— То верујем — вели Каја — али да коју добру рекне за тебе, то неће!
— Море, шали се, шали човек. Добар човек, воли ме што сам шалџија. — »Е, Јоване, Јоване, тек ће ми рећи шеф, много знаш, много ћеш и патити.« »Ама, и патио сам и патим једнако, господин-шефе« — велим му ја. — »Па сâм си крив, вели он; теби, што на уму, то и на друму, а свет, бога ми, неће то да трпи!« »Е, то му је, велим му ја, шта му сад знам кад се никуд из ове коже; нараф ми је, велим, такав.«
— Ама, окани се господина! Шта си му уз’о сад ту ваздан причати о себи? Ваљда је он дошао само тебе да слуша? — прекида га госпоја Каја — која је имала много занимљивији разговор с господином Пајом, јер је опазила да је Јови већ отишла машлија на раме, а то је био поуздан знак да њен Јова сада ништа нит’ види нит’ чује. — Извол’те вина, госпо’н-Пајо.
И домаћица зврцну благо по носу г. Пају и досу му у чашу, а то је ваљда била већ петнаеста.
Паја узе чашу и куцну се с домаћицом и домаћином, и сви испише.
— Жено! — викну озбиљно Јован, да се госпоја Каја трже, па изврну чашу и стаде је разгледати према прозору — а каква си ми ти жалосна домаћица, а што ти ниси ове чаше опрала?
— Како нисам, опрала сам их! — брани се госпоја Каја.
— Ниси, кад ти кажем — дрекну Јова — ето су од зејтина. Гледај, и не познаје се да је било вина у њима! Гледај!
— Е, теби је све до шале!
— Хехехе! — смеје се Јова задовољно. — Шалим се, жено, шалим.
Ударило богме винце у лице, па Јова неће да стане, него тера даље, иако је жени досадно. Јова прича своје подвиге у касарни и ван ње док је још »јегером« био, а домаћица прави куглице од хлеба, па тек понекад баци и лупи г. Пају, а он само шиљи брк и слуша бајаги пажљиво домаћина и осмејкује се једнако. А Јова пада све више у ватру, налива и себи и полаженику, испија и своју и полаженикову чашу; храбри га осмех полажеников, па прича даље.
— Ја сам ти, прико, тај, — наставља Јова —: за добро сам добар ка’ овај залогај! — рече и показа прасећу главу — да ме олижеш, прико! Ама, ако је за инат, за зло, е, хе, и ту сам ти ђида, прико. Е, не дам, прико, ја, па то ти је. Ја сам ти од арнаутске сорте... мој дед је петнаест...
— Ама, остави се, Јово...
— Ја сам пореска глава, бре, војник, бре, од јегерског рода и оружја, па кад у недељу зачешљам косу, па умочим чешаљ у шећерну воду, па потерам зулуфе преко качкете, а качкета накриво, — па шта мислиш ти, какве госпоје и министарске и пуковничке ћерке (ђенерала онда још не беше), па све трепљу за мном! Какве госпоје! Шта је ова госпоја Катика, Кристијанова жена! Ти не знаш то, прико, не иде ти у главу, ниси био војник...
— О молим, молим, прико! — брани се полаженик. — Сваки је Србин војник!... И ја сам војник, разуме се, у неком виду. Ја сам у административном особљу: истина, то је неборачка јединица, ама свеједно, не можемо сви ни војници бити! А после, држави баш и треба и писмених људи у рату! Није ово сад Карађорђево и Милошево време...
— Море, каква администрација! Борац јеси ли, питам те ја, к’о ја што сам, и крв пролив’о и ране добио у бомбардирању! — Море, у главу сам рањен; у главу, прико!!... Ево, да видиш; ево гледај, — рече Јова и утрапи му главу у шаке.
— Верујем — вели г. Паја.
— Јок, јок; увери се на лицу места! — вели Јова.
— Ама верујем, де...
— Ама, јок, нећу ја да ми после те ово те оно кажеш...
Шта ће прика, стаде тражити ту рану на глави, али је никако не нађе.
— Нема, прико.
— Ама ту је, ту је, јеси л’ ћорав? — дере се Јова.
— Нема је никако! — вели Паја, можда је зарасла — извињава га полаженик.
— Е, може и то да буде — вели Јова. — Шта велиш, кад раку може нова нога да израсте, што к’о мени да не може рана да зарасте. А, болан, колика је била; видео се мозак... а сад се не види.
— Забога, Јово — моли га домаћица — ти, како си почео, још ћеш нам и госта отерати.
— Ка - - јô! Лево круг марш! — продера се Јова.
— Сто си пута већ то причао како си »јегер« био; све то те то! Остав’ се, бога ти! Да забављамо господин-Пају.
— Кајо! — викну Јова, па лупи бесно ногом и зашкрипи зубима и опсова нешто арнаутски (а то је свега и знао), и хтео је бесно погледати, али му очи одоше на салату од целера. — Зар ти мени то! Твоме Јови! Видиш ли, море, онај пиштољ? Сад ћу ти га скресати у чело! Ти мене знаш! Кад ме на овом степену видиш — мани ме! Ја сам звер у пићу.
И »звер« се заљуља и умало не паде са столице. Настаде страшна галама; домаћин се дерао и галамио за шесторицу. Дигла се у том иначе мирном дому већа галама него да си потерао читаво туце жена у апс. Јован је имао неку чудну нарав у пићу; дође му, тако, у том стању, па хоће шлифовану чашу да гризе и једе, а жена му не да то никако. »Кајо, виче Јова па све крешти, ако си ми вјерна и ако ме волиш, дај ми чашу!«, а она му отима и цичи: »Јово, ако ме волиш, не лупај фине чаше; то је презент од кума!« — »А, од »кума« велиш, знам ја и тебе и тога твога кума!« дере се Јова, па врти главом. Тако је често било, па тако и сад. Мораде се напослетку и полаженик умешати, да се домаћин остави шлифоване чаше. Јова попусти, али сада стаде, онако седећи, лупати ногом о патос и терати домаћицу да одмах иде и да доведе Лату Циганина са свирачима.
— Ама, прико, батали то! — умирује га полаженик.
— Е, па добро, ’ајде да оставимо то! — Прико, ’ајде да певамо. Кад нећеш Цигане, певај ти сам! Ти си певач, знам те добро да си певач.
Бадава се прика извињавао да он никада не пева; све то није помогло, он мораде запевати.
— Чекај, — »ранжира« Јова. — Идем ја напоље да испалим један туфек, Срби смо, а ја сам ти, прико, стари ешкија, »јегер«, прико! Ех, кад накривим ону несрећну поднаредничку јегерску моју качкету, па све померам цементу чиновничким женама и абаџијским ћеркама у Београду! А ти отпочни »Рождество«, а ето и мене одмах да ти помогнем.
Силно ли пуче стари кремењак, као оно некад Крњо и Зеленко на Жабљаку. Госпођа Каја се трже и запуши уши, а полаженик рашчешља бркове и отпоче »Рождество« уз припомоћ домаћице, а после и домаћина Јове.
— Е, сад, прико, ’ајде једно »Многаја љета«. Да ми помажеш, а ја ћу започети.
Запеваше. Најпре домаћин, за њим домаћица, да спасе певање, а за њом полаженик, да изведе певаче на прави пут. Али баш тиме упропастише песму. Ту се измешаше и свако дераше на своју страну тако дисхармонично како само може бити кад се то наше »Многаја љета!« пева. Понављали су једнако да би бар једном лепо завршили, али све бадава; било је све горе и горе. Уморни попадају сви на столице, куцнувши се чашама.
Таман седоше, а домаћину паде на памет да још није било здравице, а ред је наздравити полаженику. Устаде понова, диже чашу и накашља се мало.
— Чујмо! — рече полаженик.
— Чујмо! — прихвати госпоја Каја.
А домаћин устаде и отпоче здравицу. С почетка је ишло и којекако; разумело се бар шта хоће да каже »Ћеф ми је, прико, рекао је Јова, што баш теби наздрављам. Ти војник, ја војник, стари »јегер«, па се то слаже као стикови у песми, и личи, прико, да ја теби наздрављам како другу, војнику и врсном поштару, који си ти поштанску струку на један, рећи, висок степен уздигао у отечеству нашем, да се сада поштари могу сматрати међу прве синове ове земље, а то што си ти мој пријатељ, то је једна радост моја велика, прико«. А полаженик се само клања и вели: да ће он и убудуће такав остати и трудити се да још више оправда тај леп глас о себи, и да још више доказа о пријатељству свом према Јовиној кући. Затим је Јова још дуго говорио, али нит’ је он знао шта говори, нит’ га је полаженик слушао. Г. Паја и госвоја Каја уграбише прилику док је Јова говорио, завараше му укочене очи, и попише најзад тако звани »брудершафт«, а домаћин не види ни беле мачке, него свршава своју подужу здравицу с реч’ма: »У то име дижем ову чашу и велим ти и кличем: здрав си, прико! Киљадили ми се такви пријатељи!«
— Да бог да! — одговарају Паја и Каја. Купају се и седају.
— Кајо, испеци нам по једну кафу, татли-кафу. Кајо, — дере се домаћин и враћа је, — донеси Лиру, песмарицу ону!
Кад му донесоше Лиру, на којој није било прва три листа, домаћин узе да пева прву песму која је била на првом очуваном листу, и испевао је тако сам неких седам страна сваковрсних песама, све на један глас.
И сад, или је то била моћ песме или последица дерања, тек се Јова после певања разведри мало помало. Али сад опет полаженик падаше све већма у севдалук; сад он стаде домаћина терати да пију.
— Побратиме — виче полаженик — побратиме, немаш, бре, бољег пријатеља од мене! А знаш ли, бре, животињо, да сам зват данас код господина начелника, па нисам хтео да идем, извинио сам се лепо. Управо сам одбио, имам пречега, да идем тамо.
— И јесте, вала, и ја би’ ти исто учинио.
— Па и ми мислимо, госпо’н-Пајо — рече домаћица и примаче се ближе госту.
— А, сасвим! — вели полаженик.
— Е, фала, прико, фала! — вели задовољно домаћин. — Кајо, пипиревко моја, оди ближе, оди до мене... ту, видиш, до мене седи...
Седи душо, до мене,
Еј, да ми срце не вене!
пева домаћин и загрлио своју Пенелопу. »Деде, овде, овде пољуби твога ђиду, твога Јована! Ех, да ми је сад она моја поднаредничка »јегерска« персона, не би’ те ни молио; не би ти ни дошла на ред. деде, Кајо, твога »јегера« у образ.
Госпоја Каја се најпре и као наљути, и напрћи уста тако јако да јој сва три младежа чисто одоше на једну страну. Али напослетку, кад Јова рече да је то све само шала, учини му по вољи и пољуби га гледајући у прику.
— Е, дед’ ми сад отпевај једну, ал’ онако штогод. Да ви’ш, прико, како пева! Ти ваљда ниси то ни знао! Уме она жестоко да пева!
Отпевај ми баш ону, знаш, због које сам те и завол’о.
После малог устезања и одбијања домаћица пристаде и отпоче:
На те мислим када зора свиће...
а све гледа преда се и једнако чисти руком мрвице на столу и скупља их на гомилицу. Само кад је дошла на онај стих:
Јер без тебе шта је живот мој?
ту је на прику пао један болно-умилни поглед, који се нешто мало успут и за Јову закачио.
— Е, тако те ’оћу! — вели Јова раздраган, па је загрли. — Ето видиш, прико, тако се ми волемо. А има, бога ми, и зашто да ме воли! Јер ја, бога ми, нисам к’о други мужеви...
— Ћути, ћути! — напада га госпоја Каја. — Знам те! Сви сте ви мушки једнаки... ја, госпо’н-Пајо, је л’ тако? — и лупи га кришом по руци. — А ти, Јово, особито! »Испод мире три ђавола вире...« Ко те не зна, јоој...
— Није, бога ми, ја сам један миран човек. Шта је било — било! Док сам био »јегер«... али сад, сад све чесно и поштено! — брани се Јова, а мило му што га Каја сумњичи. И сад опет поче да прича како су се он и иста Каја упознали, заволели и узели. »Чим се видесмо, заволесмо се. Ја одмах рекох: »Ил’ њу, ил’ ни једну!« а она: »Ј-ал’ Јову, а ја ли црну земљу!« Толико му беше. »Сакаш ли ме, Петко? Сакам те, Петкано!«
Ни он ни она нису имали ништа; он, вели, имао у џепу само шесет пара крајцара кад је испросио. Ал’ се, вели, сад не каје. И два месеца после венчања читало се у новинама: »Јављамо пријатељима и познаницима да смо се венчали с Кајом Н*, и по томе је сад она моја венчана и законита жена.« Од то доба једнако лепо живе. Било је, истина, у њиховом иначе ведром животу и мутних и облачних дана; понеки пут је пала суснежица на њихов љубавни жар, али је то све стари жар најзад отопио. Једаред га је и оставила била и одбегла некој својој тетки за коју је тад први пут и чуо Јова да је уопште има на свету. Оставила га је кривећи га да је тирјанин и лола, а он опет њој пребацивао за неког пешадијског наредника, писара из дивизије, неког малог вицкастог штиглица са грдним шишкама испод француске качкете, са лакованим каишем и ужасно шиљастим ципелама које су се једва виделе испод панталона названих »трумбетен-хозен«. Био је то један од оних канцеларијских пацова који су имали леп рукопис и страсно волели да шпартају разне рубрике. Био је пешадијски наредник, а да се звао »Лепи Мика« држим да је излишно било и спомињати. Неколико недеља после бегства Кајина, наредника Мику задеси несрећа. Нађу код њега неке мало крупније неисправности, тако да га ни његов леп рукопис није могао спасти, и он оде у једно ново друштво. И ту је био писар, али је сад бележио колико је четки, песконица, фрула и солира продато суботом у корист државе и осуђеника казненога завода. Утом се и Јова одмекшао и нашао да је данашњи свет тако пакостан да би, што рекли, и два ока у глави завадио. Сети се Каје и свих удобности брачнога живота, а утеши се и тиме што је, ако ћемо право, и он био лола, »над лоле лола«, па дао жени повода да поклизне мало. — Хоћу, рече Јован, да извадим »дијамант« из блата, и једнога дана могао се у званичним новинама читати овакав оглас:
»Моја жена Катарина, названа Каја, оставила ме је пре неког времена слушајући совјете наших заједничких непријатеља, завидљиваца којекаквих, којима је цјел била да помути нашу брачну срећу и фамилијаран живот. Овим ја сада позивам речену моју супругу Катарину, тј. Кају, да ми се у року од данас за петнаест дана врати своме законитом супругу да и даље практицирамо брачни живот и супружанске дужности. А у случају да ми се у реченом року не врати, по истеку тога рока бићу принуђен повести против ње брачну парницу, и онда до виђења, госпоја Кајо, »фантазијо« названа, у конзисторији, а питаћемо се онда и за наредника, »Лепога Мику« названог, а такођер и за ту твоју »тетку« које да ми се каже од чега она живи?« Потписан: Јован Максић, указни поштар.
И некако, ђаво би га знао како, али код тога света све може да буде. Једнога дана, куд и камо пре постављеног рока, ето му ње. Дошла је предвече, у немачким хаљинама. По сахата се онако у шеширу разговарала с Јовом, а затим су испод руке у љубазном разговору отишли у кафану на вечеру за инат душманима.
После су лепо живели. Никад свађе.
— А, шта — рече му један — а ти се помири са твојом домаћицом.
— А што? — запита Јова. — Па и ако сам. Што кажу, извадио сам дијаманат из блата.
Јова је задовољан био с њом, и увек је хвалио. Па тако и данас на Божић, пуна му уста њене хвале, па наставља:
— Добра кућаница, то ти, прико више вреди него ова пуна соба дуката. Жена ти је, што кажу, стуб куће; бадава што човек колима доноси у кућу кад то рђава домаћица може с један напрстак да разнесе. А моја Каја уме да шпорује, мајстор је у томе! Лане сам ти, побратиме, наш’о шест наполеона у сламњачи. Помисли само, а ми све у банкама аконтирамо. — »А откуда то?« — питам је ја. — »Па је скуцала пару по пару, вели ми она, грош по грош, да ти и не примјетиш.« Па како? питам је ја. — »Ето тако«, вели она: »док ти спаваш, а ја ти чистим панталоне, па онда извадим понеки грош ајлука. ’Оћу«, вели она, »да се подновим.« »Ако, ако«, велим ја, »и бог је најпре себи браду оставио.« — »Кад се тако накупило мало повише« вели ми Каја, »а ја променим у наполеон. Зрно по зрно, сто погача, грош по грош, ето наполеон. Тако један, тако други — док се није накупило до шест наполеона.« А ја реко’: »Е, ово је, Кајо, за чичину браду!« Те ти ја то лепо узмем — ту Јова задовољно поглади и скупи браду у десну шаку, па онако обешењачки затресе главом и настави — па ти ја, прико, купим за те паре себи један зимски капут, па кад га донесо’ кући, а ја пољубим Кају, па јој кажем: »Ово теби, а ово мени«. Море, зверка сам ти, побратиме, па ме нема! Ено га видиш тамо онај. Носим га већ пет година; и још ће пет да ме носи. Брински штоф, све сама чиста вуна. Ишчупај, прико, мало вуне па запали, да видиш да нема варанције.
— Е, па таку ми жену дај, прико! Она све то зашпоровала, пару по пару, да одене свога сокола. Она ми скува, намести, опере, ушије, упегла. Ено онај други капут већ ’тео да бацим, искрзали се рукави, а она не да, него наставила рукаве сомотом, па сад к’о и да је нов. Изгледам у њему к’о Талијан каменорезац. Чарале ми оплете и подштрикава. Да видиш само! Овако што само овај ђида носи.
И ту сад Јова показа чарапе, што је, уосталом, било и излишно, јер је и прика имао бар пола туцета таквих истих са ранфтлама, онако жутим и плавим перлама ишараним.
— Ал’ нису лепше од мојих! — рече Паја и не осврћући се на узнемиреност госпоја Каје. И сад опет њему наспело да се похвали својим чарапама. — А видиш ли, прико, ово? Није коме је речено, већ коме је суђено. Исто к’о и твоје!
Не знам баш поуздано је ли Јови све јасно било, али тек некако после овога разговора постаде нешто озбиљнији. Поче се као кроз маглу присећати свега оног што се десило о ручку; многе слике му изиђоше пред очи. И њему дође нешто тешко, паде му неки терет на душу. Обузе га као нека меланхолија, која тако често, некако увек упоредно с вином, обузима сваког смртног.
И Јова се сада даде у туговање и заћута. Гледа по столу и види изобиље на њему, али се сети да се каже да »није сваки дан Божић«, и да има много мучних дана преко године. А како је код других, који нису ништа бољи од њега; код њих свакога дана као код њега на Божић! Дало му се на жао ради многога чега; и овога данас и свега онога што га је у животу задесило. Кад помисли: шта је, а шта је све могао бити! Да је свршио школе, па како му је књига ишла у главу — куд би његов крај данас био! Сети се дописа које је некада писао и оних ласкавих одговора уредништва, и просто осети да је вредео нешто. Можда би био и чувен списатељ! паде Јови на памет данас на Божић. Седео би тако, па би само писао књиге, продавао би их и текао паре. Обогатио би се, лепо би живео, и какве би тек тада пријатеље имао! И Јова удари у тугованку како нема пријатеља на овом свету.
— Ништа од мене, прико — отпоче Јова и прекиде врло занимљив разговор између Каје и Паје. Сад ја видим. Немаш данас искрена пријатеља да с њим дружески проживиш. Немаш ни једнога, па то ти је!
— И-ју! — зачуди се Каја.
— Е, прико, немој тако! — вели Паја. — Вређаш ме, бога ми ти кажем. А да шта сам ти ја?
— Ех — махну Јова руком.
— Но, то је баш лепо од тебе! А да шта сам ти ја? — протестује Каја мало као болно.
— Видим ја! Види Јова и кроз даску!
— Јест, — прихвата Паја — а шта смо ти ми обоје: госпоја Каја и ја? Море, да ти наточим од срца кашику крви, ако ти је само поможено!
— Море, каква крв! — вели Јова. — Друга је мука овде! Мала плата, а скупоћа велика, а поштен човек не може да аванзује. Кредитора као косе на глави, а у мене пара к’о на жаби длака! Да узајмиш, и не вреди, јер што ове лоле кредиторске служи памћење, то је једно чудо! Најлепше ми године, прико, пропале плаћајући те проклете мјенице!
— Море, а зар је, опет, код мене и код другога цвеће! — теши га Паја.
— Не знам већ више, бога ми ти кажем — наставља Јова — ни којим сокаком да ударим. Дође ми, прико, па... да се луфтбалоном шетам по вароши... А да је бар нека велика сума!
— Што не пијете, госпо’н-Пајо? — рече госпоја Каја, па му насу чашу, и наже се на полаженика. — У моје здравље још нисте пили, госпо’н-Пајо. Да се куцамо.
А г. Паји дође нешто мило, као мачку кад легне испод врућег шпархерта, па се брзо маши чаше и куца с домаћицом, а вели домаћину:
— Море, прико, ти само накриви капу, па уживај! Колај работа за то! Па ако ми један другом нећемо да помогнемо, а да ко ће.
— Ех, за то Моша Калдерон не да ни пребијене паре! — вели Јова.
— Е, баш ми је криво, прико, што не могу сад да ти докажем, прангијо једна, колико сам ти пријатељ! А да имам, ја би’ ти показао шта је све у стању један добар пријатељ за свога пријатеља да учини!
— Не, без све шале — вели Јова — имао би’ за нешто да те замолим. Мала је ствар, тебе ништа не би коштало, а мени би било споможено. Није много... лако ће ти бити да ми учиниш...
— Господин — Пајо — вели Каја и диже чашу — ово у ваше здравље.
— Баш се ономад нешто мислим и разговарам кога да узмем још. Па се Каја добро присети, па рече за тебе: — »Па ето, господин Паја, вели Каја, он нам ваљда неће одбити.« А није велика сума... три стотине. Имам већ један, треба ми још један потпис, па мислим: кад би ти, прико, хтео?
— А, ја?! О молим... молим... наравно, с драге воље, што не? — рече г. Паја мало тањим и тишим гласом, па узе претурати »пуслице«, с једнога на други крај тањира. А после мале почивке запитаће: — Ааа, овај... колика је сума?
— Па четири стотине динара, драги прико. Треба ми, па не могу да чекам. А кроз три-четири недеље имам, истина, да примим повећу суму, е, ал муке прико, што мени сад треба, па ми дуго да чекам. Кад примим ту суму, одмах ћу исплатити целу мјеницу. И ја ти, прико — ти знаш мене! — не марим за то трчкарање и пролонгирање. Море, жебрачка посла! — А нисам ти, прико, ни од оних што само траже потпис, а после им ни бриге, него испадне на оно што се пева у песмарици: »Бриго моја, пређи на другога, на другога, на жиранта мога.« Е, то кад мене нема, прико! Ја сам увек био човек спрама жиранта! А примићу много више. Имам — не знам је л’ ти познато — неку парницу која тек што се није окончала, па ће ми жена примити неку одштету за претрпљени страх и болове, а и за повреду части, шест стотина динара. — Дед, Кајо, дај ми оданде ону мјеницу из оног Пољопривредног календара.
— Можда ће сад ко, зачуђен, запитати: откуд сад Јови Пољопривредни календар, и шта ће баш тај календар њему, кад Јова нити је кад био нити ће бити пољопривредник (јер осим неколико саксија госпоја-Кајина цвећа, Јова никаква зеленила није имао)? И сасвим је тако. Али је ипак Јова морао баш тај и ниједан други календар имати. Не само да га је он купио, него се још сам добровољно понудио да га растура, и растурио је равно четрдесет и осам комада; један је и оном Шваби Кристијану утрапио. Господин окружни начелник, који је почасни члан Пољопривредног друштва, иако ни једне саксије с цвећем нема у кући, добио је педесет комада, и Јова је као човек коме књижевност наша (а нарочито пољопривредна, која је још у повоју) лежи на срцу, понудио се сам да их растури.
Каја паскочи и донесе меницу заједно с пером и мастилом. Јова није много писао код куће; код куће је више читао или помагао Каји у кујни, кад је ова била добре воље, и зато му писаћи прибор и није био богзна какав. Мастило је држао у једном дугачком и узаном стакоцету (у коме се обично продаје Паљанов сируп), тако узаном и дугачком да се држаљица у њему скоро изгубила, стајала је као шпада у канији војносудског аудитора Саве, којега је госпоја Каја само из виђења познавала.
А г. Паја седи и чека, а све једнако виче као да храбри и теши себе: »Хоћу, хоћу, како не би’... наравно.« — Изгледао је у тај пар онако отприлике као онај бедник коме донесе какав песник какву своју драму у пет чинова на шездесет писаних табака у целини да му је прочита.
Госпођа Каја донесе и метну све преда њ. И Пољопривредни календар, и меницу на њему. Јова му примаче мастило, које држи у левој руца, а десном му предаје у руке перо, а гђа Каја се наслонила иза леђа на полаженика, па му једном руком меће »пуслицу« у уста, а другом га благо помилова по коси.
Е па, поштовани читатељи, а нарочито ви што ником нити дајете, нити од кога тражите потпис, ви што онако хоћете над сваким да изрекнете суд, е, реците ми сад сами, али онако по души реците: који је тај смртни кроз чије жиле струји крв а не сурутка, ко би овом сиренском гласу одолети могао? Ставите се, молим вас, сами у господин-Пајин положај и помислите само на онај нежан символ пуслице, па каж’те, али по души: да л’ бисте ви имали срца и душе да поједете пуслицу, а да одбијете молбу? Не бисте, је л’ те? Не би’ ни ја, ни ви, не би ниједан смртни. И ја вам онда не велим ништа друго него оно старо: ко је без греха, тај, само тај нека узме камен и нека се баци за господин-Пајом.
Тако је стајала та група неколико тренутака. Јова начинио што равнодушније лице, а госпођа Каја утолико беше умиљатија и дражеснија. Најчудноватији беше израз Пијаног лица. На уснама му се круни и топи госпоја-Кајина пуслица, на челу неки умор, а у очима потпуна резигнација. Изгледао је отприлике као какав од оних јадника у шпитаљу кад му сипају у шољу какву смандрљану медицину. А он опустио руке међу колена, ћути и гледа бесвесно. Не зна још каква је, није је још окусио, али слути да није ништа добро, а зна извесно да се све то његове коже тиче; да он све то мора прогутати, па шта му бог да! Е, тако је некако и наш полаженик изгледао.
— Ево, прико и побратиме — храбри га Јова, — само форме ради, да се испуни та њихова формалност! Моја ће жена на леђа, а ти унутра. Тако, прико, фала! Ти овде, а Каја ће на леђа менице да се потпише. Распитао сам, па ми казали да има права да се потпише. Каја је, знаш, деловоткиња, то јест деловођа, у овдашњој Женској подружини и има тридесет динара месечно, зато и њен потпис вреди, известио ме Спаса књиговођа. Она је главни јемац, а ти си, прико, само једна гола формалност, да нас има три потписника. — Е, баш ти фала!
— Фала, госпо’н-Пајо, а ми ћемо већ, што кажу, умети бити благодарни за то — рече Каја наливајући полаженику чашу.
А прика Паја само ћути. Ћути као да се осрамотио пред кумом; ћути па пушта густе димове, и једнако гледа преда се у ону прасећу главу, која му лицем окренута беше и којој је Јова углавио био међу вилице једну грдну дуњу. Дуња је испала била, и прасећа глава, онако са разјапљеним вилицама, као да је зачуђено бленула у Пају, који је такође бленуо у њу. Тако се гледају њих двоје, печеница и опечени Паја.
Шта ли је, боже, мислио и премишљао г. Паја гледајући у ту божићну печеницу?
Ако је она прасећа глава што мислила у тај пар, то је и он.
Али он је нешто подуго тако ћутао.
— Шта је, прико — прекиде Јова паузу. — Шта си се замислио? Жао ти ваљда што није овако сваки дан Божић? А? Шта мислиш?
— Па... мислим тако...
И, доиста, пошто је мало прошло, г. Паја је морао нешто мислити и размишљати. И онда кад сте ми досад, драги читатељи, веровали, допустите ми да и на крају ове приповечице будем тумач господин-Пајиних мисли.
Било је већ четири и по часа поподне, и нема сумње да је у то доба и умор могао осећати, јер ни сама гђа Каја, која му је точила, не сећа се колико је чаша испразнио. Али и поред свега, он је морао у тај пар нешто премишљати. Можда му је пала на памет та фатална околност што је он донео баш ћурана са фуруне; а то је већ могао, и да није човек баш много сујеверан, рђав предзнак бити, и он га је требао разумети. А можда му се учинила његова судба врло слична са судбом ове печенице, која је зинула од чуда, па га зачуђено гледа и као да га чисто пита:
— Е, мој брате, и сопатниче мој, зар и тебе закла и ошури!
А Јова Ватрица није био само човек шалџија. Што је он умео да ошури печеницу — мани се!