Božićna pečenica/3
| ◄ Glava druga | Sadržaj ► |
Glava treća
Ona je upravo najinteresantniji i najglavniji deo cele pripovetke, tako glavan da su one ranije dve glave upravo izlišne, jer tek od ove treće glave i počinje prava pripovetka.
Osvanu i davno željeni blagdan roždestva Hristova.
Prošlo je i jutrenje i služba, i pobožan svet izlazi iz crkve. Škripi sneg ispod nogu pobožnih i gladnih hrišćana koji hitaju iz crkve, gde su se postarali za svoju dušu, da se sad kod kuće isto tako i za svoje grešno telo postaraju. Među njima je bio i domaćin Jova sa svojim polaženikom. Među stotinama si ga mogao poznati gde se zdravi i mirboža sa ostalima i hvali svoju pečenicu, i kladi se da tako jevtine i dobre pečenice niko u varoši nema, jer on sam je kupio, sam je šurio, sam pekao i na mraz obesio, i ne bi je, veli, danas ostavio pa da ga kod Krsmanovića pozovu na ručak. Usput svratiše u furundžinicu čiča-Siljana, i Jovan uze česnicu i još neko testo, a polaženiku utrapi tepsiju s pečenim ćuranom, i tako se krenu doma: Jova s testom, a g. Paja s ćuranom. To je taj isti ćuran o kome se vredna domaćica poslednjih dana više starala nego o svom zakonitom mužu. Kljukala ga je sve orasima po naredbi Jovinoj; počela je sa jednim orahom, pa je doterala do trideset; posle mu svaki dan umanjavala obrok, dok nije poslednjeg dana spao na jedan orah. Na badnji dan je isti slatki pokojnik samo jedan orah dobio, a odmah istoga dana ga je zadesio i suđeni čas. Šta je dalje s njim bilo, doznaće čitatelj ako bude dobar i strpljiv pa pročita do kraja ovu priču. S ponosom je prolazio naš Jova pored komšija, koji, kako se njemu činjaše, pucahu od zavisti, jer su već juče znali da ima pečenicu, a sada videli i ćurana. I to kakvog ćurana! Ne znaš šta je veće, ćuran ili prase, a kad vam kažem da je prase bilo od sedam i po oka (bez džigerice i droba, od koga će Jova sam svojom rukom dobru jednu kavurmu napraviti) — onda računajte kakav je bio i taj ćuran!
Kod kuće ih dočeka vredna domaćica, koja se sva zajapurila kraj vatre, a oni joj se pokloniše. Jova, kako ga je bog dao šaljiva, pokloni se ženi i reče:
— Imam čast predstaviti vam moga kolegu ćurana!
Na koje se kolega pokloni i utrapi domaćici tepsiju, a ova mu otpozdravi, pokloni se i rukova se s njim tako smerno i stidljivo, upravo mlitavo, kako to samo naše domaćice umeju. Pruži svu ruku, i Pavle oseti otprilike onako kao kad bi mu neko jednu spljoštenu papuču utrapio u šake. Domaćica se uvek umela ponašati onako kako časnoj ženi priliči; pred mužem se uvek držala u pristojnoj daljini od svakoga, pa čak i od takvog poznanika kakav beše gospodin Pavle. A bila je prilična; držala se još dobro, iako se poodmakla malo od proleća života svoga. Ali što je bilo nekad lepo, ostaje ipak lepo, kao što su, što rekao neko, klasične građevine i u razvalinama lepe; tako je i Jovina gospoja Kaja još dosta draži zadržala i spasla od »sverazoravajućeg zuba vremena«. A naročito su je dražesnom činila i lepo joj stajala ona tri mladeža, i to dva na desnom obrazu i jedan na levoj strani, ili obratno, sad ću vas slagati, jer baš ne znam kako behu raspoređeni, pošto se to menjalo prilikom svake toalete, pa vam to precizno ne bi mogao kazati ni sam gospodin Pavle, koji je začudo voleo ženske s mladežima.
— Pa šta nam donosite? — zapita domaćica polaženika.
— Zime, gospoja Kajo! — veli polaženik.
— Vid’la sam... — veli ona — hladne vam ruke...
— Hladne ruke... ama vrela ljubav — ugrabi polaženik dok se domaćin ustumarao tražeći papuče.
— Čuće se! — dodade domaćica (onako polako), nameštajući duge šiške i perlama optočenu belu šamijicu oko glave, dok je Jova ispod kreveta tražio papuče.
— Sed’te, gospodin-Pajo, što stojite! — reče glasno domaćica.
— ’Ajde, ženo, posluži rakijom, pa da se to ruča, da ne dangubimo — veli Jova, koji se već izvukao ispod kreveta s papučama i navukao ih, jer danas naravno da nije mislio nikuda iz kuće izlaziti kao dobar hrišćanin.
Polaženik sede i stade praviti cigaru.
— ’Ama, ostav’ se toga, priko. Sad će ručak, tek što nije! Ama, priko, što će biti uživancije i krkancije! Što ćemo da se proveselimo, za priču! Prasetinu stegao žestok mraz, ćuran masan, a vino ka’ grom! — priča Jova zadovoljan.
Sto je već bio postavljen i jelo se donosilo na sto, i oni posedaše.
— Stoj! — viknu Jova. — Ne tako, nego ovako! Sedi ti, priko, ovde; ti, Kajo, tu, a ja ću ovde. Zgodnije mi je odatle da ustajem kad zatreba da pucam!
Jova je bio, doista, uvek lojalan i poslušan građanin, i sam ne bi prekršio pred Božić izdatu naredbu da se ne sme pucati. Ali je on i to znao da će tu naredbu svak, pa i sam naredbodavac slabo zarezivati. Čekao je samo da čuje makar jedan pucanj u komšiluku, pa da se odmah i on pridruži tom junačkom toržestvovanju, da i on ispali. I doista, ne potraja dugo pa se ču: dan, dan, iz komšiluka; odmah zatim se osu iz druge, treće, četvrte avlije, pa i iz avlije samog gospodina Save, pisara načelstva.
— E, dobro je — reče Jova. — Ženo, čorbu na sto, a eto mene sad. — Zatim skide pištolj s čiviluka i ogrnu ženinu bundu (Jovan je uvek voleo da se raskomoti onako u prsluku kad ruča), i iziće napolje pred kuću. Levom rukom napravi pola »ferta«, a desnu s pištoljem diže uvis i ispali. Izgledao je u tom trenutku kao kakva statua, kakav spomenik junaka nekog, onako od tuča saliven. Jovan okide. Ja strašno li je zapraštio stari kremenjak, jedina zaostavština od dede po materi!
— Pali, komšija! — viknu zadovoljno Jovan onome u drugu avliju svome komšiji, s kojim se slabo i poznavao. — Srećan Božić, i dobar apetit želim! — dodade Jova.
— Hvala, također i vama! — ču se iz komšiluka. — Izvol’te da ručamo.
— A, hvala, postarali smo se i mi! — odgovara Jovan, i vrati se u sobu.
Dok je Jova napolju pozdravljao Božić, oni su unutra, po božićnoj pesmi, manifestovali mir među ljudima i blagovoljenije.
— More, ti se ne šališ, — veli mu Paja.
— Zove me ovaj moj komšija na ručak — veli Jova zadovoljno čisteći kremenjak. — E, moj komšija, mislim se ja, da ti znaš kakav je delikates moja pečenica, ne bi me zvao, nego bi i sam došao da ga čalabrcneš malo.
— Ama ti baš pališ, priko?
— Nema tu, nego gde pogledam, tu pogodim! — veli Jova puneći pištolj. Zatim ga ostavi visoko da ga žena ne bi dohvatila, jer takvim stvarima samo ljudi mogu rukovati. — Stari sam ti ja eškija, priko! Kad sam služio u vojsci, onda behu još »jegeri« sa zelenim ispuškama. A, priko, da si me nešto onda video! A ja tek samo iskrivim moju jegersku kapu, pa kroz Abadžijsku čaršiju u Beogradu, a tesak mi na dugačkom lagiranom kaišu. Žestoka posla, priko; samo ne smem od žene da pričam moja đavolstva, jer, eno već se ljuti! A tek kad prođem, čujem iz avlije kako neko peva: »Jòvâne, prvo glèdânje!« Hehe, šalim se, ženo, šalim! Ne boj se!
— E, već ja...
— Vojnik, ja, jakako! A stare penzionerke samo pritiskuju zulufe kad prođem, a ja ka’ iz kutije. More, priko, bio sam ti vojnik, junak, priko, seratlija... Mog’o sam i tamburmadžor da postanem, samo da sam za tri prsta viši bio. A u krvi mi je to bilo! Moji su stari iz Arnautluka, a ded mi je petnaest godina vojevao s knjaz-Miloša u Miloševoj buni...
— ’Ajde, ne pričaj tu, — prekide ga domaćica — nego sedi već jednom! — Slušala sam već sto puta te tvoje istorije.
— More, ne znaš ti ni stôtu čest, iako si slušala! Da ima ko da sedne pa da beleži! A ja da se majem pod starost, nema, priko, smisla! — nastavlja Jova tumarajući i tražeći nešto po sobi. — Gospodin Čeda, naš ministar, piše tako neke istorije; more, ja da mu sednem pa ispričam, pa da spiše moja razna žitija i čudestvija, pa da iziđe knjiga za tri delovodna protokola ili »amanetnika« u beogradskoj centralnoj pošti!
— ’Ajde, sedaj već jednom! — oseče se na nj domaćica.
— Evo, evo! Tako! — reče Jova i sede.
Otpoče ručak.
Ja neću opisivati šta je sve bilo. Ko je god bio polaženik, taj će znati sve to. Spočetka se više radilo nego govorilo, jelo se. Domaćica ustade da »tranžira« pečenicu. Jova ne da nipošto, hoće on. Diže se užasna vika. Jova veli da je to domaćinov posao, a Kaja opet njemu da on neće to znati, da je njegov alat pero, a ne veliki kujnski nož. Jova se hvali da je on majstor u tome: dvadeset i pet godina »tranžira« on svakoga Božića.
Izneše pečenicu na sto. Rumena, lepa pečenica, kora joj malo ispucala. Domaćin stade sada, razdragan pogledom na pečenicu, hvaliti i jelo i domaćicu; tom je prilikom ispričao kako se u svoju domaćicu upravo zaljubio pre no što je uzeo, a uzeo je bez para, a i sam nije tada imao više od šezdeset para u bakru u džepu kada je isprosio tu lepu sadašnju domaćicu Kaju. »I boga mi ti kažem, priko, da se ne kajem« — reče Jova. »Ama vidi, vidi, priko, kakvo je samo ovo rebarce! Na, uzmi ga, evo i ovo, pa evo ti, priko, i ovo uvo; na priko, i ovaj bubreg, na evo ti, priko, da ti osečem i ovo drugo uvo!«
I sve to potrpaše pred priku u tanjir; natrpaše toliko da se prika jedva video iza nagomilane zaire.
— I šefova je pečenica dobra, ama nije ni šégra ovoj mojoj. Krivo šefu pa veli: — »E, Jovane, rđavo ću te konduitisati što nisi ti doš’o da mi kupiš i izabereš pečenicu kad si majstor u tome!«
— To verujem — veli Kaja — ali da koju dobru rekne za tebe, to neće!
— More, šali se, šali čovek. Dobar čovek, voli me što sam šaldžija. — »E, Jovane, Jovane, tek će mi reći šef, mnogo znaš, mnogo ćeš i patiti.« »Ama, i patio sam i patim jednako, gospodin-šefe« — velim mu ja. — »Pa sâm si kriv, veli on; tebi, što na umu, to i na drumu, a svet, boga mi, neće to da trpi!« »E, to mu je, velim mu ja, šta mu sad znam kad se nikud iz ove kože; naraf mi je, velim, takav.«
— Ama, okani se gospodina! Šta si mu uz’o sad tu vazdan pričati o sebi? Valjda je on došao samo tebe da sluša? — prekida ga gospoja Kaja — koja je imala mnogo zanimljiviji razgovor s gospodinom Pajom, jer je opazila da je Jovi već otišla mašlija na rame, a to je bio pouzdan znak da njen Jova sada ništa nit’ vidi nit’ čuje. — Izvol’te vina, gospo’n-Pajo.
I domaćica zvrcnu blago po nosu g. Paju i dosu mu u čašu, a to je valjda bila već petnaesta.
Paja uze čašu i kucnu se s domaćicom i domaćinom, i svi ispiše.
— Ženo! — viknu ozbiljno Jovan, da se gospoja Kaja trže, pa izvrnu čašu i stade je razgledati prema prozoru — a kakva si mi ti žalosna domaćica, a što ti nisi ove čaše oprala?
— Kako nisam, oprala sam ih! — brani se gospoja Kaja.
— Nisi, kad ti kažem — dreknu Jova — eto su od zejtina. Gledaj, i ne poznaje se da je bilo vina u njima! Gledaj!
— E, tebi je sve do šale!
— Hehehe! — smeje se Jova zadovoljno. — Šalim se, ženo, šalim.
Udarilo bogme vince u lice, pa Jova neće da stane, nego tera dalje, iako je ženi dosadno. Jova priča svoje podvige u kasarni i van nje dok je još »jegerom« bio, a domaćica pravi kuglice od hleba, pa tek ponekad baci i lupi g. Paju, a on samo šilji brk i sluša bajagi pažljivo domaćina i osmejkuje se jednako. A Jova pada sve više u vatru, naliva i sebi i polaženiku, ispija i svoju i polaženikovu čašu; hrabri ga osmeh polaženikov, pa priča dalje.
— Ja sam ti, priko, taj, — nastavlja Jova —: za dobro sam dobar ka’ ovaj zalogaj! — reče i pokaza praseću glavu — da me oližeš, priko! Ama, ako je za inat, za zlo, e, he, i tu sam ti đida, priko. E, ne dam, priko, ja, pa to ti je. Ja sam ti od arnautske sorte... moj ded je petnaest...
— Ama, ostavi se, Jovo...
— Ja sam poreska glava, bre, vojnik, bre, od jegerskog roda i oružja, pa kad u nedelju začešljam kosu, pa umočim češalj u šećernu vodu, pa poteram zulufe preko kačkete, a kačketa nakrivo, — pa šta misliš ti, kakve gospoje i ministarske i pukovničke ćerke (đenerala onda još ne beše), pa sve treplju za mnom! Kakve gospoje! Šta je ova gospoja Katika, Kristijanova žena! Ti ne znaš to, priko, ne ide ti u glavu, nisi bio vojnik...
— O molim, molim, priko! — brani se polaženik. — Svaki je Srbin vojnik!... I ja sam vojnik, razume se, u nekom vidu. Ja sam u administrativnom osoblju: istina, to je neboračka jedinica, ama svejedno, ne možemo svi ni vojnici biti! A posle, državi baš i treba i pismenih ljudi u ratu! Nije ovo sad Karađorđevo i Miloševo vreme...
— More, kakva administracija! Borac jesi li, pitam te ja, k’o ja što sam, i krv proliv’o i rane dobio u bombardiranju! — More, u glavu sam ranjen; u glavu, priko!!... Evo, da vidiš; evo gledaj, — reče Jova i utrapi mu glavu u šake.
— Verujem — veli g. Paja.
— Jok, jok; uveri se na licu mesta! — veli Jova.
— Ama verujem, de...
— Ama, jok, neću ja da mi posle te ovo te ono kažeš...
Šta će prika, stade tražiti tu ranu na glavi, ali je nikako ne nađe.
— Nema, priko.
— Ama tu je, tu je, jesi l’ ćorav? — dere se Jova.
— Nema je nikako! — veli Paja, možda je zarasla — izvinjava ga polaženik.
— E, može i to da bude — veli Jova. — Šta veliš, kad raku može nova noga da izraste, što k’o meni da ne može rana da zaraste. A, bolan, kolika je bila; video se mozak... a sad se ne vidi.
— Zaboga, Jovo — moli ga domaćica — ti, kako si počeo, još ćeš nam i gosta oterati.
— Ka - - jô! Levo krug marš! — prodera se Jova.
— Sto si puta već to pričao kako si »jeger« bio; sve to te to! Ostav’ se, boga ti! Da zabavljamo gospodin-Paju.
— Kajo! — viknu Jova, pa lupi besno nogom i zaškripi zubima i opsova nešto arnautski (a to je svega i znao), i hteo je besno pogledati, ali mu oči odoše na salatu od celera. — Zar ti meni to! Tvome Jovi! Vidiš li, more, onaj pištolj? Sad ću ti ga skresati u čelo! Ti mene znaš! Kad me na ovom stepenu vidiš — mani me! Ja sam zver u piću.
I »zver« se zaljulja i umalo ne pade sa stolice. Nastade strašna galama; domaćin se derao i galamio za šestoricu. Digla se u tom inače mirnom domu veća galama nego da si poterao čitavo tuce žena u aps. Jovan je imao neku čudnu narav u piću; dođe mu, tako, u tom stanju, pa hoće šlifovanu čašu da grize i jede, a žena mu ne da to nikako. »Kajo, viče Jova pa sve krešti, ako si mi vjerna i ako me voliš, daj mi čašu!«, a ona mu otima i ciči: »Jovo, ako me voliš, ne lupaj fine čaše; to je prezent od kuma!« — »A, od »kuma« veliš, znam ja i tebe i toga tvoga kuma!« dere se Jova, pa vrti glavom. Tako je često bilo, pa tako i sad. Morade se naposletku i polaženik umešati, da se domaćin ostavi šlifovane čaše. Jova popusti, ali sada stade, onako sedeći, lupati nogom o patos i terati domaćicu da odmah ide i da dovede Latu Ciganina sa sviračima.
— Ama, priko, batali to! — umiruje ga polaženik.
— E, pa dobro, ’ajde da ostavimo to! — Priko, ’ajde da pevamo. Kad nećeš Cigane, pevaj ti sam! Ti si pevač, znam te dobro da si pevač.
Badava se prika izvinjavao da on nikada ne peva; sve to nije pomoglo, on morade zapevati.
— Čekaj, — »ranžira« Jova. — Idem ja napolje da ispalim jedan tufek, Srbi smo, a ja sam ti, priko, stari eškija, »jeger«, priko! Eh, kad nakrivim onu nesrećnu podnaredničku jegersku moju kačketu, pa sve pomeram cementu činovničkim ženama i abadžijskim ćerkama u Beogradu! A ti otpočni »Roždestvo«, a eto i mene odmah da ti pomognem.
Silno li puče stari kremenjak, kao ono nekad Krnjo i Zelenko na Žabljaku. Gospođa Kaja se trže i zapuši uši, a polaženik raščešlja brkove i otpoče »Roždestvo« uz pripomoć domaćice, a posle i domaćina Jove.
— E, sad, priko, ’ajde jedno »Mnogaja ljeta«. Da mi pomažeš, a ja ću započeti.
Zapevaše. Najpre domaćin, za njim domaćica, da spase pevanje, a za njom polaženik, da izvede pevače na pravi put. Ali baš time upropastiše pesmu. Tu se izmešaše i svako deraše na svoju stranu tako disharmonično kako samo može biti kad se to naše »Mnogaja ljeta!« peva. Ponavljali su jednako da bi bar jednom lepo završili, ali sve badava; bilo je sve gore i gore. Umorni popadaju svi na stolice, kucnuvši se čašama.
Taman sedoše, a domaćinu pade na pamet da još nije bilo zdravice, a red je nazdraviti polaženiku. Ustade ponova, diže čašu i nakašlja se malo.
— Čujmo! — reče polaženik.
— Čujmo! — prihvati gospoja Kaja.
A domaćin ustade i otpoče zdravicu. S početka je išlo i kojekako; razumelo se bar šta hoće da kaže »Ćef mi je, priko, rekao je Jova, što baš tebi nazdravljam. Ti vojnik, ja vojnik, stari »jeger«, pa se to slaže kao stikovi u pesmi, i liči, priko, da ja tebi nazdravljam kako drugu, vojniku i vrsnom poštaru, koji si ti poštansku struku na jedan, reći, visok stepen uzdigao u otečestvu našem, da se sada poštari mogu smatrati među prve sinove ove zemlje, a to što si ti moj prijatelj, to je jedna radost moja velika, priko«. A polaženik se samo klanja i veli: da će on i ubuduće takav ostati i truditi se da još više opravda taj lep glas o sebi, i da još više dokaza o prijateljstvu svom prema Jovinoj kući. Zatim je Jova još dugo govorio, ali nit’ je on znao šta govori, nit’ ga je polaženik slušao. G. Paja i gosvoja Kaja ugrabiše priliku dok je Jova govorio, zavaraše mu ukočene oči, i popiše najzad tako zvani »bruderšaft«, a domaćin ne vidi ni bele mačke, nego svršava svoju podužu zdravicu s reč’ma: »U to ime dižem ovu čašu i velim ti i kličem: zdrav si, priko! Kiljadili mi se takvi prijatelji!«
— Da bog da! — odgovaraju Paja i Kaja. Kupaju se i sedaju.
— Kajo, ispeci nam po jednu kafu, tatli-kafu. Kajo, — dere se domaćin i vraća je, — donesi Liru, pesmaricu onu!
Kad mu donesoše Liru, na kojoj nije bilo prva tri lista, domaćin uze da peva prvu pesmu koja je bila na prvom očuvanom listu, i ispevao je tako sam nekih sedam strana svakovrsnih pesama, sve na jedan glas.
I sad, ili je to bila moć pesme ili posledica deranja, tek se Jova posle pevanja razvedri malo pomalo. Ali sad opet polaženik padaše sve većma u sevdaluk; sad on stade domaćina terati da piju.
— Pobratime — viče polaženik — pobratime, nemaš, bre, boljeg prijatelja od mene! A znaš li, bre, životinjo, da sam zvat danas kod gospodina načelnika, pa nisam hteo da idem, izvinio sam se lepo. Upravo sam odbio, imam prečega, da idem tamo.
— I jeste, vala, i ja bi’ ti isto učinio.
— Pa i mi mislimo, gospo’n-Pajo — reče domaćica i primače se bliže gostu.
— A, sasvim! — veli polaženik.
— E, fala, priko, fala! — veli zadovoljno domaćin. — Kajo, pipirevko moja, odi bliže, odi do mene... tu, vidiš, do mene sedi...
Sedi dušo, do mene,
Ej, da mi srce ne vene!
peva domaćin i zagrlio svoju Penelopu. »Dede, ovde, ovde poljubi tvoga đidu, tvoga Jovana! Eh, da mi je sad ona moja podnarednička »jegerska« persona, ne bi’ te ni molio; ne bi ti ni došla na red. dede, Kajo, tvoga »jegera« u obraz.
Gospoja Kaja se najpre i kao naljuti, i naprći usta tako jako da joj sva tri mladeža čisto odoše na jednu stranu. Ali naposletku, kad Jova reče da je to sve samo šala, učini mu po volji i poljubi ga gledajući u priku.
— E, ded’ mi sad otpevaj jednu, al’ onako štogod. Da vi’š, priko, kako peva! Ti valjda nisi to ni znao! Ume ona žestoko da peva!
Otpevaj mi baš onu, znaš, zbog koje sam te i zavol’o.
Posle malog ustezanja i odbijanja domaćica pristade i otpoče:
Na te mislim kada zora sviće...
a sve gleda preda se i jednako čisti rukom mrvice na stolu i skuplja ih na gomilicu. Samo kad je došla na onaj stih:
Jer bez tebe šta je život moj?
tu je na priku pao jedan bolno-umilni pogled, koji se nešto malo usput i za Jovu zakačio.
— E, tako te ’oću! — veli Jova razdragan, pa je zagrli. — Eto vidiš, priko, tako se mi volemo. A ima, boga mi, i zašto da me voli! Jer ja, boga mi, nisam k’o drugi muževi...
— Ćuti, ćuti! — napada ga gospoja Kaja. — Znam te! Svi ste vi muški jednaki... ja, gospo’n-Pajo, je l’ tako? — i lupi ga krišom po ruci. — A ti, Jovo, osobito! »Ispod mire tri đavola vire...« Ko te ne zna, jooj...
— Nije, boga mi, ja sam jedan miran čovek. Šta je bilo — bilo! Dok sam bio »jeger«... ali sad, sad sve česno i pošteno! — brani se Jova, a milo mu što ga Kaja sumnjiči. I sad opet poče da priča kako su se on i ista Kaja upoznali, zavoleli i uzeli. »Čim se videsmo, zavolesmo se. Ja odmah rekoh: »Il’ nju, il’ ni jednu!« a ona: »J-al’ Jovu, a ja li crnu zemlju!« Toliko mu beše. »Sakaš li me, Petko? Sakam te, Petkano!«
Ni on ni ona nisu imali ništa; on, veli, imao u džepu samo šeset para krajcara kad je isprosio. Al’ se, veli, sad ne kaje. I dva meseca posle venčanja čitalo se u novinama: »Javljamo prijateljima i poznanicima da smo se venčali s Kajom N*, i po tome je sad ona moja venčana i zakonita žena.« Od to doba jednako lepo žive. Bilo je, istina, u njihovom inače vedrom životu i mutnih i oblačnih dana; poneki put je pala susnežica na njihov ljubavni žar, ali je to sve stari žar najzad otopio. Jedared ga je i ostavila bila i odbegla nekoj svojoj tetki za koju je tad prvi put i čuo Jova da je uopšte ima na svetu. Ostavila ga je kriveći ga da je tirjanin i lola, a on opet njoj prebacivao za nekog pešadijskog narednika, pisara iz divizije, nekog malog vickastog štiglica sa grdnim šiškama ispod francuske kačkete, sa lakovanim kaišem i užasno šiljastim cipelama koje su se jedva videle ispod pantalona nazvanih »trumbeten-hozen«. Bio je to jedan od onih kancelarijskih pacova koji su imali lep rukopis i strasno voleli da špartaju razne rubrike. Bio je pešadijski narednik, a da se zvao »Lepi Mika« držim da je izlišno bilo i spominjati. Nekoliko nedelja posle begstva Kajina, narednika Miku zadesi nesreća. Nađu kod njega neke malo krupnije neispravnosti, tako da ga ni njegov lep rukopis nije mogao spasti, i on ode u jedno novo društvo. I tu je bio pisar, ali je sad beležio koliko je četki, peskonica, frula i solira prodato subotom u korist države i osuđenika kaznenoga zavoda. Utom se i Jova odmekšao i našao da je današnji svet tako pakostan da bi, što rekli, i dva oka u glavi zavadio. Seti se Kaje i svih udobnosti bračnoga života, a uteši se i time što je, ako ćemo pravo, i on bio lola, »nad lole lola«, pa dao ženi povoda da poklizne malo. — Hoću, reče Jovan, da izvadim »dijamant« iz blata, i jednoga dana mogao se u zvaničnim novinama čitati ovakav oglas:
»Moja žena Katarina, nazvana Kaja, ostavila me je pre nekog vremena slušajući sovjete naših zajedničkih neprijatelja, zavidljivaca kojekakvih, kojima je cjel bila da pomuti našu bračnu sreću i familijaran život. Ovim ja sada pozivam rečenu moju suprugu Katarinu, tj. Kaju, da mi se u roku od danas za petnaest dana vrati svome zakonitom suprugu da i dalje prakticiramo bračni život i supružanske dužnosti. A u slučaju da mi se u rečenom roku ne vrati, po isteku toga roka biću prinuđen povesti protiv nje bračnu parnicu, i onda do viđenja, gospoja Kajo, »fantazijo« nazvana, u konzistoriji, a pitaćemo se onda i za narednika, »Lepoga Miku« nazvanog, a također i za tu tvoju »tetku« koje da mi se kaže od čega ona živi?« Potpisan: Jovan Maksić, ukazni poštar.
I nekako, đavo bi ga znao kako, ali kod toga sveta sve može da bude. Jednoga dana, kud i kamo pre postavljenog roka, eto mu nje. Došla je predveče, u nemačkim haljinama. Po sahata se onako u šeširu razgovarala s Jovom, a zatim su ispod ruke u ljubaznom razgovoru otišli u kafanu na večeru za inat dušmanima.
Posle su lepo živeli. Nikad svađe.
— A, šta — reče mu jedan — a ti se pomiri sa tvojom domaćicom.
— A što? — zapita Jova. — Pa i ako sam. Što kažu, izvadio sam dijamanat iz blata.
Jova je zadovoljan bio s njom, i uvek je hvalio. Pa tako i danas na Božić, puna mu usta njene hvale, pa nastavlja:
— Dobra kućanica, to ti, priko više vredi nego ova puna soba dukata. Žena ti je, što kažu, stub kuće; badava što čovek kolima donosi u kuću kad to rđava domaćica može s jedan naprstak da raznese. A moja Kaja ume da šporuje, majstor je u tome! Lane sam ti, pobratime, naš’o šest napoleona u slamnjači. Pomisli samo, a mi sve u bankama akontiramo. — »A otkuda to?« — pitam je ja. — »Pa je skucala paru po paru, veli mi ona, groš po groš, da ti i ne primjetiš.« Pa kako? pitam je ja. — »Eto tako«, veli ona: »dok ti spavaš, a ja ti čistim pantalone, pa onda izvadim poneki groš ajluka. ’Oću«, veli ona, »da se podnovim.« »Ako, ako«, velim ja, »i bog je najpre sebi bradu ostavio.« — »Kad se tako nakupilo malo poviše« veli mi Kaja, »a ja promenim u napoleon. Zrno po zrno, sto pogača, groš po groš, eto napoleon. Tako jedan, tako drugi — dok se nije nakupilo do šest napoleona.« A ja reko’: »E, ovo je, Kajo, za čičinu bradu!« Te ti ja to lepo uzmem — tu Jova zadovoljno pogladi i skupi bradu u desnu šaku, pa onako obešenjački zatrese glavom i nastavi — pa ti ja, priko, kupim za te pare sebi jedan zimski kaput, pa kad ga doneso’ kući, a ja poljubim Kaju, pa joj kažem: »Ovo tebi, a ovo meni«. More, zverka sam ti, pobratime, pa me nema! Eno ga vidiš tamo onaj. Nosim ga već pet godina; i još će pet da me nosi. Brinski štof, sve sama čista vuna. Iščupaj, priko, malo vune pa zapali, da vidiš da nema varancije.
— E, pa taku mi ženu daj, priko! Ona sve to zašporovala, paru po paru, da odene svoga sokola. Ona mi skuva, namesti, opere, ušije, upegla. Eno onaj drugi kaput već ’teo da bacim, iskrzali se rukavi, a ona ne da, nego nastavila rukave somotom, pa sad k’o i da je nov. Izgledam u njemu k’o Talijan kamenorezac. Čarale mi oplete i podštrikava. Da vidiš samo! Ovako što samo ovaj đida nosi.
I tu sad Jova pokaza čarape, što je, uostalom, bilo i izlišno, jer je i prika imao bar pola tuceta takvih istih sa ranftlama, onako žutim i plavim perlama išaranim.
— Al’ nisu lepše od mojih! — reče Paja i ne osvrćući se na uznemirenost gospoja Kaje. I sad opet njemu naspelo da se pohvali svojim čarapama. — A vidiš li, priko, ovo? Nije kome je rečeno, već kome je suđeno. Isto k’o i tvoje!
Ne znam baš pouzdano je li Jovi sve jasno bilo, ali tek nekako posle ovoga razgovora postade nešto ozbiljniji. Poče se kao kroz maglu prisećati svega onog što se desilo o ručku; mnoge slike mu iziđoše pred oči. I njemu dođe nešto teško, pade mu neki teret na dušu. Obuze ga kao neka melanholija, koja tako često, nekako uvek uporedno s vinom, obuzima svakog smrtnog.
I Jova se sada dade u tugovanje i zaćuta. Gleda po stolu i vidi izobilje na njemu, ali se seti da se kaže da »nije svaki dan Božić«, i da ima mnogo mučnih dana preko godine. A kako je kod drugih, koji nisu ništa bolji od njega; kod njih svakoga dana kao kod njega na Božić! Dalo mu se na žao radi mnogoga čega; i ovoga danas i svega onoga što ga je u životu zadesilo. Kad pomisli: šta je, a šta je sve mogao biti! Da je svršio škole, pa kako mu je knjiga išla u glavu — kud bi njegov kraj danas bio! Seti se dopisa koje je nekada pisao i onih laskavih odgovora uredništva, i prosto oseti da je vredeo nešto. Možda bi bio i čuven spisatelj! pade Jovi na pamet danas na Božić. Sedeo bi tako, pa bi samo pisao knjige, prodavao bi ih i tekao pare. Obogatio bi se, lepo bi živeo, i kakve bi tek tada prijatelje imao! I Jova udari u tugovanku kako nema prijatelja na ovom svetu.
— Ništa od mene, priko — otpoče Jova i prekide vrlo zanimljiv razgovor između Kaje i Paje. Sad ja vidim. Nemaš danas iskrena prijatelja da s njim družeski proživiš. Nemaš ni jednoga, pa to ti je!
— I-ju! — začudi se Kaja.
— E, priko, nemoj tako! — veli Paja. — Vređaš me, boga mi ti kažem. A da šta sam ti ja?
— Eh — mahnu Jova rukom.
— No, to je baš lepo od tebe! A da šta sam ti ja? — protestuje Kaja malo kao bolno.
— Vidim ja! Vidi Jova i kroz dasku!
— Jest, — prihvata Paja — a šta smo ti mi oboje: gospoja Kaja i ja? More, da ti natočim od srca kašiku krvi, ako ti je samo pomoženo!
— More, kakva krv! — veli Jova. — Druga je muka ovde! Mala plata, a skupoća velika, a pošten čovek ne može da avanzuje. Kreditora kao kose na glavi, a u mene para k’o na žabi dlaka! Da uzajmiš, i ne vredi, jer što ove lole kreditorske služi pamćenje, to je jedno čudo! Najlepše mi godine, priko, propale plaćajući te proklete mjenice!
— More, a zar je, opet, kod mene i kod drugoga cveće! — teši ga Paja.
— Ne znam već više, boga mi ti kažem — nastavlja Jova — ni kojim sokakom da udarim. Dođe mi, priko, pa... da se luftbalonom šetam po varoši... A da je bar neka velika suma!
— Što ne pijete, gospo’n-Pajo? — reče gospoja Kaja, pa mu nasu čašu, i naže se na polaženika. — U moje zdravlje još niste pili, gospo’n-Pajo. Da se kucamo.
A g. Paji dođe nešto milo, kao mačku kad legne ispod vrućeg šparherta, pa se brzo maši čaše i kuca s domaćicom, a veli domaćinu:
— More, priko, ti samo nakrivi kapu, pa uživaj! Kolaj rabota za to! Pa ako mi jedan drugom nećemo da pomognemo, a da ko će.
— Eh, za to Moša Kalderon ne da ni prebijene pare! — veli Jova.
— E, baš mi je krivo, priko, što ne mogu sad da ti dokažem, prangijo jedna, koliko sam ti prijatelj! A da imam, ja bi’ ti pokazao šta je sve u stanju jedan dobar prijatelj za svoga prijatelja da učini!
— Ne, bez sve šale — veli Jova — imao bi’ za nešto da te zamolim. Mala je stvar, tebe ništa ne bi koštalo, a meni bi bilo spomoženo. Nije mnogo... lako će ti biti da mi učiniš...
— Gospodin — Pajo — veli Kaja i diže čašu — ovo u vaše zdravlje.
— Baš se onomad nešto mislim i razgovaram koga da uzmem još. Pa se Kaja dobro priseti, pa reče za tebe: — »Pa eto, gospodin Paja, veli Kaja, on nam valjda neće odbiti.« A nije velika suma... tri stotine. Imam već jedan, treba mi još jedan potpis, pa mislim: kad bi ti, priko, hteo?
— A, ja?! O molim... molim... naravno, s drage volje, što ne? — reče g. Paja malo tanjim i tišim glasom, pa uze preturati »puslice«, s jednoga na drugi kraj tanjira. A posle male počivke zapitaće: — Aaa, ovaj... kolika je suma?
— Pa četiri stotine dinara, dragi priko. Treba mi, pa ne mogu da čekam. A kroz tri-četiri nedelje imam, istina, da primim poveću sumu, e, al muke priko, što meni sad treba, pa mi dugo da čekam. Kad primim tu sumu, odmah ću isplatiti celu mjenicu. I ja ti, priko — ti znaš mene! — ne marim za to trčkaranje i prolongiranje. More, žebračka posla! — A nisam ti, priko, ni od onih što samo traže potpis, a posle im ni brige, nego ispadne na ono što se peva u pesmarici: »Brigo moja, pređi na drugoga, na drugoga, na žiranta moga.« E, to kad mene nema, priko! Ja sam uvek bio čovek sprama žiranta! A primiću mnogo više. Imam — ne znam je l’ ti poznato — neku parnicu koja tek što se nije okončala, pa će mi žena primiti neku odštetu za pretrpljeni strah i bolove, a i za povredu časti, šest stotina dinara. — Ded, Kajo, daj mi odande onu mjenicu iz onog Poljoprivrednog kalendara.
— Možda će sad ko, začuđen, zapitati: otkud sad Jovi Poljoprivredni kalendar, i šta će baš taj kalendar njemu, kad Jova niti je kad bio niti će biti poljoprivrednik (jer osim nekoliko saksija gospoja-Kajina cveća, Jova nikakva zelenila nije imao)? I sasvim je tako. Ali je ipak Jova morao baš taj i nijedan drugi kalendar imati. Ne samo da ga je on kupio, nego se još sam dobrovoljno ponudio da ga rastura, i rasturio je ravno četrdeset i osam komada; jedan je i onom Švabi Kristijanu utrapio. Gospodin okružni načelnik, koji je počasni član Poljoprivrednog društva, iako ni jedne saksije s cvećem nema u kući, dobio je pedeset komada, i Jova je kao čovek kome književnost naša (a naročito poljoprivredna, koja je još u povoju) leži na srcu, ponudio se sam da ih rasturi.
Kaja paskoči i donese menicu zajedno s perom i mastilom. Jova nije mnogo pisao kod kuće; kod kuće je više čitao ili pomagao Kaji u kujni, kad je ova bila dobre volje, i zato mu pisaći pribor i nije bio bogzna kakav. Mastilo je držao u jednom dugačkom i uzanom stakocetu (u kome se obično prodaje Paljanov sirup), tako uzanom i dugačkom da se držaljica u njemu skoro izgubila, stajala je kao špada u kaniji vojnosudskog auditora Save, kojega je gospoja Kaja samo iz viđenja poznavala.
A g. Paja sedi i čeka, a sve jednako viče kao da hrabri i teši sebe: »Hoću, hoću, kako ne bi’... naravno.« — Izgledao je u taj par onako otprilike kao onaj bednik kome donese kakav pesnik kakvu svoju dramu u pet činova na šezdeset pisanih tabaka u celini da mu je pročita.
Gospođa Kaja donese i metnu sve preda nj. I Poljoprivredni kalendar, i menicu na njemu. Jova mu primače mastilo, koje drži u levoj ruca, a desnom mu predaje u ruke pero, a gđa Kaja se naslonila iza leđa na polaženika, pa mu jednom rukom meće »puslicu« u usta, a drugom ga blago pomilova po kosi.
E pa, poštovani čitatelji, a naročito vi što nikom niti dajete, niti od koga tražite potpis, vi što onako hoćete nad svakim da izreknete sud, e, recite mi sad sami, ali onako po duši recite: koji je taj smrtni kroz čije žile struji krv a ne surutka, ko bi ovom sirenskom glasu odoleti mogao? Stavite se, molim vas, sami u gospodin-Pajin položaj i pomislite samo na onaj nežan simvol puslice, pa kaž’te, ali po duši: da l’ biste vi imali srca i duše da pojedete puslicu, a da odbijete molbu? Ne biste, je l’ te? Ne bi’ ni ja, ni vi, ne bi nijedan smrtni. I ja vam onda ne velim ništa drugo nego ono staro: ko je bez greha, taj, samo taj neka uzme kamen i neka se baci za gospodin-Pajom.
Tako je stajala ta grupa nekoliko trenutaka. Jova načinio što ravnodušnije lice, a gospođa Kaja utoliko beše umiljatija i dražesnija. Najčudnovatiji beše izraz Pijanog lica. Na usnama mu se kruni i topi gospoja-Kajina puslica, na čelu neki umor, a u očima potpuna rezignacija. Izgledao je otprilike kao kakav od onih jadnika u špitalju kad mu sipaju u šolju kakvu smandrljanu medicinu. A on opustio ruke među kolena, ćuti i gleda besvesno. Ne zna još kakva je, nije je još okusio, ali sluti da nije ništa dobro, a zna izvesno da se sve to njegove kože tiče; da on sve to mora progutati, pa šta mu bog da! E, tako je nekako i naš polaženik izgledao.
— Evo, priko i pobratime — hrabri ga Jova, — samo forme radi, da se ispuni ta njihova formalnost! Moja će žena na leđa, a ti unutra. Tako, priko, fala! Ti ovde, a Kaja će na leđa menice da se potpiše. Raspitao sam, pa mi kazali da ima prava da se potpiše. Kaja je, znaš, delovotkinja, to jest delovođa, u ovdašnjoj Ženskoj podružini i ima trideset dinara mesečno, zato i njen potpis vredi, izvestio me Spasa knjigovođa. Ona je glavni jemac, a ti si, priko, samo jedna gola formalnost, da nas ima tri potpisnika. — E, baš ti fala!
— Fala, gospo’n-Pajo, a mi ćemo već, što kažu, umeti biti blagodarni za to — reče Kaja nalivajući polaženiku čašu.
A prika Paja samo ćuti. Ćuti kao da se osramotio pred kumom; ćuti pa pušta guste dimove, i jednako gleda preda se u onu praseću glavu, koja mu licem okrenuta beše i kojoj je Jova uglavio bio među vilice jednu grdnu dunju. Dunja je ispala bila, i praseća glava, onako sa razjapljenim vilicama, kao da je začuđeno blenula u Paju, koji je takođe blenuo u nju. Tako se gledaju njih dvoje, pečenica i opečeni Paja.
Šta li je, bože, mislio i premišljao g. Paja gledajući u tu božićnu pečenicu?
Ako je ona praseća glava što mislila u taj par, to je i on.
Ali on je nešto podugo tako ćutao.
— Šta je, priko — prekide Jova pauzu. — Šta si se zamislio? Žao ti valjda što nije ovako svaki dan Božić? A? Šta misliš?
— Pa... mislim tako...
I, doista, pošto je malo prošlo, g. Paja je morao nešto misliti i razmišljati. I onda kad ste mi dosad, dragi čitatelji, verovali, dopustite mi da i na kraju ove pripovečice budem tumač gospodin-Pajinih misli.
Bilo je već četiri i po časa popodne, i nema sumnje da je u to doba i umor mogao osećati, jer ni sama gđa Kaja, koja mu je točila, ne seća se koliko je čaša ispraznio. Ali i pored svega, on je morao u taj par nešto premišljati. Možda mu je pala na pamet ta fatalna okolnost što je on doneo baš ćurana sa furune; a to je već mogao, i da nije čovek baš mnogo sujeveran, rđav predznak biti, i on ga je trebao razumeti. A možda mu se učinila njegova sudba vrlo slična sa sudbom ove pečenice, koja je zinula od čuda, pa ga začuđeno gleda i kao da ga čisto pita:
— E, moj brate, i sopatniče moj, zar i tebe zakla i ošuri!
A Jova Vatrica nije bio samo čovek šaldžija. Što je on umeo da ošuri pečenicu — mani se!