Богојављенска ноћ

Извор: Викизворник
Богојављенска ноћ
Писац: Виљем Шекспир
Превео: Велимир Живојиновић


ЛИЦА[уреди]

ОРСИНО, војвода илирски
СЕБАСТИЈАН, Виолин брат
АНТОНИО, поморски капетан,
пријатељ Себастијанов
ЈЕДАН ПОМОРСКИ КАПЕТАН,
пријатељ Виолин
ВАЛЕНТИН,
КУРИО — племићи,
у свити војводиној
ВИТЕЗ ТОБИ ШТУЦАЛО,
Оливијин ујак
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ ЈЕЗОЛИКИ
МАЛВОЛИО, настојник у Оливије
ФАБИЈАН,
ФЕСТ,
ЛУДАЛО — слуге Оливијине
ОЛИВИЈА, богата грофтца
ВИОЛА, заљубљена у
војводу Орсина
МАРИЈА, Оливијина слузавка
ВЕЛИКОДОСТОЈНИЦИ,
СВЕШТЕНИЦИ, МОРНАРИ,
СЛУЖБЕНИЦИ, СВИРАЧИ И
ДРУГИ ЧЛАНОВИ СВИТЕ

Место радње
ЈЕДАН ГРАД У ИЛИРИЈИ.
МОРСКА ОБАЛА У
ЊЕГОВОЈ БЛИЗИНИ.

ПРВИ ЧИН[уреди]

СЦЕНА ПРВА[уреди]

Одаја у Војводиној палати.

(Улазе ВОЈВОДА, КУРИО, ДВОРАНИ
и ПРИДВОРНИ СВИРАЧИ.)

ВОЈВОДА. Ако се љубав храни музиком
Свирајте још; ту храну дајте мени
У преобиљу, те од преситости
Жеља за јелом да пренемогне
И премине. Понов'те напев тај!
Звук његов замре к'о да издахну:
О! лепрш'о је око уха мог
К'о милозвучни дах што, клизећи
По леји љубичица, мирис краде
И просипа га. Доста! више не:
Нема већ више сласт од малочас.
О! кол'ко си превртљив, кол'ко несит,
Љубави душе ти! Ма кол'ко да си
Пријемчивошћу обиман к'о море,
Ничега ипак нема, ма то било
Не знам колико вредно и високо,
А да се, кад у тебе утоне,
Не обесцени и не умали се
У цигли трен: толико видова
Узима љубав, да је баснословна
По ћудљивости својој мимо свега.
КУРИО. Хоћете л' поћи, господару мој,
У лов?
ВОЈВОДА. А шта да ловим, Курио?
КУРИО. Срну.
ВОЈВОДА. Ја њу већ ловим, племениту већма
Од свију које имам. О! кад спази
Оливију мој поглед први пут,
Учини ми се да је ваздух сав
Од кужних клица био прочишћен.
Срндаћем тада моје срце поста,
И отада ме, као бесни пси,
Прогоне жеље моје.
(Улази ВАЛЕНТИН.)
Шта је било?
Какве ми вести доносиш од ње?
ВАЛЕНТИН. Извин'те, приступ нисам могао
Добити, господару; ал' од њене
Служавке овај носим одговор:
Док седам летњих жега не мине
Неће ни самом небу она дати
Да спази њено лице потпуно;
Но ће, к'о дувна, ходити под велом,
И сланом водом која очи штети
Шкропити сваког дана по једаред
Одају своју свуда уокруг:
А ово све да љубав према свом
Мртвоме брату овековечи
Балсамом овим, јер би хтела свежом
И постојаном њу да сачува
У уцвељеном своме сећању.
ВОЈВОДА. О, кад је тако нежна састава
Њезино срце да братовљевој
Љубави већ овако плаћа дуг,
Како ће тек да воли она, о!
Кад јато свих наклоности осталих,
Које у њојзи живе, побије
Презлатна она стрела; кад јој јетра,
Срце и ум, та престоља владарска,
Сва заузета буду, када један
Једини краљ сва слатка савршенства
Испуни њена. Дивном цветном логу
Водите мом: под вењацима тавним
Одар је богат мислима љубавним.
(Излазе.)

СЦЕНА ДРУГА[уреди]

Морска обала.

(Улазе ВИОЛА, КАПЕТАН и МОРНАРИ.)

ВИОЛА. Која је ово земља, пријатељи?
КАПЕТАН. Илирија је ово, госпођо.
ВИОЛА. А шта да почнем ја у Илирији?
Мој драги брат је у Елизијуму.
Или је можда добри случај дао,
Шта ви, морнари, кажете? да он
Утопио се није?
КАПЕТАН. Добар случај
Био је што се спасосте и ви.
ВИОЛА. Јадни мој брат! ал' можда се, ко зна?
Случило да се спасао и он!
КАПЕТАН. Имате право, госпођо: и да бих
Могућношћу вас таквом утешио,
Уверавам вас да сам, кад се ваш
Распао брод, и кад сте ви са оном
Неколицином с вама спасеном
О чун наш, валом ношен, вешали се,
Видео вашег брата како се,
Проницљив врло у опасности,
За једну снажну катарку привез'о,
Која је још на мору трајала ‐
А наук су му одважност и нада
Дали за ово ‐ па се, видео сам,
К'о Арион на леђима делфина
Са таласима тамо братимио
Догод сам мог'о очима да пратим.
ВИОЛА. Ево ти злата што ми каза то.
Наду ми буди сопствени мој спас,
Да се и с њим овако могло збити,
А поткрепљење пружа говор твој
Надању моме. Знаш ли земљу ову?
КАПЕТАН. Знам и те како, госпођо; до места
У ком сам овај угледао свет
Три сата хода нема.
ВИОЛА. Ко ту влада?
КАПЕТАН. Војвода један племенит по бићу
Колико и по своме имену.
ВИОЛА. Како се зове?
КАПЕТАН. Орсино.
ВИОЛА. Орсино! Ја сам слушала о њему
Од оца свог: тад жењен није био.
КАПЕТАН. Ни сада није; бар донедавно
Није то био; јер ни месец дана
Нема откад сам отиш'о одавде:
А тад се баш о томе шапутало ‐
К'о што се већ, и сами знате то,
О ономе што чине великаши
Међ' ситним светом блебеће ‐ да иште
Добити љубав лепе Оливије.
ВИОЛА. Ко је и шта је она?
КАПЕТАН. Девојка врсна, грофа једног кћи;
Он је пре једно дванаест месеци
Умро и своју оставио кћер
Под заштитом свог сина, њеног брата,
Који ту скоро премину и сам:
Из превелике љубави за њим
Она се, веле, друштва одрекла
И склонила се свету с очију.
ВИОЛА. О, да ми је у ове госпође
Да служим, а да, све док некако
Не удесим да згодна прилика
За мене буде зрела, свет не дозна
Ко сам и шта сам.
КАПЕТАН. Неће бити лако
Спровести то, јер она ничије
Не прима молбе, чак ни војводине.
ВИОЛА. Држање ти је лепо, капетане;
И мада често природа побуса
Бедемом лепим ружну каљугу,
Ипак сам вољна веровати ја
Да је у тебе душа подударна
Са лепом овом спољашњошћу твојом.
Молим те ‐ а за ово платићу ти
С дарежљивошћу ‐ да притајиш ко сам
И помогнеш ми да се прерушим
Онако како смеру моме, можда,
Прикладно биће. Томе војводи
Хоћу да служим: треба да ме њему
Представиш као евнуха: а то ће
Исплатити се; јер да певам умем,
И музиком га разговорити
Од сваке руке знам, те моја служба
Сву своју вредност посведочиће.
Шта се још може иначе да случи,
То времену препустићу, ал' мојој
Довитљивости прилагоди ти
Ћутање своје.
КАПЕТАН. Његов евнух ви
Будите; ваш мутавко бићу ја:
Зуцне л' ми језик што, нек' моја два
Ока то плате
ВИОЛА. Хвала; води ме.
(Одлазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА[уреди]

Одаја у Оливијином дому.

(Улазе ВИТЕЗ ТОБИ ШТУЦАЛО
и МАРИЈА)

ВИТЕЗ ТОБИ. Шта је то, муку му, наумила
моја нећака кад тако прима свог брата смрт?
За мене је, као један и један два, да је сета
животу душманин.
МАРИЈА. Душе ми, витеже Тоби, ви бисте ноћу
морали раније да се враћате; ваша нећака, моја
госпођа, том вашем долажењу у невреме изу‐
зетно замера.
В. ТОБИ. Е, па онда нека неизузетно замера.
МАРИЈА. Да, али би требало да заоденете своје
држање са више уљудности и да се држите у
скромним границама реда.
ВИТЕЗ ТОБИ. Да заоденем с више уљудности!
Немам ја шта уљудније да се одевам. Ово
одело је довољно добро да се у њему пије, а
и ове чизме: а ако нису, нека се обесе о своје
сопствене ушице.
МАРИЈА. Урнисаће вас то опијање и то натре‐
скавање: баш јуче сам чула како је моја го‐
спођа говорила о томе; а и о неком шашавом
витезу којега сте једне ноћи довукли да буде
њен просилац.
ВИТЕЗ ТОБИ. Ко? Витез Ендрју Језолики?
МАРИЈА. Да, он.
ВИТЕЗ ТОБИ. Дидија је он, као ко му драго
у Илирији.
МАРИЈА. Какве то везе има?
ВИТЕЗ ТОБИ. Ама, пада њему три тисуће
дуката на годину.
МАРИЈА. Да, али ће са свим тим дукатима
изгурати једва годину дана: он је сушта будала
и распикућа.
ВИТЕЗ ТОБИ. Нека вас је стид за овакав го‐
вор! Та он свира у виолончело и говори три или
четири језика, реч по реч, наизуст; обдарен је
од природе свакојаким дивним даровима.
МАРИЈА. И јесте, доиста, безмало свакојаким
даровима ударен од природе; јер, сем тога што
је шашав, он је и велика прзница; и кад не би
имао дар кукавице, да ублажи његову свађа‐
лачку наклоност, мудри људи мисле да би убрзо
добио раку на дар.
В. ТОБИ. Тако ми ове шаке, лупежи су и пањкала
они који тако говоре о њему. Ко су ти?
МАРИЈА. Они који, поврх тога, додају како
се он сваку боговетну ноћ опија у вашем
друштву.
ВИТЕЗ ТОБИ. Напијајући у здравље моје не‐
ћаке. Пићу ја у њено здравље све док ми буде
клизило кроз гушу и све док буде пића у Илирији.
Кукавица је и вуцибатина сваки који неће да
пије у здравље моје нећаке све док му мозак
не узме да се врти на једном прсту као чигра.
Па, девојко! Цастилиано вулгол јер ево долази
витез Језолики.
(Улази витез ЕНДРЈУ ЈЕЗОЛИКИ.)
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Витеже Тоби Штуцало!
Како је, витеже Тоби Штуцало?
ВИТЕЗ ТОБИ. Мили витеже Ендрју!
В. ЕНДРЈУ. Благословени да сте, лепа
господарице.
МАРИЈА. И ви, господине.
ВИТЕЗ ТОБИ. Гурај витеже Ендрју, гурај!
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Ко је то?
ВИТЕЗ ТОБИ. Собарица моје нећаке.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Драга госпођо Гурај, желео
бих да се боље упознам.
МАРИЈА. Ја се, господине, зовем, Мери.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Добро, госпођо Мери Гурај...
ВИТЕЗ ТОБИ. Ти си ме погрешно разумео,
витеже: "Гурај" је што и: приђи јој, опседај је,
салећи је, навали на њу.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Вере ми, не бих ја њу нате‐
зао овако јавно. Је л' то значи оно "гурај"?
МАРИЈА. Збогом, господо.
ВИТЕЗ ТОБИ. Ако је пустиш да тако оде, витеже
Ендрју, дабогда никад више не тргао мач из
корица!
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Ако тако одете, госпођо,
дабогда ја никад више не потегао мач из ко‐
рица! Да не мислите, лепа госпођо, да су вам
дошле под руку будале?
МАРИЈА. Па ви ми нисте при руци, да бисте
ми дошли под руку.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Но, требало би да дођем.
МАРИЈА. Но, господине, "на мисли се не плаћа
порез": поведите, молим вас, своју руку до
подрума и напојите је.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. А зашто то, срце моје сла‐
тко? Шта хоћете да кажете тим обртом?
МАРИЈА. Сува је, господине.
В. ЕНДРЈУ. Па дабоме да је: нисам ја баш
такав магарац да не бих умео да одржавам
руку сувом. Него каква је то ваша шала?
МАРИЈА. Сува шала, господине.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Јесте ли натучени њима?
МАРИЈА. Да, господине, све до вршка својих
прстију: али сад пуштам вашу руку да иде својим
путем, па сам празна.
(Оде.)
ВИТЕЗ ТОБИ. Ех, витеже, теби недостаје чаша
канарског; да ли сам те икад видео тако доту‐
чена до ногу?
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Никада у мом животу; сем
кад сте ме видели дотучена канарским вином.
Цини ми се да понекад немам духа више но
какав хришћанин или какав простак; него ја
сатирем говедину, па верујем да то шкоди мо‐
јој довитљивости.
ВИТЕЗ ТОБИ. Нема спора.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Кад бих знао да је тако,
зарекао бих се да је не окусим. Сутра ћу да
одјездим кући, витеже Тоби.
ВИТЕЗ ТОБИ. Поурqуои, драги мој витеже?
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Шта му је то 'пуркуои'? ‐ да
одем или да останем? О, камо да сам по‐
светио време језицима, уместо мачевању, иг‐
ранкама и хајкама на медведе. О, бар да
сам ту вештину увртео себи у главу! Али ја то
нисам бреновао.
ВИТЕЗ ТОБИ. Да јеси, тад би имао дивну ко‐
врџаву косу.
В. ЕНДРЈУ. Зар би то помогло мојој коси?
ВИТЕЗ ТОБИ. Не питај, јер видиш да неће од
природе да се коврџа.
В. ЕНДРЈУ. Али ми доста лепо стоји, зар не?
ВИТЕЗ ТОБИ. Изванредно; виси као кучина на
преслици, па све чекам да те нека домаћица
узме међу ноге, па да је преде.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Сутра, богами, идем кући,
витеже Тоби: ваша нећака неће да се покаже;
или, ако и хоће, ја ево стављам четири на један
да неће хтети ни да чује за мене. Сам војвода
из нашег комшилука проси њену руку.
ВИТЕЗ ТОБИ. Неће она да чује за војводу;
не жели она да се уда за некога који је изнад
ње било положајем, било годинама, било паме‐
ћу; чуо сам да се заклела на то. Иха! још ту
сва копља нису поломљена.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Остаћу још један месец.
Нема на свету човека чудније £уди но што
сам ја; понекад вам не уживам ни у чем
другом до у маскарадама и бекријању.
В. ТОБИ. Зар си ти вешт овим тричаријама, витеже?
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Као и било ко у Илирији, па
био он ко био, ако не иде у оне који су племе‐
нитији од мене; дабоме, не могу да се мерим
с неким старим мајстором.
В. ТОБИ. А колико се одликујеш у гаљарди, витеже?
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Могу ја, боме, жестоко да
резнем кад ђипам.
ВИТЕЗ ТОБИ. А ја могу да уз то резнем мало
овчетине.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. И држим да могу просто‐
напросто тако високо да ђипам унатрашке као
и ко му драго у Илирији.
ВИТЕЗ ТОБИ. Због чега се овакве ствари при‐
кривају? Зашто се ставља завеса испред тих да‐
рова? Зар ће да их покрије прашина као сликуј
госпође те и те? Зашто да не идеш у цркву
играјући гаљарду, и да се не враћаш кући цуп‐
кајући коранто? Ја бих и ходао тресући тро‐
јанац а мокрио бих само уз лагану четворку.
Ста велиш? Ја бих рекао, судећи по ванредној
грађености твојих ногу, да су оне под зве‐
здом гаљарде добиле свој облик.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Да, појаке су, а поприлично
се истичу у чарапама пламене боје. Хоћемо
ли да заседнемо да бекријамо?
ВИТЕЗ ТОБИ. А шта можемо друго? Зар се
нисмо родили у знаку Бика?
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. У знаку Бика! То је зна‐
мење за бокове и срце.
ВИТЕЗ ТОБИ. Не, господине, већ за ноге и
бедра. Деде да видим како ђипаш. Ха, више,
више; ха, ха, ванредно!
(Одлазе.)

= СЦЕНА ЧЕТВРТА[уреди]

Одаја у војводиној палати.

(Улазе ВАЛЕНТИН и ВИОЛА
у мушком оделу.)

ВАЛЕНТИН. Ако војвода и даље буде пока‐
зивао према вама овакву наклоност, Цезарио,
ви ћете по свој прилици далеко дотерати: нема
ни три дана откако вас зна, а ви већ нисте овде
странац.
ВИОЛА. Ви или се прибојавате његове ћудљи‐
вости, или страхујете од мога нехата кад дово‐
дите у сумњу постојаност његове наклоности.
Је ли он, господине, непостојан у својим при‐
врженостима?
ВАЛЕНТИН. Не, верујте ми.
ВИОЛА. Хвала вам. Ево долази гроф.
(Улазе ВОЈВОДА, КУРИО и СВИТА.)
ВОЈВОДА. Виде ли когод Цезарија? Хеј!
ВИОЛА. На служби, господару; овде сам.
ВОЈВОДА. Повуците се часком. Цезарио,
Ти знаш већ ништа мање него све;
Открио сам ти најскривеније
Странице срца свог; па зато к њој
Упути, драги младићу, свој корак,
И не дај да ти ускрати се приступ:
Стој испред њених врата, реци им
Да ти се нога, као да је ту
У тле урасла, неће макнути
Док те не прими.
ВИОЛА. Свакојако она,
Мој племенити господару, неће
Нипошто хтети да ме пусти себи
Ако се тако тузи предала
К'о што се прича.
ВОЈВОДА. Тад галами, пређи
Радије преко свију граница
Уљуђености, само без добитка
Не иди натраг.
ВИОЛА. Рецимо да с њом,
Мој господару, говорим. Шта онда?
ВОЈВОДА. О! тада њој изложи сву жестину
Љубави моје, стушти се на њу
Разлагањем о мојој вредности:
Да јаде моје глумиш, то ће теби
Стојати лепо; она ће с усана
Младости твоје наклоњеније
На њих да пази него са усана
Озбиљнијега каквог посланика.
ВИОЛА. Не бих то рек'о, господару.
ВОЈВОДА. Хоће,
Веруј ми то, мој дечко драги: јер би
Блажена твоја лета клеветао
И сада и још дуго ко би рек'о
Да си ти човек: усне у Дијане
Нежније нису ни руменије;
Танашни глас твој, гласу девојачком
Толико налик, висок је и звучан;
И све на теби жени наликује.
Ја знам да твоја звезда раскошно
Послу је овом благонаклона.
Четири‐пет вас будите му свита;
Пођите, ако хоћете, и сви;
Јер је за мене онда најбоље
Кад сам у друштву најмање. Изврши
Срећно ту ствар, и ти ћеш живети
Слободно као и господар твој,
И његово ћеш моћи својим звати.
ВИОЛА. Све што до мене стоји чинићу
Да даму вашу придобијем, (За себе.) али,
Тешке ли борбе! Просила ма коју,
Бих да он мене за жену узме своју.
(Одлазе.)

СЦЕНА ПЕТА[уреди]

Одаја у дому Оливијином.

(Улазе МАРИЈА и ЛУДАЛО.)

МАРИЈА. Не, или да си ми казао где си био, или ни
толико нећу отворити уста ради твог извињења
колико би било довољно да се протне чекиња кроз
њих. Обесиће те моја госпођа што те није било.
ЛУДАЛО. Нека ме обеси: ко је ваљано обе‐
шен на овом свету нема да се боји да неће
имати петље.
МАРИЈА. Да чујем зашто.
ЛУДАЛО. Па имаће је.
МАРИЈА. Ваљано мршав одговор. Могу да ти
кажем где се породила та изрека, наиме: "Не
бојим се да нећу имати петље."
ЛУДАЛО. А где, драга госпођо Мери?
МАРИЈА. У рату; а и то ће, бој се, бити дрско
да кажете у својој лудости.
ЛУДАЛО. Па лепо, нека Бог да памети онима
који је имају; ко је будала, нека се помогне
својим талентима.
МАРИЈА. Но, ипак ћете бити обешени што вас
за толико није било; или, ако будете најурени,
зар то неће бити за вас ни више ни мање но као
да сте обешени?
ЛУДАЛО. Ваљано вешање спречава у много
случајева да се човек рђаво ожени; а што се тиче
најуривања, нека само подржи лето.
МАРИЈА. Баш сте, дакле, упорни?
ЛУДАЛО. То не, нипошто; али се упирем о два
потпорња.
МАРИЈА. Па ако један попусти, одржаће дру‐
ги; али, ако оба попусте, срозаће вам се чак‐
шире.
ЛУДАЛО. Прикладно, душе ми; веома прикла‐
дно. Лепо, путуј куд си пошла: ако би се витез
Тоби оканио пића, била би ти довитљиво парче
Евиног меса, ништа мање но било које му
драго у Илирији.
МАРИЈА. Умукните, битанго, ни речи више о
томе! Ево долази моја госпођа: оправдајте се
на паметан начин, то би вам било најбоље.
(Оде.)
ЛУДАЛО. Довитљивости, ако је воља твоја, бу‐
ди ми на руци за једну добру шалу. Они доми‐
шљани што мисле да те имају често се покажу
као праве будале; а ја, који зацело знам да те
немам, могу да прођем и за паметњако‐
вића: јер шта вели Квинапалус "Боља је умна
луда од безумна мудраца".
(Улази ОЛИВИЈА са МАЛВОЛИЈЕМ)
Благословио те Бог, госпођо!
ОЛИВИЈА. Удаљите будалу.
ЛУДАЛО. Хеј, зар не чујете? Удаљите госпођу.
ОЛИВИЈА. Хајте, ви сте шупља будала; нећу
више да знам за вас. Сем тога, ви сте се про‐
непоштенили.
ЛУДАЛО. То су два недостатка, мадона, који
ое се исправити пићем и добрим саветом: јер по‐
дајте шупљој будали да пије, па онда неће бити
шупља; и наредите непоштењаковићу да поправи
своје владање, па ако га поправи, он онда није
више непоштењаковић; а ако то није кадар, дајте
онда крпару да га оправи. Јер свака поправљена
ствар је само закрпљена: врлина кад учини пре‐
ступ само је закрпљена грехом; а грех кад се
поправи само је закрпљен врлином. Ако овај
прости силогизам узмогне да послужи, нека буде;
ако не, шта се ту може? Као што је само јад
прави рогоња тако је и лепота цвет. Госпођа
наређује да се удаљи будала, зато ја опет кажем
да се удаљи она
ОЛИВИЈА. Господине,.ја сам им наложила да
удаље вас.
ЛУДАЛО. Омашка с отежавајућим околно‐
стима! Госпођо, цуцуллус нон фацит мона‐
цхум што ће рећи да није скрпљен од шарених
крпа и мој мозак. Драга мадона, допустите
ми да вам докажем да сте будала.
ОЛИВИЈА. Хоћете ли бити кадри?
ЛУДАЛО. Без грешке, добра мадона.
ОЛИВИЈА. Докажите.
ЛУДАЛО. Мораћувам ради тога, мадона, да
постављам питања као катихета. Добри мишу
врлине, одговарајте ми.
ОЛИВИЈА. Добро, господине, пошто немам
чиме другим да испуним доколицу, хајде да
се подвргнем вашем доказивању.
ЛУДАЛО. Добра мадона, због чега тужиш и
јадујеш?
ОЛИВИЈА. Добра будало, због смрти свога
брата.
ЛУДАЛО. Ја мислим да је његова душа у
паклу, мадона.
ОЛИВИЈА. Ја знам да је његова душа на
небу, будало.
ЛУДАЛО. Утолико сте већа будала, мадона,
кад јадикујете због тога што је душа вашега
брата на небу. Удаљите будалу, господо.
ОЛИВИЈА. Шта велите ви о овој будали, Малволио?
Је л' те да се поправља?
МАЛВОЛИО. Да; и тераће тако и даље, све
докле се не затресе у самртним мукама. Ста‐
рачка одртавелост, која паметног начиње, чи‐
ни од будале све савршенију будалу.
ЛУДАЛО. Нека би вам онда Бог послао што
пре одртавелост, господине, како би узнапре‐
довала ваша лудост! Витез Тоби ће се заклети
да ја нисам лисица, али неће, па грош да му
дате, заложити своју реч да ви нисте будала.
ОЛИВИЈА. Шта велите на ово, Малволио?
МАЛВОЛИО. Чудим се како може ваше гос‐
подство да забавља оваква шупљоглава хуља?
Видео сам како га је пре неки дан поклопио
један најобичнији лудов, који нема разума ни
колико камен. Погледајте, већ је притеран уза
зид; и ако се не будете смејали и притекли му
у помоћ, зачепиће му се уста. Уверавам вас
да оне паметне људе који се цере овом соју
наручених будала не сматрам за што боље доли
за пајаце оваквих будала.
ОЛИВИЈА. О, ви болујете од самољубља, Мал‐
волио, па вам је са оболела апетита све бљутаво.
Ако човек хоће да буде племенит, чисте са‐
вести и простосрдачан, ваља да прима ове ствари
као затупљене стреле за птице, док их ви сма‐
трате за топовску ђулад. Наречена будала не
клевета, мада, ко што радио да радио, он ружи
и руга се; док се опет човек познат са своје
разборитости не руга, иако стално замера и
куди.
ЛУДАЛО. Но, дабогда те Меркур обдарио
умешношћу лагања, јер лепо говориш о буда‐
лама.
(Враћа се МАРИЈА)
МАРИЈА. Госпођо, на капији је један млади
господин и веома жели да говори с вама.
ОЛИВИЈА. Од грофа Орсина, зар не?
МАРИЈА. Не знам, госпођо; неки леп младић,
с ваљаном пратњом.
ОЛИВИЈА. Ко га је од мојих људи задржао?
МАРИЈА. Витез Тоби, госпођо, ваш рођак.
ОЛИВИЈА. Уклоните га, молим вас; тај говори
стално као да му фали нека даска. Пфуј!
(МАРИЈА оде.)
ОЛИВИЈА. Отидите ви, Малволио: ако је то не‐
каква порука од грофа, онда сам болесна или
нисам код куће; како вам драго, само ми је
скините с врата!
(МАЛВОЛИО оде.)
ОЛИВИЈА. Ево, видите, господине, како су ва‐
ша лудијања обајатила, па обљутавила свету.
ЛУДАЛО. Ти си нас заступала, мадона, као
да ће твој првенац бити будала; па његову
лобању нека Јупитер накљука мозгом, јер
ево долази један од твога рода у којега је
здраво слаба пиа матер.
(Улази ВИТЕЗ ТОБИ ШТУЦАЛО.)
ОЛИВИЈА. Части ми, полупијан. Ко је то на
капији, рођаче?
ВИТЕЗ ТОБИ. Неки господичић.
ОЛИВИЈА. Господичић! Какав господичић?
ВИТЕЗ ТОБИ. Господичић један овде ‐ куга
однела ту усољену харингу! Шта је, тупане?
ЛУДАЛО. Драги витеже Тоби.
ОЛИВИЈА. Рођаче, рођаче, како сте се већ
зором тако наљољали?
ВИТЕЗ ТОБИ. Налолао! Таман је мени до
лолања! Има тамо неко на капији.
ЛУДАЛО. Па добро, а ко је он?
ВИТЕЗ ТОБИ. Нека буде и куси ако хоће,
брига мене: вере ви мени дајте, то ја велим.
Па добро, свеједно.
(Оде.)
ОЛИВИЈА. На шта ти личи пијан човек, будало?
ЛУДАЛО. На утопљеника, на будалу и на
лудака. Кад је човек већ загрејан, па попије
гутљај више, он побудали, од наредног гутљаја
помахнита, а од трећега се утопи.
ОЛИВТЈА. Иди потражи лекара за умрлице, па
нека прегледа мога рођака, јер је овај у тре‐
ћем ступњу пијанства, утопио се; иди, припази
на њега.
ЛУДАЛО. Ама, он је тек махнит; а будала
ће да припази махнитога, мадона.
(Оде.)
(Враћа се МАЛВОЛИО.)
МАЛВОЛИО. Госпођо, оно се момче закли‐
ње да ће да говори с вама. Рекао сам му да
сте болесни, а он заинтачио да је за толико већ
обавештен и да зато баш хоће да говори с вама.
Рекао сам му да спавате, а он као да је и то
унапред знао, па баш зато долази да говори с
вама. Шта да му се каже, госпођо? Наоружао
се против сваког одбијања.
ОЛИВИЈА. Реци му да неће говорити са мном.
МАЛВОЛИО. Речено му је то, а он рече да
ће стојати пред вашим вратима као шерифов стра‐
жар и да ће бити подупирач за клупу, али да ће
говорити с вама.
ОЛИВИЈА. Какав је то сој човека?
МАЛВОЛИО. Па, мушки сој.
ОЛрВИЈА. Каквог је понашања и ћуди?
МАЛВОЛИО. Веома опаке; хоће да говори с
вама, хтели ви или не хтели.
ОЛИВИЈА. Како изгледа и колико је стар?
МАЛВОЛИО. Није још довољно стар за човека,
а ни довољно млад за дечка, као боранија
пред зрење или као недозрела јабука; дође му
некако као вода између плиме и осеке, на
средини између дечка и човека. У лику је заиста
складан а на језику као зоља: рекао би човек
да је тек одбијен од сисе.
ОЛИВИЈА. Пустите га да уђе. Позовите овамо
моју дворкињу.
МАЛВОЛИО. Моја госпођа зове дворкињу!
(Оде.)
(Долази МАРИЈА)
ОЛИВИЈА. Дај вео; па ми покриј лице. Чујмо
још једном шта поручује Орсино.
(Улази ВИОЛА са СВИТОМ)
ВИОЛА. Ко је поштована господарица овога
дома?
ОЛИВИЈА. Говорите мени; ја ћу одговарати за
њу. Желите?
ВИОЛА. Пресјајна, изванредна и недосежна ле‐
пото ‐ реците ми, молим вас, је ли ово госпо‐
дарица овога дома, јер јаје никад нисам видео.
Не бих нипошто волео да бацим у ветар свој
говор; јер, сем тога што је изврсно састављен
и написан, ја сам грдну муку видео док сам
га набубао напамет. Драге лепотице, немојте
ме извргавати порузи; ја сам веома осетљив,
чак и према најмањем рђавом поступку.
ОЛИВИЈА. Одакле долазите, госпбдине?
ВИОЛА. Ја, сем онога што сам научио, мало
што могу да кажем; а ово питање није обу‐
хваћено мојом улогом. Драга племенита го‐
спођо, дајте ми ма и најскромнију потврду
да сте ви господарица овога дома, да бих
могао да наставим свој говор.
ОЛИВИЈА. Јесте ли ви глумац?
ВИОЛА. Нисам, срце моје умно! Па ипак, тако
ми свих канџа пакости, ја нисам оно што
изигравам. Јесте ли ви овде домаћица?
ОЛИВИЈА. Ако саму себе бесправно не при‐
свајам, онда јесам.
ВИОЛА. Па, ако сте ви она, онда је ван сва‐
кога спора да присвајате себе бесправно; јер
оно што вам је дато да поклоните није вам
дато да задржите. Но ово је ван оквира мог
пуномоћја: наставићу свој говор у вашу по‐
хвалу и изложити вам срж свог поклисарства.
ОЛИВИЈА. Пређите на оно што је ту од важности
‐ похвале сте опроштени.
ВИОЛА. Авај, грдну сам муку имао да то
научим, а и веома је поетично.
ОЛИВИЈА. Утолико је вероватније да је изми‐
шљено; задржите то за себе, молим вас. Чула
сам да сте били дрски пред мојим вратима и
допустила сам да дођете више ради тога да вам
изразим своје чуђење но да вас слушам. Ако
нисте без мозга, идите; ако имате што стварно
да изнесете, будите кратки: није мени врана
попила мозак да траћим време у таквом ра‐
зговору збрда‐здола.
МАРИЈА. Хоћете ли дигнутиједра, господине?
Овамо води пут.
ВИОЛА. Не, драга лађарска метло; ја не ми‐
слим тако брзо да дигнем котву из ових вода.
Укротите мало, слатка госпођо, ову своју гр‐
досију.
ОЛИВИЈА. Реците ми шта сте вољни.
ВИОЛА. Ја сам изасланик.
ОЛИВИЈА. Зацело је ужасно то што имате да
саопштите, кад тако страшно околишите. Реците
своју поруку.
ВИОЛА. То се тиче само вашега уха. Не доно‐
сим ни објаву рата ни налог за клетвеничка
давања: у руци ми је маслинова гранчица; речи
су моје колико мирољубиве толико и значајне.
ОЛИВИЈА. А ипак сте отпочели грубошћу. Ко
сте и шта сте ви? Шта хоћете?
ВИОЛА. Грубости која се у мени испољила по‐
учио ме начин на који сам примљен. Шта сам
и шта хоћу ‐ ствар је тако тајна као и девичан‐
ство; за ваше ухо божије откровење, за свако
друго обесвећење.
ОЛИВИЈА. Оставите нас саме: баш да чујемо
то божије откровење.
(МАРИЈА и СВИТА одлазе.)
Па, господине, да чујемо то што имате да
ми кажете.
ВИОЛА. Најслађа госпођо ‐
ОЛИВИЈА. То је учење охрабрујуће и имало би
много шта о њему да се каже. Где почива тај
ваш текст?
ВИОЛА. У Орсиновим грудима.
ОЛИВИЈА. У његовим грудима! А у којем
њиховом поглављу?
ВИОЛА. Ако ћу по том методу да одговорим,
у првом поглављу његовога срца.
ОЛИВИЈА. О, читала сам га: то је јерес. Немате
ништа више да кажете?
ВИОЛА. Драга госпођо, допустите да вам ви‐
дим лице.
ОЛИВИЈА. Зар вам је ваш господар наложио да
преговарате с мојим лицем? Сад се не држите
свога текста. Но ми ћемо повући завесу и
показати вам слику. (Скине вео.) Погледајте,
господине, ето таква сам вам била дана да‐
нашњега; зар није добро саздано?
ВИОЛА. Ванредно саздано, ако је ту све од
божије руке.
ОЛИВИЈА. Боја се та не скида, господине; из‐
држаће ветар и невреме.
ВИОЛА. Та је лепота усклађена дивно:
Руменило и белило је ту
Природа сама распоредила
Умешном руком: госпођо, од вас
Свирепијега живог створа нема,
Ако у гроб те дражи понесете
А отисак не оставите свету.
ОЛИВИЈА. О, господине, тако немилосрдна нећу
бити. Раздаћу ја спискове своје лепоте; биће на‐
чињен попис и сваки ће делић и сваки предмет бити
поименично прикључен уз моју последњу вољу;
као итем две усне, прилично румене; итем, два
сива ока, заједно с трепавицама; итем, један
врат, једна брада и тако даље. Јесте ли ви послани
амо да ми одређујете цену?
ВИОЛА. Видим ја шта сте: ви сте одвећ горди;
Но, ма и ђаво били, ви сте лепи.
Господар мој вас воли: о! па да сте
И круном царском овенчани ви,
Таква би љубав неоцењивом
Лепотом само могла да се плати.
ОЛИВИЈА. Како ме воли?
ВИОЛА. С обожавањем,
Са пљуском суза, с јецајима који
Љубављу грме, с пламен‐уздасима.
ОЛИВИЈА. Мишљење моје ваш господар зна;
Не могу да га волим; јест да ја
Верујем да је пун врлина он,
К'о племенита знам га, знам да голем
Иметак има, да је младошћу
Обдарен свежом и неокаљаном;
Да је на добром гласу, да је храбар,
Издашан, учен; да је љубак стас
И облик њему дала природа;
Али не могу да га волим: он је
До одговора давно мог'о доћи.
ВИОЛА. Кад бих вас страсно као мој господар
Волео ја, толико трпећ, тол'ко
Животом смрти сличним живећи,
Ја смисла не бих у одбијању
Нашао вашем; схватио га не бих.
ОЛИВИЈА. Но, шта бисте?
ВИОЛА. Пред вашим вратима
Оплео бих вам врбови кућерак,
Па бих из дома душу своју звао;
О презреној бих једној љубави
Покорне псалме писао и њих
У саму глуву ноћ бих певао;
Пут брда која јеку одају
Ваше бих име извикивао,
Те васионску ону брбљушу
Приморао да виче "Оливија"!
О! вама измеђ' земље и небеса
Починка не би било док се на ме
Не бисте сажалили.
ОЛИВИЈА. Ви бисте свашта могли постићи.
Каквог сте рода?
ВИОЛА. Вишег но што моје
Стање то каже, мада рђав нyе
Положај мој: од племићке сам лозе.
ОЛИВИЈА. Свом господару идите: не могу
Њега да волим. Нек' се слања прође,
Сем ако, можда, не бисте до мене
Ви опет дошли да ми јавите
Како је ово примио. Па збогом:
Хвала за труд: а то у моје име
Попијте.
ВИОЛА. Нисам ја под плату гласник;
Задрж'те кесу, госпођо, јер лишен
Награде нисам ја, већ мој господар.
Дабогда да се скамени у камен
Срце у оног кога заволите,
Па жар ваш, к'о и жар мог господара,
Да наиђе на презир, препун злости!
Остајте збогом, лепа свирепости.
(Оде.)
ОЛИВИЈА. "Каквог сте рода?" "Вишег но што
моје
Стање то каже, мада рђав није
Положај мој: од племићке сам лозе."
Бих се и сама заклела да јеси.
Удови, кретње, лик твој, језик, дух
Петострук грб су. Да не пренаглим:
Полако, о, полако! Осим да је
Он сам на месту свога господара.
Ал' гле! Зар тако брзо мора та
Човека шчепа? К'о да осећам
Како се савршенства тог младића
Неопазице, крадом, лукаво,
У зенице ми упузавају.
Па нека буде! Хеј, Малволио!
(Враћа се МАЛВОЛИО.)
МАЛВ.: Ево ме, стојим, госпођо, на службЛ
ОЛИВИЈА. Брже за оним гласником, за оним
Јогунцем, шлугом грофовим, потеци:
Оставио је, хтела не хтела,
Тај прстен овде: реци да га нећу.
Кажи му нека свога господара
Не храбри нит' подржава у нади:
Ја нисам за њ. А ако младић тај
Хтедне и сутра свратити до мене,
Добиће објашњење. Сад пожури.
МАЛВОЛИО. Госпођо, хоћу.
(Оде.)
ОЛИВЉА. Не знам шта чиним; душу ми жестоко,
Бојим се, мити занесено око!
Нек' коб покаже моћ: ми нисмо своји;
Нек' буде како писано нам стоји.
(Одлази.)

ДРУГИ ЧИН[уреди]

СЦЕНА ПРВА[уреди]

Морска обала.

(Улазе АНТОНИО и СЕБАСТИЈАН.)

АНТОНИО. Нећете зар да останете? А нећете
ни да идем с вама?
СЕБАСТИЈАН. Не замерите, нећу. Мрко нада
мном сија моја звезда; злоћудност моје коби
могла би можда да озлоједи и вашу коб; стога
ћу измолити од вас допуштење да своје невоље
понесем сам. Рђаво бих вам узвратио љубав,
ако бих коју од њих навукао на вас.
АНТОНИО. Реците ми бар куда сте наумили
поћи.
СЕБАСТИЈАН. Не, доиста, господине: путова‐
ње на које намеравам да пођем бесциљно
је тумарање. Но, ја сам на вама уочио тако
дивну црту кроткости да ми нећете силом изма‐
мљивати оно што сам вољан да задржим за
себе. Стога ми пристојност утолико више налаже
да се пред вама откријем. Треба, дакле, да
знате, Антонио, да се ја зовем Себастијан, а
назвао сам сам себе Родериго. Отац ми је
био онај Себастијан из Месалине о којем знам
да сте чули. Он је оставио за собом мене и
моју сестру, рођене у исти час: да је тако небу
било драго, волео бих да смо тако и завршили!
Али ви сте то изменили, господине; јер који час
пре него што сте ме ви извукли из узбурканог
мора, моја се сестра утопила.
АНТОНИО. Авај, каква несрећа!
СЕБАСТИЈАН. Била је то, господине, жена коју
су, ма колико да се говорило да веома личи на
мене, многи држали за лепу. Но, мада не бих
могао у претераном дивљењу ићи дотле да у то
верујем, ипак ћу ићи тако далеко да смело изја‐
вим: дух је у ње био такав да би и сама завист
рекла да је леп. Она се већ, господине, утопила
у сланој води, а ја као да у такву воду још једном
утапам њену успомену.
АНТОНИО. Опростите ми, господине, што вас
нисам најбоље угостио.
СЕБАСТИЈАН. О, добри Антонио! опростите ви
мени што сам вам задао труда.
АНТОНИО. Ако нећете да ме убијете због
моје љубави, допустите да вам будем слуга.
СЕБАСТИЈАН. Ако нећете да поништите оно
што сте учинили, а то ће рећи да убијете онога
кога сте спасли, на захтевајте то. Укратко,
остајте збогом! Срце ми је препуно разнеже‐
ности: а ја сам још толико по ћуди на мајку да
ће моје очи, буде ли им се пружио ма и најмањи
повод, свашта да напричају о мени. Упутићу
се на двор кнеза Орсина. Збогом!
(Оде.)
АНТОНИО. Нека те милост свих богова прати!
Душмана мојих пун је двор Орсинов.
А ускоро бих онде иначе
Потражио те; ал' што буде ‐ буде:
Волим те тол'ко да је шала само
Опасност за ме: поћи ћу онамо.
(Оде.)
СЦЕНА ДРУГА
Улица.
(Улази ВИОЛА, за њом МАЛВОЛИО.)
МАЛВОЛИО. Да нисте ви малочас били код
грофице Оливије?
ВИОЛА. Баш овог часа, господине: и баш сам,
корак по корак, стигао довде тек.
МАЛВОЛИО. Она вам враћа овај прстен, го‐
сподине. Могли сте ми уштедети труд да сте га
сами понели. Она, поред тога, додаје да по‐
ручите своме господару да може бити очајно
убеђен да она неће да чује за њега. И још
једну ствар приде: да се ви ни за живу главу не
дрзнете долазити опет по његовој ствари, осим
ако бисте дошли да јој дојавите како је ваш
господар ово примио. Елем, узмите га.
ВИОЛА. Прстен је она узела од мене; да чујем
нећу за њ.
МАЛВОЛИО. Чекните мало, господине, ви сте
га безобразно бацили њој, и њена је воља да он
на исти начин буде враћен. Ако вреди да се човек
сагне због њега, он вам је ту пред очима; ако
ли не, нека припадне оном који га нађе.
(Оде.)
ВИОЛА. Никакав прстен оставила нисам:
Куд циља ова госпођа? Да није,
Сачувај Боже, моја спољашност
Очарала је? Бацала је мени
Погледе љупке; јесте, и то тол'ко,
Да збиља мислим да су очи њене
Буниле језик њен и саплитале,
Јер је њен говор текао на прескок
И расејано. Воли ме, зацело.
То ме по овом гласнику простаку
Позива њене страсти препреденост.
За прстен мога господара она
Неће да зна! Па послао га њој
И није он. На мене она циља:
Ако је тако, као што и јесте,
Онда би боље било да се, јадна,
Заљубила у какав сан. О! ти си,
Прерушености, лупештво у којем
Свашта је кадар ђаво лукави.
Како у восак женског срца лако
Лажљивци лепи утисну свој облик!
Вај! Нисмо криве ми, већ слабост наша!
Јер какве Бог нас створи такве јесмо.
На шта ли има ово да изиђе?
Њу мој господар воли неизмерно;
Ја опет, јадна наказа, у њега
Зацопана сам; она пак, с пометње,
За мном је, канда, забрљавила.
Куд ли то води? Јесам ли мушкарац,
Нема ми наде да ћу стећл љубав
Свог господара; јесам ли, пак, женско,
Куку и леле! Што ће се узалуд
Науздисати јадна Оливија!
Ти, време, чвор размрси тај, не ја;
Превећ је чврста за ме петља та.

СЦЕНА ТРЕЋА[уреди]

Одаја у дому Оливијином.

(Улазе ВИТЕЗ ТОБИ ШТУЦАЛО и
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ ЈЕЗОЛИКИ)

ВИТЕЗ ТОБИ. Приступи, витеже Ендрју: не бити
после поноћи у постељи, значи бити рано на
ногама; а дилуцуло сургере ти знаш ‐
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Не, вере ми, не знам; али
знам да бити на ногама касно значи бити ка‐
сно на ногама.
ВИТЕЗ ТОБИ. Погрешан закључак, а то мрзим
као празан врч. Бити на ногама после поноћи
и тад отићи у постељу, то је рано; те поћи у
постељу после поноћи значи отићи у постељу на
време. Зар се наш живот не састоји из четири
елемента?
В. ЕНДРЈУ. Заиста, тако веле; али ја бих рекао
да се он пре састоји из кркања и заливања.
В. ТОБИ. Ти си учевњак; зато дај да кркамо
и да се заливамо. Маријана, хеј! Купу вина!
(Улази ЛУДАЛО)
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Вере ми, ево будале.
ЛУДАЛО. Па како сте ми, срца моја? Нисте
зар никад видели слику "нас тројица".
ВИТЕЗ ТОБИ. Добро дошао, магаре. Де да
запевамо једну уједалицу.
В. ЕНДРЈУ. Вере ми, будала има изванредну
гласину. Волео бих да имам његове краке и
његов умилни глас, но да ми даш четрдесет
шилинга. Будалио си се синоћ, душе ми, да не
може бити слађе кад си причао о Пигрогромитусу
и о Вапианцима како прелазе небески екватор
Квезбус; било је да не може бити боље, вере
ми. Послао сам ти шестак за твоју луткицу; јеси
ли добио?
ЛУДАЛО, Стрпао сам ја у џеп твоју на‐
појницу; јер Малволијев нос није бичаље: бела је
рука у моје госпе, а Мирмидони нису биртије.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Жестоко! Оваквом буда‐
љењу, право речено, нема премца. А сад
ожежи једну песму!
ВИТЕЗ ТОБИ. Дед', дед'; ево вам шестак; да
чујемо неку песму.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Ево ти један шестачић и са
моје стране: ако неки витез да, рецимо...
ЛУДАЛО. Хоћете ли љубавну, или неку о бо‐
гоугодном животу?
ВИТЕЗ ТОБИ. Љубавну, љубавну.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Јест, јест; баш ме брига за
богоугодни живот.
ЛУДАЛО. Где ти то шврљаш, мило моје?
Стој, чуј: и танко зна да поје
И крупно дика твој, да шта!
Мани се, душо, тумарања:
Вече је ради састајања;
То свак' ко није шашав зна.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Жестоко, па то; богами.
ВИТЕЗ ТОБИ. Добро, добро.
ЛУДАЛО. Љубав ‐ то није не знам када:
Сад те голица, смеј се сада;
Врбов је клин будућа част.
Од скањерања нема вајде,
Младост се аба; зато, хајде,
Цмокни ме стопут, ал' у сласт.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Медљикаст глас, не био ја
одистински витез.
ВИТЕЗ ТОБИ. Гласина да умреш.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Баш слатка и да умреш од
ње, вере ми.
ВИТЕЗ ТОБИ. Кад се слуша кроз нос, шећерна
до умирања. Но, да ли да удесимо да збиља и
свеци на небу заиграју? Да ли да испудимо и
буљину у ноћи неком уједљивом запеванци‐
јом која би и из каквог ткача три душе исцимала?
Да ли?
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Хајдете, љубави вам; ја
сам сила за уједљиве запеванције.
ЛУДАЛО. Богородице ми, витеже, и понеки пас
уме да уједе па просто да запевате.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Ништа тачније. Дед' нека
наша запеванција буде: "Ти, хуљо".
ЛУДАЛО. Дакле, "Језик за зубе, ти хуљо!",
витеже? Бићу онда принуђен да те том прили‐
ком назовем хуљом, витеже.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Није то први пут што сам ја
неког принудио да ме назове хуљом. Почињи,
будало; то почиње "Језик за зубе".
ЛУДАЛО. Никада нећу моћи почети ако бу‐
дем држао језик за зубима.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Добра ти је та, вере ми.
Хајде, почни.
(Певају неку ругалицу.)
(Улази МАРИЈА.)
МАРИЈА. У какво сте то маукање ту ударили?
Ако моја госпођа није позвала свога настој‐
ника Малволија да вас главачке избаци кроз
врата, не била ко сам.
В. ТОБИ. Моја госпоја је Китајка; ми смо све
самполитичар; Малволиојебабарога, а'Тривесела
брата смо ми". Зар нисам ја род рођени? Зар не
тече у мени њена крв? Тандара‐броћ, госпоја!
У Вавилону живео чова, госпоја, госпоја!
ЛУДАЛО. Нека ме ђаво носи, витез се лудира
да је то милина!
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Па јесте, уме он то доста
добро кад му дође; а и ја: код њега то испада
љупкије, али код мене је то природније.
ВИТЕЗ ТОБИ. О! вече предбогојављенско ‐
МАРИЈА. Ако за Бога једнога знате, тише!
(Улази МАЛВОЛИО.)
МАЛВОЛИО. Господо, јесте ли помахнитали,
или шта сте? Зар немате ни памети, ни уљудности,
ни обзира кад ту у ово доба ноћи чангрљате
као да крпите котлове? Хоћете ли од дома моје
госпође да начините биртију кад скичите ту своје
крпарачке запевке, не ублажујући и не прита‐
јујући свој глас? Зар вам ни место, ни персоне,
ни доба не уливају дужан такт?
ВИТЕЗ ТОБИ. Држали смо се ми такта у својим
запеванцијама, господине. Иди, обеси се!
МАЛВ.: Витеже Тоби, морам да говорим с вама
без увијања. Моја господарица ми је наложила да
вам кажем како се она, иако вам је као срод‐
нику дала скровиште, никако не саглашава с вашим
распојасаностима. Уколико бисте били кадри да се
одрекнете свога наопаког понашања, ви сте јој
добродошли у њеном дому; уколико не, она би
вам, ако изволите узети опроштај од ње, од свег
срца рекла збогом.
ВИТЕЗ ТОБИ. Срдашце, збогом; кад већ друге
нема.
МАРИЈА. Немојте, добри витеже Тоби.
ЛУДАЛО. Поглед му каже:пут неба се спрема.
МАЛВОЛИО. Дакле, тако?
В. ТОБИ. Да умрем? Ја? Ни помена о томе.
ЛУДАЛО. Витеже Тоби, слагасте сад, боме.
МАЛВОЛИО. Алал вам вера!
ВИТЕЗ ТОБИ. Да га најурим, а?
ЛУДАЛО. Шта ће тад бити, шта?
ВИТЕЗ ТОБИ. Да га најурим, а? без етикете.
ЛУДАЛО. Нећете, нећете, не; ви то не смете!
ВИТЕЗ ТОБИ. "Нисмо се држали такта!" Госпо‐
дине, ви лажете. Кад си ти био што више од настој‐
ника? Не мислиш тек ваљда да, зато што си ти
човек непорочан, да зато на свету не треба
више да буде колача и пива?
ЛУДАЛО. Јесте, свете ми Ане; а неће ни исиот
престати да пече непце.
ВИТЕЗ ТОБИ. У праву си. Идите ви, господине,
па уцаклите свој настојнички ланац мрвицама
од хлеба. Цименту вина, Марија.
МАЛВОЛИО. Госпођо Марија, када бисте це‐
нили наклоност моје госпође иколико више но
њен укор, ви не бисте давали средства за ово
неуљудно владање: она ће о томе бити оба‐
вештена, тако ми ове руке.
(Излази.)
МАРИЈА. Хај'те, па проклатите мало своје уши.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Као што је добро дело напити
се кад си гладан, исто тако би било добро иза‐
звати га на двобој, па онда не одржати реч и
тако га намагарчити.
ВИТЕЗ ТОБИ. Учините то, витеже; написаћу ти
ја изазивање; или ћу му усмено испоручити твоје
огорчење због нанесене увреде.
МАРИЈА. Слатки витеже Тоби, стрпите се за но‐
ћас. Откад је онај грофов дечко био у моје
госпође данас, она је веома узнемирена. Што
се тиче мусје Малволија, пустите да се ја с њим
понесем: не насадим ли га тако да уђе у
пословицу и не постигнем ли да се с њим спрда
цео свет, сматрајте да немам ни толико мозга
у глави колико да се прућим у својој постељЛ
Знам да ћу успети.
ВИТЕЗ ТОБИ. Упути нас, упути нас; обавести
нас мало о њему.
МАРИЈА. Па, господине, он вамје покаткад
нека врста пуританца.
ВТЕЗ ЕНДРЈУ. О, да сам то слутио, истукао
бих га као пса.
В. ТОБИ. Како? Због тога што је пуританац?
А какви су твоји премудри разлози за то, драги
витеже?
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Премудрих разлога за то
немам, али имам довољно добар разлог.
МАРИЈА. Давола је он постојани пуританац или
шта било друго осим врдалама која се повија
према ветру; извештачени магарац, који буба
громопуцателне фразе наизуст, па их просипа у
великим откосима: самоуверен како само може
бити; тако надевен превасходностима, како он
мисли, да је темељно начело његовог вјерују
како се свако мора да заљуби у њега чим га
само види. А баш та његова мана послужиће као
одличан темељ за извршење моје освете.
ВИТЕЗ ТОБИ. Шта си наумила да урадиш?
МАРИЈА. Посејаћу пут којим он пролази зату‐
туљеним љубавним писамцима; а у њима ће
он, по боји своје браде, по облику својих ногу,
по начину свога хода, по томе како изгледају
његове очи, његово чело, боја његова лица ‐
наћи себе оцртана да не може бити опипљивије.
Умем да пишем врло слично рукопису своје
госпође, ваше нећаке; кад је у питању нешто
што смо заборавиле, једва можемо да раза‐
знамо које је чија рука.
ВИТЕЗ ТОБИ. Изврсно! Њушим смицалицу.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. И ја је имам у носу.
ВИТЕЗ ТОБИ. Он треба да помисли да писма
која ћеш ти спустити потичу од моје нећаке и да
се она у њега заљубила.
МАРИЈА. Моја намера је збиља коњиц од те
фарбе.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. И сад ће ваш коњиц од њега
направити магаре.
МАРИЈА. Магаре, не сумњам у то.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. О, то ће бити дивота!
МАРИЈА. Боговско увесељавање, јамчим
вам. Знам да ће мој лек деловати код њега.
Наместићу вас двојицу, и будалу трећег, тамо
где он треба да нађе писмо. Мотрите како ће
га протумачити. А за ноћас у постељу и сне‐
вајте о ономе што ће се случити. Збогом.
(Оде.)
ВИТЕЗ ТОБИ. Лаку ноћ, Пентесилеа!
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Живота ми, ваљана цура.
ВИТЕЗ ТОБИ. Она је као вижле чисте пасмине,
а поред тога ме обожава; но, шта је с тим?
В. ЕНДРЈУ. И ја сам некад био обожаван.
ВИТЕЗ ТОБИ. Да се иде у постељу, витеже.
Потребно је да пошаљеш по још нешто новца.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Ако не добијем твоју не‐
ћаку, онда сам обрао бостан.
ВИТЕЗ ТОБИ. Пошаљи по новац, витеже; ако не
буде на концу твоја, реци ми да сам куси
ђогат.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Не урадим ли то, никад вере
у мене да немате, па сад узмите то како год
хоћете.
ВИТЕЗ ТОБИ. Хајде, хајде: ја идем да ску‐
вам мало канарског вина; одвећ је касно да
се сад иде у постељу. Хајде, витеже; хајде,
витеже!
(Оду.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА[уреди]

Одаја у војводиној палати.

(Улазе ВОЈВОДА, ВИОЛА,
КУРИО и ДРУГИ.)

ВОЈВОДА. Дајте ми мало музике. А сад
Добро вам јутро, пријатељи. Деде,
Песмицу, добри мој Цезарио,
Старинску ону песму чудну, коју
Слушасмо синоћ; она је веома,
Рек'о бих, патњу моју блажила,
Више но лаке попевке и више
Но биране и научене речи
Толико наглог и вртоглавог
Времена овог: хајдете и дајте
Бар који стих.
КУРИО. Није овде, нека не замери ваше го‐
сподство, онај који би имао то да пева.
ВОЈВОДА. Ко је то био?
КУРИО. Фест, лакрдијаш, господару; будала у
којем је веома уживао отац племените госпо‐
ђице Оливије. Он је ту негде око куће.
ВОЈВОДА. Пронађите га; ви за толико
Свирајте напев.
(Одлази КУРИО. Музика.)
Дечко, приђи ми.
Ако те лубав сколи кад, а ти се
У слаткој муци њеној сети мене;
Јер сваки који воли одано
Исти је к'о и ја: у другим свим
Осећањима својим он је ћудљив
И непостојан, само се у њега
Не мења слика бића које воли.
Како ти овај напев годи?
ВИОЛА. Он је
Напросто одјек станишта у којем
Љубав свој престо има.
ВОЈВОДА. Реч је твоја
Мајсторског кова. Кладим се у живот,
Да ти се, ма колико да си млад,
Око за милост већ улагује
Некоме бићу вољеном. Зар није
Овако, дечко мој?
ВИОЛА. Па, помало,
Са допуштењем ваше милости.
ВОЈВОДА. А каква је по лику жена та?
ВИОЛА. Налик на вас.
ВОЈВОДА. Тад није тебе вредна.
А, збиља, којих година?
ВИОЛА. Донекле
Година ваших.
ВОЈВОДА. Неба ми, одвећ стара. Жена вазда
Треба да узме старијег од себе,
Тада се она приклони под нарав
Својега мужа, тада постојано
Његовим срцем управља и влада:
Јер ма колико хвастали се ми,
Дечаче мој, наклоности у нас
Ћудљивије су, колебљивије,
Похлепније су, превртљивије,
И лињају се брже, губе брже
Него у жена.
ВИОЛА. Тако, господару,
Мислим и ја.
ВОЈВОДА. Па зато себи ти
За драго своје млађу изабери,
Ил' ти наклоност истрајати неће;
Јер жене су к'о руже, чији цвет
Опада чим се развије.
ВИОЛА. О, клет
Усуд је њин; кад почну тек да зру
До савршенства, онда управ мру.
(Враћа се КУРИО са ЛУДАЛОМ.)
ВОЈВОДА. Дај, момче, ону песму синоћну.
Утуви њу, Цезарио; старинска,
Припроста песма то је; певају је
Под ведрим небом плетиље и преље,
И безбрижно је певају девојке
Кад свилен вез у ткање уплићу
Иглом од коске; припроста, зацело,
Невину љубав она с љубављу
Кити и шара, као што и чине
Времена стара.
ЛУДАЛО. Јесте ли спремни?
ВОЈВОДА. Да; молим те, певај.
(Музика.)
Долети, смрти, долети,
Нек' чемпрес‐ковчег прихвати ме благо;
Одлети, душо, одлети,
Свирепо моје усмрти ме драго.
Покров, украшен тисом, спрем'те мени,
Бео, чедан,
Вернији досад светом не промени
Ниједан.
Ни цвет, ни цвет нек' не падне:
Да црни ковчег мирисом целива;
Ни друг, ни друг нек' не дадне
Поздрав мом гробу што ми кости скрива.
Нек' прах мој, да би мање суза било,
Тамо гњили,
Где над њим неће доћл драго мило
Да цвили.
ВОЈВОДА. Ево ти за труд.
ЛУДАЛО. Нема ту никаквог труда, господару;
ја у певању налазим уживање, господару.
ВОЈВОДА. Онда ћу да платим твоје уживање.
ЛУДАЛО. Доиста, господине, и уживање се
плаћа, било пре било после.
ВОЈВОДА. А сад ми допусти да те отпустим.
ЛУДАЛО. Па нека те бог меланхолије штити, и
нека ти кројач начини прслук од тафта чија се
боја прелива и мења, јер дух је твој прави опал!
Волео бих да људе такве постојаности бацим
на море где би могли да се баве чиме му
драго и да се упуцују куда му драго; јер ништа
се само тако добро провоза. Збогом.
(Оде.)
ВОЈВОДА. Нек' други сви изиђу.
(Одлазе КУРИО и СВИТА)
Ти, до оне
Прелепе свирепости још једаред,
Цезарио, отиди: реци њој
Да моја љубав, племенитија
Неголи свет, не цени замашност
Прљаве земље; мираз који судба
Подари њој ја ценим, реци јој,
Исто толико мало к'о и судба;
Ал' чудо оно, онај алем‐камен,
Који је њој, по сјају ненадмашан,
Природа дала да је украси,
То мами душу моју.
ВИОЛА. Али ако
Не може она да вас воли?
ВОЈВОДА. Нећу се моћи да задовољим
Тим одоговором.
ВИОЛА. Боме, мораћете.
Узмимо, што и јесте можда тако,
Да госпођица некаква постоји
У које срце исто тако пати
Због вас к'о ваше због Оливије:
А ви је нисте кадри волети;
И кажете јој то; зар да се она
С тим одговором тад не помири?
ВОЈВОДА. Нема тих женских груди
Које би биле кадре да поднесу
Ударце страсти тако снажне какве
Мом срцу љубав задаје; толико
Велико женско срце не постоји
Да у се тол'ко прими; није њима
Дата способност задржавања.
Вај! Прохтевом се може назвати
Њихова љубав, станиште јој није
Јетра но непци, те и пресити,
Дотужа она, изазове чак
Гађење; док је љубав моја сва
Несита као море и да свари
Исто толико може. О, не сравњуј
С љубављу мојом спрам Оливије
Љубав што може да је осећа
Некаква жена према мени.
ВИОЛА. Да,
Али ја знам ‐
ВОЈВОДА. Шта знаш?
ВИОЛА. Веома добро какву љубав може
Да гаји жена спрам мушкарца: збиља,
Жене су срца верна к'о и ми.
У мог је оца била једна кћл
Која је једног волела мушкарца
Баш тако као што бих, можда, ја,
Када бих женско био, волео
Ваше господство.
ВОЈВОДА. Ну, и повест њена
Каква је била?
ВИОЛА. Лист неисписан,
Мој господару. Љубав рекла није
Већ оставила да прикривање
Каоно црв у каквом пупољку
Нагриза њене образе румене:
У мислима је тешким, чамећл,
Венула она и са сетом бледом
Седела к'о на споменику каквом
Стрпљење оличено, па се своме
Смешкала јаду. Није ли то била
Истинска љубав? Ми мушкарци више
Имамо речи, више се кунемо;
Али у ствари ми обећавамо
Обично више него што смо вољни
Да испунимо, јер на заклетвама
Свакада много посведочавамо,
Ал' мало тога и у љубави.
ВОЈВОДА. Па је ли твоја сестра, младићу,
И умрла од ове љубави?
ВИОЛА. Једина кћи сам ја, и брат једини,
Из дома оца мог; па ипак не знам.
Да пођем оној госпи, господару?
ВОЈВОДА. Да, то је оно главно. К њој потецЛ
Тај камен драги дај јој, па јој реци
Да љубав моја нит' уступа, нити
Прима да може одбачена бити.
(Излазе.)

СЦЕНА ПЕТА[уреди]

Оливијин врт.

(Улазе ВИТЕЗ ТОБИ ШТУЦАЛО, ВИТЕЗ
ЕНДРЈУ ЈЕЗОЛИКИ и ФАБИЈАН)

ВИТЕЗ ТОБИ. Само хајде, сињор Фабијане.
ФАБИЈАН. Па него да хоћу. Пропустим ли ма
и оволицко од те лакрдије, кувао се дабогда у
меланхолији док не цркнем.
В. ТОБИ. Жар не би уживао ако би се та погана
гњида, тај искежени џукац својски насамарио?
ФАБИЈАН. Ма ликовао бих, човече; ви знате
да је његово масло што сам изишао из воље
милостивој госпођици када смо оно дражили и
кињили медведа.
В. ТОБИ. Да бисмо му натрљали нос, удесићемо
опет оно с медведом, па ћемо га дражити и
кињити намртво. Зар нећемо, витеже Ендрју?
ВТЕЗ ЕНДРЈУ. Па не учинимо ли тако, биће
срамота од Бога што смо живи.
ВИТЕЗ ТОБИ. Ево малог спадала.
(Улази МАРИЈА.)
Па како је, биљуру мој индијски?
МАРИЈА. Сакријте се сва тројица иза оног жбу‐
на од шимшира. Малволио управо силази овим
шеталиштем; био је све досад тамо на сунцу, и
пола сата је држао вежбе са својом сенком
како да се влада. Обратите пажњу на њега,
тако вам уживања у спрдњи; јер знам да ће
га ово писмо преобразити у забленутог бле‐
сана. Да нисте писнули, тако вам лудијања! А
ти лези овде (Бациписмо на тле.)јер ево пастрм‐
ке која ваља да се улови шашољењем.
(Оде.)
(Улази МАЛВОЛИО.)
МАЛВОЛИО. То је само срећа; све је само
коб и срећа. Марија ми је једном рекла да ме
она воли: а чуо сам је и саму где се затрчала
и рекла да би човек у ког би се заљубила морао
да изгледа као ја. Сем тога, она према мени
поступа са далеко већом поштом но и према
коме од оних који је дворе. Шта ми ваља да
мислим о томе?
ВИТЕЗ ТОБИ. Да уображена ли лупежа!
ФАБИЈАН. Та ћутите! Кад размишља, претвара
се у ћурана коме нема пара; просто ће да
пукне под рашепуреним перјем.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Што бих слатко издеветао
тога никоговића, сунца ми!
ВИТЕЗ ТОБИ. Мир, кад кажем!
МАЛВОЛИО. Бити гроф Малволио!
ВИТЕЗ ТОБИ. О, уштво!
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Устрели га, устрели га!
ВИТЕЗ ТОБИ. Мир, мир!
МАЛВОЛИО. Ево ту примера: господарица од
Страчија удала се за свог надзорника одеће.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Пљуни га, Језавеља!
ФАБИЈАН. Та, мир! Сад се до гуше загњурио
у то; гледајте како се надима од уображености.
МАЛВ.: Након три месеца брака с њом, седећи
на својој свечаној столици с балдахином...
ВИТЕЗ ТОБИ. О, да ми је каква праћка, да
му бацим камен у око!
МАЛВОЛИО. Сазивам око себе своје службе‐
нике, седећи у свом сомотском капуту изве‐
зеном грањем и лишћем, дошавши са почивала,
на којем сам оставио Оливију да спава.
В. ТОБИ. О, муње те палиле и пржио се у паклу!
ФАБИЈАН. О, ћутите, мир!
МАЛВОЛИО. Па онда ми долази воља да испо‐
љим ћудљивост која одговара мом господ‐
ству: и пошто сам натенане прешао мрким
погледом по свима, да им кажем како ја
знам ко сам и шта сам, те да и они треба да
знају ко су и шта су, ја питам за свога рођака
Тобија ‐
ВИТЕЗ ТОБИ. Стреле те и букагије!
ФАБИЈАН. О, мир, мир, мир! Сад, сад.
МАЛВОЛИО. Седморица од мојих људи покор‐
но скоче и нагну да га траже. Ја утолико сту‐
штим обрве; и узмем, може бити, да навијам
сат, или да се играм својим ‐ скупоценим ка‐
квим драгим каменом. Ето Тобија; па ми се
клања ‐
ВИТЕЗ ТОБИ. Па зар да му не заврнем врат?
ФАБИЈАН. Макар нам речи клештима чупали из
уста, ћутите!
МАЛВОЛИО. Ја му пружам овако руку, спу‐
тавајући свој пријатељски осмех строгим погле‐
дом уздржаности ‐
ВИТЕЗ ТОБИ. Па зар да вас онда Тоби не
шљисне по њушци?
МАЛВОЛИО. Па ћу рећи: "Рођаче Тоби, то што
ме је судбина здружила с вашом нећаком овла‐
шћује ме да вам кажем ‐"
ВИТЕЗ ТОБИ. Шта, шта?
МАЛВОЛИО. "Да ваља да се поправите и ока‐
ните се пијанчења."
ВИТЕЗ ТОБИ. Чисти се, губо!
ФАБИЈАН. Ама, ћутите, да не подсечемо ко‐
рен ономе што смо намислили.
МАЛВОЛИО. "Сем тога, ви траћите благо свога
времена с неким тамо шашавим витезом ‐"
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. То сам ја, уверавам вас.
МАЛВОЛИО. "С неким витезом Ендрју ‐"
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Знао сам да сам то ја; јер
ме многи називају лудим.
МАЛВОЛИО (спази писмо). А чему ли нам ово
овде?
ФАБИЈАН. Сад је шљука пред клопком.
ВИТЕЗ ТОБИ. О, мир! И нека би га дух лу‐
дијања надахнуо да гласно чита!
МАЛВ. (подигне писмо): Живота ми, ово је
рука моје госпође! Ово је баш њено Ц, и њено
У и њено Т; а тако прави и своје велико П. Ту
се питање и не поставља, ово је њена рука.
В. ЕНДРЈУ. Њено Ц, У, њено Т; зашто да...?
МАЛВОЛИО (чита). Непознатом вољеном ово
уз моје најлепше жеље; управо њен начин изра‐
жавања! Ви ћете допустити, воску. Гле! А оти‐
снута је у воску њена Лукреција, којом она
обично печати: то је моја госпођа. Коме ли то
може бити упућено?
ФАБИЈАН. То га мора увући у клопку до
саме џигерице!
МАЛВОЛИО. Зевс зна да волим ја;
Ал' кога?
Пст, усне! нико не сме то да зна
За жива Бога!
"Нико не сме то да зна." И онда? промењен
број стопа! "Нико не сме то да зна"; кад би
то био ти, Малволио!
ВИТЕЗ ТОБЛ Вала обеси се, јазавче!
МАЛ.: Где волим, могу да налажем.
Али Ћутање ће ми срце да прострели
ИЦо Лукрецијин мач, ког крв не зали.
М, О, А, И, мој живот прожима цели.
ФАБИЈАН. Бомбасте ли загонетке!
ВИТЕЗ ТОБИ. Сјајна цура, кад вам кажем!
МАЛВОЛИО. "М, О, А, И, мој живот прожима
цели." Али, не, чекај прво да видимо, давидимо,
да видимо.
ФАБИЈАН. Какву му је отровну попару ску‐
вала!
ВИТЕЗ ТОБИ. И с каквим је залетом јастреб
навалио на њу.
МАЛВОЛИО. "Где волим, могу да налажем."
Па да, она може да ми налаже: ја је служим:
она је моја госпођа. Па да, то је јасно за
сваку здраву памет; ту нема никакве те‐
шкоће. А крај, шта треба да значи поредак оне
азбуке? Кад бих могао да удесим да то нека‐
ко пристаје уз мене. ‐ Чек, чек! ‐ М, О, А, И ‐
ВИТЕЗ ТОБИ. О, нуто, распетљај то: наишао је
сад на изветрео траг.
ФАБИЈАН. А ипак ће куцов кевтати над њим,
као да му је мирис оштар попут лисичијег трага.
МАЛВОЛИО. М, Малволио; М, дабоме, њим
почиње моје име.
ФАБИЈАН. Зар нисам рекао да ће запети из
петних жила; он је изванредан кад изгуби траг.
МАЛВОЛИО. М ‐ али се не слаже оно даље; не
издржава пробу. Требало би да дође А, иде
међутим О.
ФАБИЈАН. И свршиће се, надам се, са О.
ВИТЕЗ ТОБИ. Да, или ћу га ја бубецати, док
не завикне О!
МАЛВОЛИО. А напослетку одостраг долази И.
ФАБИЈАН. Да, и да имате које око одостраг,
видели бисте више покора за својим петама него
ли среће пред собом.
МАЛВОЛИО. М, О, А, И; ово замумуљивање
друкче је од оног малопре; па ипак, ако би се
ово малчице измесило, навило би се к мени, јер
свако од тих слова налази се у мом имену.
Чек, ево и прозе!
Ако ти ово падне руку, размисли се и разгледај
са сваке стране. Моја ме је звезда уздигла
изнад тебе; али нека те великанство не плаши:
неки су рођени велики, неки стичу величину, а
некима величина пада с неба. Твоје судаје
отварају своје шаке; прихвати их срцем и душом;
а да би се свикао на оно што имаш изгледа да
постанеш, скини своју скромху кошуљицу, па
се покажи у новом лику. Рођаку покаии зубе,
према слугама буди осоран; са усана нека
ти одзвања достојанствено умовање; а сам
се понашај настрано. Тај ти упут даје она која
уздише за тобом. Опомени се које хвалио твоје
иуте чарапе, ко је желео да те вазда види са
укрштеним подвезицама: велим, опомени се.
Приони, бићеш на коњу, ако то желиш; ако ли не,
нека те и даље гледам као настојника чије су
друштво слуге и који није достојан да се такне
прстијуФортуниних. Збогом. Онакојабижелела
да се у слузби трампи с тобом.
Срећна очајница.
Ни пукло поље и божје видело не би открило више:
ово је сасвим очито. Бићу горд, читаћу политичке
писце, обрециваћу се на Витеза Тобија, отрешћу
се простачког друштва, и бићу у длаку човек
на своме месту. Нећу ја сад да магарчим
самога себе, па да пустим да ме уображење
сроза до кљусине, јер све наводи на то да ме
моја госпођа воли. Она је ту пре неки дан
одала признање мојим жутим чарапама, она
је хвалила што су ми на ногама укрштене под‐
везице; а овде ми сама обелодањује своју
љубав и присиљава ме, готово с неком врстом
налога, да се одевам како се њој свиди. Хвала
мојој звезди заштитници, срећан сам. Бићу на‐
стран, гледаћу с висине и надмено, носићу жуте
чарапе и укрштене подвезице, а ставићу их чим
пре могнем. Слава Зевсу и мојим звездама.
Али ево ту и некакав постскриптум.
Немогућеје да не знаш ко сам. Ако си склон
мојој љ'убави, покажи то осмехом; осмех ти
лепо стоји; стога се у моме присуству стално
смешкај, драга душо моја, молим те.
Хвала ти, Зевсе! Осмехиваћу се; чинићу све што
од мене тражиш.
(Оде.)
ФАБИЈАН. Не бих свој део овога уживања дао
ни за не знам какво благо персијског шаха.
ВИТЕЗ ТОБИ. Могао бих се оженити том цу‐
ром због ове њене досетке.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Могао бих баш и ја.
ВИТЕЗ ТОБИ. А не бих тражио никакав други
мираз до још једну овакву смејурyу.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Не бих баш ни ја.
ФАБ.: Ево моје дивне клопкице за мамлазе.
(Враћа се МАРИЈА)
ВИТЕЗ ТОБИ. Хоћеш ли да ми станеш ногом
на врат?
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Или баш и мени?
ВИТЕЗ ТОБИ. Хоћеш ли да ставим своју
слободу на коцку, па да ти постанем роб?
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Доиста, или баш и ја?
ВИТЕЗ ТОБИ. Па ти си га уљуљала у такав сан
да ће он неизоставно полудети ако буде лишен
тог уображења.
МАРИЈА. Не, реците ми озбиљно: је ли имало
дејства на њега?
ВИТЕЗ ТОБИ. Као ракија на бабицу.
МАРИЈА. Ако вам је по вољи, не пропустите
онда да видите плод ове шеге, посматрајте га
кад буде први пут прилазио мојој госпођи. Доћи
ће к њој у жутим чарапама, а то је боја од
које се она грози; и доћи ће с укрштеним подве‐
зицама, а њој је одвратно кад их ко тако носи;
и смешиће се на њу, а то ће за њу, онако
предану меланхолији, бити тако неприлично и
несагласно с њеним расположењем да ће он
код ње морати изазвати само замашан презир.
Ако желите то да видите, хајдете за мном.
ВИТЕЗ ТОБИ. И до у саме чељусти Тартара,
ти ненадмашни ђаволе досетљивости!
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Тај сам и ја.
(Одлазе.)

ТРЕЋИ ЧИН[уреди]

СЦЕНА ПРВА[уреди]

Оливијин врт.

(Улазе ВИОЛА и ЛУДАЛО
с маленим бубњићем.)

ВИОЛА. Бог нека је на помоћи, пријатељу, теби
и твојој музици. Ти живиш под окриљем бубња?
ЛУДАЛО. Не, господине, ја живим под окри‐
љем цркве.
ВИОЛА. Ти си свештено лице?
ЛУДАЛО. Ни говора, господине: ја живим под
окриљем цркве, јер станујем у својој кући, а
кућа ми је крај цркве.
ВИОЛА. Онда би се могло рећи да и краљ живи
под окриљем просјакиње ако би се просјакиња
нашла крај њега; или да црква стоји под окриљем
бубња, ако би бубањ стојао крај цркве.
ЛУДАЛО. Узесте ми реч из уста, господине.
‐ Што ти је ово доба! Нема тог израза који за
доброг довитљивца није подобан рукавици од
јареће коже: док длан о длан, преврне се на
наопаку страну.
ВИОЛА. Па дабоме: ко се вешто поиграва речи‐
ма, очас их може да преобрати у распусне
тричарије.
ЛУДАЛО. Стога бих волео, господине, да ми
сестри нису ни дали име.
ВИОЛА. Зашто, човече?
ЛУДАЛО. Па, господине, њено име је реч: а
поигравајући се том речју, од моје би сестре
могла очас да се створи распусница. Но, реч је
доиста постала прави никоговић откад су јој
обвезнице убиле углед.
ВИОЛА. А разлог, човече?
ЛУДАЛО. Ја вам га, ваистину, господине, не
могу да дам осим речима, а речи су се тако
пролагале, да ми се не мили да њима дајем
разлоге.
ВИОЛА. Ти си, кладио бих се, неки весељак који
ни о чему не разбија главу.
ЛУДАЛО. Није ни тако, господине, разбијам
ја главу о шточему; али, да говоримо по души,
ви нисте тај о ком разбијам главу, господине:
ако би то имало да значи не разбијати главу ни
о чему, онда бих волео да то буде разлог да
се створите невидљивим.
ВИОЛА. Ти си, зар не, будала у племените го‐
спође Оливије?
ЛУДАЛО. Зацело не, господине. Госпођа Оли‐
вија није побудалила. Будале она нече држати,
господине, док се не уда, а будале су налик
на мужеве колико и сарделе на харинге; мужеви
су она крупнија риба. Ја у ствари нисам њена
будала, већ њен издевач речи.
ВИОЛА. Видео сам те недавно код војводе
Орсина.
ЛУДАЛО. Будаластост, господине, путује око
света као сунце; сија она свуда. Жао би ми било
кад будале не би било толико исто често у вашег
господара колико и у моје госпође. Рекао бих
да сам видео тамо вашу премудрост.
ВИОЛА. Е, ако мислиш да почнеш и са мном,
нећу више да имам посла с тобом. Држи, ево
ти један грош.
(Даје му новац.)
ЛУДАЛО. Нека ти Јупитер, чим буде имао
косе напретек, пошаље браду на дар.
ВИОЛА. Богами сам, што да ти не кажем,
пренемогао за једном брадом, иако не бих
желео да израсте на мом подбратку. Је ли гос‐
пођа унутра?
ЛУДАЛО (упирући прстом у новац). Кад би
била два оваква, господине, зар не би они могли
да добију и пород?
ВИОЛА. Би, ако би их држао једног крај другог
и навео их да се пусте у промет.
ЛУДАЛО. Волео бих, господине, да играм
оног газда‐Пандара из Фригије, да бих овом
Троилу подвео неку Кресиду.
ВИОЛА. Схватио сам вас, господине: то значи
просити спретно.
ЛУДАЛО. Њје то, надам се, богзна шта, го‐
сподине, просити неку просјакињу. Кресида је
била просјакиња. Моја је госпођа унутра, го‐
сподине. Препашћу је вешћу одакле долазите; а ко
сте и шта хоћете ‐ то је изван моје сфере; могао
бих рећи "елемента", али та је реч отрцана.
(Оде.)
ВИОЛА. Братац је овај мудар довољно
Да игра луду, јер да могне то
Радити к'о што ваља, потребно је
Да има неку врсту памети.
Проценити му ваља настројење
И ћуд у оног с којим шегу тера,
И прави час, па тад, к'о дивљи соко,
Да се на сваку птичицу залети
Коју му око спази. То је занат
Толико исто напоран колико
И умешност мудраца; јер је лудост
На месту кад се паметно искаже;
А лудост мудрог памет не покаже.
(Улазе ВИТЕЗ ТОБИ ШТУЦАЛО и
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ ЈЕЗОЛИКИ)
В. ТОБИ. Помози Бог, племенити господине.
ВИОЛА. И вама, господине.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Диеу воусгарде, монсиеур!
ВИОЛА. Ет воус аусси; вотре сервитеур.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Ви јесте то, надам се, го‐
сподине; и ја ваш.
ВИТЕЗ ТОБИ. Идете ли нашем дому у сретање?
Жеља је моје нећаке да уђете ако вас посао
води к њој.
ВИОЛА. Вашој нећаци сам се упутио, гqспо‐
дине. Хоћу да кажем да је она мета мога
пута.
ВИТЕЗ ТОБИ. Окусните своје ноге, госпо‐
дине, ставите их у покрет.
ВИОЛА. Боље мене, господине, разумеју мо‐
је ноге, но што ја разумем шта хоћете ви да
кажете кад ме позивате да окуснем своје
ноге.
ВИТЕЗ ТОБИ. Мислим да пођете, господине,
да уђете.
ВИОЛА. Одговорићу вам тиме што ћу поћи и
ући. Но, ево смо предухитрени.
(Улазе ОЛИВИЈА и МАРИЈА)
Најизврснија и савршена госпођо племенита,
нека би кишу мириса просуло небп на вас.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Овај младић је необичан
удварач. "Просуло кишу мириса", лепо.
ВИОЛА. Безгласноје, милостива госпођо, оно
што ме доводи амо, осим за ваше оштроумно
и благонаклоно уво.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. "Мириси", "оштроумно" и "бла‐
гонаклоно". Све то троје ћу да имам вазда у
приправности.
ОЛИВИЈА. Нека се затворе баштенска врата, и
оставите ме да га саслушам.
(Одлазе ВИТЕЗ ТОБИ, ВИТЕЗ
ЕНДРЈУ и МАРИЈА.)
Пружите ми руку, господине.
ВИОЛА. Вама на служби, госпо, препокорно.
ОЛИВИЈА. Како се зовете?
ВИОЛА. Цезарио је слузи вашем име,
Кнегињо лепа.
ОЛИВИЈА. Слуга мој? Од кад се,
Господине, назива Ијубазношћу
Притворност ниска, отад веселости
Нема на свету. Ви сте, младићу,
Грофа Орсина слуга.
ВИОЛА Он, пак, ваш;
Те његов нужно мора бити ваш;
Вашега слуге слуга, госпођо,
И ваш је слуга.
ОЛИВИЈА. Сто се њега тиче,
Мисао моја не бави се њим;
А што се тиче мисли његових,
Боље је да су и неисписане
Но да су мноме испуњене.
ВИОЛА. Ја сам
Баш зато, госпо, ту, да подстакнем
У прилог њему нежне мисли ваше.
ОЛИВИЈА О, не замер'те, молим вас, ал' ја сам
Молила да о њему никад више
Не говорите; ако бисте пак
Имали друго што да заиштете,
Молбу бих такву чула радије
Него ли песму сфера небеских.
ВИОЛА. Госпођо драга ‐
ОЛИВИЈА Извините ме, преклињем вас. Ја сам
За вама један прстен послала
Кад сте ме оно овде прошли пут
Омађијали: тако себе саму,
И слугу свог, па бојим се, и вас
Обманула сам: сад сам изложена
Тумачењима вашим суровим,
Будући да сам, са лукавством стидним,
Наметала вам оно што сте знали
Да нyе ваше: шта сте морали
Да помислите? Нисте ли за стуб
Свезали моју част и хушкали
На њу све мисли непристојне, које
Суровом срцу на ум пасти могу?
За неког који схвата као ви
Испољено је довољно. Не груди,
Већ танан вео покрива ми срце.
Па дајте, проговорите и ви.
ВИОЛА. Жао ми вас је.
ОЛИВИЈА. До љубави је степеница то.
ВИОЛА. Ни басамачић; пошто свако зна
Да се и душман може жалити.
ОЛИВИЈА. Ну, тад је, држим и за осмех опет
Дошао час. О, свете! како се
Очас понесе сиромашак. Ако
Плен ваља бити, много је тад боље
Да се пред лава, но пред вука падне.
(Чује се звоно.)
Што време траћим, часовник ме кори.
Не плашите се, драги младићу;
Не тражим да вас добијем: а ипак,
Кад вам до жетве ум и младост сазру,
Ваша ће жена, изгледа, да пожње
Ваљана мужа; ево вашег пута,
Право на запад.
ВИОЛА. Ну на запад тад!
Нек' ведра ћуд и божја милост прате
Господство ваше! Ништа немате
Да поручите, госпођо, по мени
Мом господару?
ОЛИВИЈА. Стани:
Молим те, реци шта о мени мислиш?
ВИОЛА. Мислите, држим ја, да нисте што сте.
ОЛИВИЈА. Мислим ли то, тад мислим и о вама
Да нисте што сте.
ВИОЛА. Онда мислите
Како и јесте: ја и нисам што сам.
ОЛИВИЈА. А волела бих да сте као што бих
Желела да сте.
ВИОЛА. Зар би, госпођо,
То било боље него да сам што сам?
И ја то врло желим јер сам сад
Ваша будала.
ОЛИВИЈА. О, колико дивно
С његове усне делује то нешто
Подсмеха у презрењу и у срџби.
Ни крвав грех се брже не одаје,
Но љубав што скривена жели да је;
Њена је поноћ подне. Срце своје,
Тако ми части и врлине моје,
Тако ми ружа пролетњих у цвету,
И девичанства мог, и свег на свету ‐
Све сам ти срце тол'ко дала ја,
Цезарио, да разборитост сва
Не може љубав да притаји ту,
Ма кол'ко ти с висине глед'о њу.
Не куј из овог силом разлог како,
Када ти љубав своју ја овако
Нудим и сама ‐ немаш ти рад чега
Да чиниш то; већ припоји пре свега
Уз разлог разлог тако: кад се да
Тражена љубав, срећа је; ал' када
И нетражена да се, тада та
Љубав на срце много слађе пада.
ВИОЛА. Ја поседујем, младости ми моје,
И невиности, срце једно своје,
Оданост једну верну, прса једна;
А њих, сем мене, жена баш ни једна
Не поседује, нит' иједна има
Икад да буде газдарица њима
Сем мене самог. Збогом сад остајте,
Госпођо драга. Просипати, знајте,
Никада више нећу ‐ не д'о Бог!
Пред вама сузе господара свог.
ОЛИВИЈА. Ал' дођи опет, јер ћеш можда моћи
Подстаћи ово срце и помоћи,
Да му се свиди, те и да ужива
У том што грозу сада му улива.
(Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА[уреди]

Одаја у Оливијином дому.

(Улазе ВИТЕЗ ТОБИ ШТУЦАЛО, ВИТЕЗ
ЕНДРЈУ ЈЕЗОЛИКИ и ФАБИЈАН.)

ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Не, богами, не остајем ни
оволицно даље.
В. ТОБИ. А разлог, драги отрове? Да Чујем ра‐
злог.
ФАБИЈАН. Неизоставно морате навести ра‐
злог, витеже Ендрју.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Е па, богаму, видео сам
да ваша нећака том грофовом послушнику ука‐
зује наклоностј више но што ју је икад даривала
мени; видео сам то у врту.
ВИТЕЗ ТОБИ. А да ли те је у тај мах видела,
маторко мој? То ми реци.
В. ЕНДРЈУ. Јасно, као што ја вас сад гледам.
ФАБИЈАН. Па то је био с њене стране велики
доказ љубави према вама.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. О, сунце му божје! Хоћете
да ме намагарчите?
ФАБИЈАН. Доказаћу то по свим правилима,
господине, уз јамство разборитога суђења а
и правоумља.
ВИТЕЗ ТОБИ. А ови су били врховни поротници
још пре но што је Ној отишао у морнаре.
ФАБИЈАН. Она се на ваше очи умиљавала око
оног младића само да би вас разбеснела, да
би пробудила вашу дремљиву срчаност, да би
тутнула жар у ваше срце и сумпор у вашу џиге‐
рицу. Требало је онда да јој приђете па да
којом блиставом, тек искованом досетком
клепнете тог младића, те му се узме језик од
страха. То се очекивало са ваше стране, а то је
сад ето пропуштено: дозволили сте да време
сплави двоструку позлату ове пружене прилике
и сад сте забродили у северне рејоне мишљења
моје госпође, где ћете висити као какав ледени
мосор о бради каквог Холандеза, уколико се
не откупите каквим дичним потхватом, било
на пољу срчаности, било на пољу политике.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Ако већ на овај или онај
начин има то да буде, онда то мора да се
изведе срчаношћу, јер политику мрзим; колико
сам оран да будем у секти брауниста, толико
и да будем политичар.
ВИТЕЗ ТОБИ. Ну па дед' ми онда заснуј своју
срећу на темељу срчаности; изазови ми тога
грофовог дечка на двобој; задај му једанаест
рана. Мојој нећаци ће то запасти за око, а буди
уверен да нема проводаџије на свету који би
женској страни боље препоручио неког му‐
Шкарца неголи глас о његовој срчаности.
ФАБИЈАН. Другог вам пута осим тога нема,
витеже Ендрју.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Би ли му који од вас доставио
моје изазивање?
ВИТЕЗ ТОБИ. Да идеш па да га марцијалном
руком напишеш. Буди осоран и кратак; није
важно колико је досетљиво, само нека је рече‐
но и надахнуто: колико црнила буде у мастилу
толико га нацрни и наружи. Неће бити згорега
ако му и два‐три пут кажеш "ти"; начичкај га
лажима колико год их се могне да наслаже и
простре по тој хартији па ма она била велика
колико и простирка за постељу у енглеском
граду Вер: хајде, засучи рукаве. Нека у тво‐
ме мастилу буде довољно жучи; а што ћеш писати
гушчијим пером не мари ништа: приони.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Где ћу да вас нађем?
В. ТОБИ. Позваћемо те из твога цубицуло: иди.
(ВИТЕЗ ЕНДРЈУ оде.)
ФАБИЈАН. Неисплатива је за вас та лутка, ви‐
теже Тоби.
В. ТОБИ. Неисплатив сам и ја био за њега, мом‐
че, неке добране две хиљаде, или тако нешто.
ФАБИЈАН. Добићемо дивота писмо од њега.
Но, ви га нећете предати.
ВИТЕЗ ТОБИ. Хоћу, не био ко сам; а ви нава‐
лите из петних жила на дечка да одговори. Држим
да њих двојицу ни воловска запрега не би са‐
ставила. Јер, ако ви у Ендрјуа, кад би га човек
распорио, нађете и толико крви у његовој џиге‐
рици колико би бува могла да понесе на својој
нози, ја ћу да поједем све што преостане од
тог трупа.
ФАБИЈАН. А на лицу његовог противника, о‐
ног младића, мало може да се прочита од неке
крвожедности.
В. ТОБИ. Гле, ево најмлађег од деветоро царића.
(Улази МАРИЈА)
МАРИЈА. Ако желите да се кидате од смеха
док вас пупак не заболи, хајдете за мном.
Онај мамлаз Малволио прометнуо се у не‐
знабошца, у суштог отпадника. Јер никад један
хришћанин, који се нада да ће га права вера
спасти, неће поверовати у онолико бесловесан
простаклук. Обуо је жуте чарапе.
ВИТЕЗ ТОБИ. И укрстио подвезице?
МАРИЈА. Да не може бити накарадније; као
какав уча који држи школу у цркви. Шуњала сам
се за њим по трагу као да сам му крвник.
Повиновао се тачку по тачку оном писму које
сам бацила да га нагаравим: развлачи усне
толико на смех да му се на лицу појави више
црта но што их има на новој мапи, увећаној
двема Индијама. Тако нешто још нисте видели:
једва се савлађујем да му не треснем штогод
о главу. Знам да ће га моја госпођа ошама‐
рити, а учини ли она то, он ће се осмехивати и
сматраће то за велику милост.
В. ТОБИ. Хајде, поведи нас тамо где је он.
(Одлазе.)

СЦЕНА ТРЕЋА[уреди]

Улица.

(Улазе СЕБАСТИЈАН и АНТОНИО.)

СЕБАСТИЈАН. Волео не бих да сам ја на вас
Натоварио ту главобољу
По својој вољи; али пошто труд
Чини вам задовољство, то вас нећу
Да корим више.
АНТОНИО. Заостати за вама нисам мог'о:
Гонила ме је напред жеља моја,
Оштрија него челик избрушени;
И не тек моја жеља да вас гледам ‐
Мада толика да би била кадра
Одвући и на дужи пут човека ‐
Него и брига шта вас задесити
Може на путу, јер сте невешти
Странама овим, што су према странцу,
Кад вође нема нити пријатеља,
Сурове и без гостољубивости:
Тако је моја љубав усрдна,
Утол'ко више што је поткрепљена
Тим страхом била, похитала да вас
Где било нађе.
СЕБАСТИЈАН. Мили Антонио,
Ја не знам други одговор до: хвала,
И хвала, и на веки хвала; јесте
Да често новцем тим ван оптицаја
Бивају доброчинства намирена;
Но да је мој иметак темељан
Онако као моја увиђавност,
Поступио бих боље с вама ја.
Шта да Чинимо? Да л' да пођемо
Па да старине градске погледамо?
АНТОНИО. То сутра, господару. Боље прво
Да погледамо наћи стан за вас.
СЕБАСТИЈАН. ТЈморан нисам, а до ноћи још
Подоста има: дајте, молим вас,
Да угодимо својим очима
Разгледајући знаменитости
И споменике разне с којих је
Град овај чувен.
АНТОНИО. Мене, молим вас,
Извинићете; ја не могу ићи
Тим улицама без опасности:
Једном у једној бици поморској
Против бродова кнежевих и ја сам
Учесник био; па још, душа ваља,
У таквом виду, да бих мучно мог'о,
Ако бих овде био ухваћен,
Да се извучем.
СЕБАСТИЈАН. Ваљада сте много
Његових људи побили?
АНТОНИО. Од тако
Крваве врсте грех мој није био,
Мада су време, а и спор, по оном
Какви су били, разлога за крв
Давали нама. Могло се је новцем
Касније да наравна оно што смо
Узели њима, па је то већина
Из нашег града и урадила
За љубав трговине, само ја
Изостао сам, те бих платио
Због овог скупо кад бих ухваћен
У овом месту био.
СЕБАСТИЈАН. Одвећ јавно
Немојте онда шетати.
АНТОНИО. И не би
Згодно за мене било. Држите;
Ево вам моје кесе, господару.
Најбоље биће одсести код "Слона",
То је у јужном предграђу; а ја ћу
За обед наш да поручим што треба,
Док шетњом време ви заваравате
И своје знање, град разгледајући,
Потхрањујете: тамо ме потраж'те.
СЕБАСТИЈАН. Нашто ми ваша кеса?
АНТОНИО. За око може да вам западне
Ситница нека, коју бисте можда
Купити хтели; ви пак немате,
Господине, зацело, готовине
За куповине излишне.
СЕБАСТИЈАН. Бићу вам кесоноша и оставићу
вас за један час.
АНТОНИО. Код "Слона".
СЕБАСТИЈАН. Утувићу.
(Оду.)

СЦЕНА ЧЕТВРТА[уреди]

Оливијин врт.

(Улазе ОЛИВИЈА и МАРИЈА)

ОЛИВИЈА. Послах по њега: каже да ће доћи;
Како ћу да га угостим? И чим?
И чиме да га дарујем? Јер младост
Много се чешће купи него што се
Умоли ил' на позајмицу узме.
Прегласно зборим.
Где ли је Малволио? Озбиљан је
И учтив он, па подесан за слугу
У приликама као што су моје.
Где ли је Малволио?
МАРИЈА. Ево га где долази, госпођо; само
као некако страшно настран. С њим, зацело,
нису чиста посла, госпођо.
ОЛИВИЈА. Сто? у чему је ствар? Да није добио
наступ?
МАРИЈА. Не, госпођо, само се непрестано
смеши. Најбоље би било, милостива госпођо, да
се неко нађе крај вас ако дође, јер је тај
човек, свакако, померио памећу.
ОЛИВИЈА. Иди га зовни. (МАРИЈА оде.)
К'о он, и ја сам луда; само што је
Лудило ведро у њ; а сетно моје.
(Враћа се МАРИЈА с МАЛВОЛИЈЕМ.)
Како је, Малволио?
МАЛВОЛИО. Слатка госпођо, хо, хо!
ОЛИВИЈА. Смешкаш се?
По озбиљном сам послу позвала те.
МАЛВОЛИО. Озбиљном, госпођо! Могао бих
ја бити озбиљан: само што ове укрштене под‐
везице ометају помало рад мога крвотока.
Но, шта је с тим? Ако се то свиди оку оне једне,
онда вам код мене стоји ствар онако како
се то каже у оном заиста истинитом сонету:
"Хоће л' ме једна, хоће ме и све."
ОЛИВИЈА. Ама како си, човече? Шта је то с
тобом?
МАЛВОЛИО. Црно ми у души није иако ми је
жуто на ногама. Дошло ми је до руку, а налог
има да се изврши: мислим да ми познајемо
слатку римску руку.
ОЛИВИЈА. Би ли ти пошао у постељу, Малволио?
МАЛВОЛИО. У постељу! Да, срдашце слатко;
и доћи ћу к теби.
ОЛИВЉА. Бог с тобом! Што се једнако сме‐
шкаш и сваки час љубиш своју руку?
МАРИЈА. Како вам је, Малволио?
МАЛВОЛИО. Ви питате! Дабоме; славуји ће да
одговарају чавкама.
МАРИЈА. Што сте изишли пред моју госпођу с
том смешном безочношћу?
МАЛВОЛИО. "Нека те не плаши величина": до‐
бро је то написано.
ОЛИВИЈА. Шта хоћеш тим да кажеш, Малволио?
МАЛВОЛИО. "Неки су рођени велики" ‐
ОЛИВИЈА. Ха!
МАЛВОЛИО. "Неки стичу величину" ‐
ОЛИВИЈА. Шта кажеш?
МАЛВ.: "А некима величина пада са неба."
ОЛИВИЈА. Нека ти је Бог на помоћл
МАЛВОЛИО. "Опомени се ко је хвалио твоје
жуте чарапе" ‐
ОЛИВИЈА. Твоје жуте чарапе!
МАЛВОЛИО. "И ко је желео да те види с укр‐
штеним подвезицама."
ОЛИВИЈА. С укрштеним подвезицама!
МАЛВ.: "Приони, бићеш на коњу, ако то желиш" ‐
ОЛИВИЈА. Ја ћу бити на коњу?
МАЛВОЛИО. "Ако ли не, нека те и даље гледам
као слугу."
ОЛИВ.: Ну, па ово је сушто лудило од сунчанице.
(Улази СЛУГА.;
СЛУГА. Госпођо, онај млади господин од
грофа Орсина вратио се. Једва сам га наго‐
ворио да дође овамо. Он чека на налог вашег
господства.
ОЛИВИЈА. Ево ме к њему. (СЛУГА одлази.)
Драга Марија, настојте да се неко нађе око
овог момка. Где је мој рођак Тоби? Нека
се неко од мојих људи посебно побрине око
њега. Не бих ни по цену половине свога ми‐
раза желела да му се случи какво зло.
(Одлазе ОЛИВИЈА и МАРИЈА)
МАЛВОЛИО. Охо! Сад сте већ почели да ме
схватате, је ли? Нико мање него баш витез Тоби
да се нађе око мене! То се управо поклапа
с писмом: она га шаље јер хоће да се покажем
груб према њему; јер ме у писму на то
подбада. "Збаци кошуљицу своје скромности",
вели она; "покажи зубе рођаку, према слугама
буди осоран; са усана нека ти одзвања до‐
стојанствено умовање, а сам се понашај на‐
страно"; и затим одређује на који начин има то
да се уради; а, наиме, озбиљним лицем, досто‐
јанственим држањем, говором на ноте, она‐
ко како то ради какав виђен човек и тако даље.
Ухватио сам је на лепак. Али то је Јупитерово
дело, и нека би дао Јупитер да на томе будем
захвалан. А сад, кад је одлазила, вели: "Настојте
да се неко нађе око овога момка"; момка!
Не каже Малволија, нити ме именује према
положају, него "момка". Елем, све се слаже
једно с другим, тако да нема ни трунке сум‐
ње, нити сумње о некој сумњи, нити има пре‐
преке или какве невероватне или непоуздане
околности. ‐ Шта да се ту каже? Од свега онога
што би могло да се случи ничега нема што би
могло да се испречи између мене и савршеног
изгледа на испуњење мојих нада. Па лепо,
нисам ја, већ је Јупитер испословао све ово, па
се њему и дугује захвалност.
(Враћа се МАРИЈА с ВИТЕЗОМ ТОБИ‐
ЈЕМ ШТУЦАЛОМ и ФАБИЈАНОМ)
В. ТОБИ. Којим је путем пошао, тако вам
имена Господњег? Ма се било скрдило у њега
ђавола за читав пакао у малом, и ма га била
опсела читава легија, ја ћу ипак да га ословим.
ФАБИЈАН. Ево га, ево га. Како сте, господи‐
не? Како вам је, човече?
МАЛВОЛИО. Губите се ‐ отпуштени сте. Пустите
ме да уживам за свој грош. Чистите се.
МАРИЈА. Почујте само како прозукло говори
ђаво из њега! Ста сам вам рекла? Господине
Тоби, моја вас је госпођа молила да узмете
на себе бригу око њега.
МАЛВОЛИО. Аха! урадила је то, је л' те?
ВИТЕЗ ТОБИ. Де, де; мир, мир! Морамо благо
да поступамо с њим. Пустите, то ћу ја сам.
Како сте, Малволио? Како вам је? Та, човече,
покажите ви ђаволу шипак! Имајте на уму да
је он непрyатељ људскога рода.
МАЛВОЛИО. Појмите ли ви шта говорите?
МАРИЈА. Леле! Јесте ли видели како му се то
косне срца кад говорите рђаво о ђаволу. Дај
Боже, да није стао на сугреб.
ФАБИЈАН. Да си одмах однела врачари ње‐
гову мокраћу!
МАРИЈА. Ама, него како, и то ћу учинити
колико сутра, само ако будем жива. Не бих
умела ни да кажем шта би све моја госпођа
дала само да га не изгуби.
МАЛВОЛИО. Охо! Гле сад, госпођа!
МАРИЈА. О, Господе!
ВИТЕЗ ТОБИ. Молим те, само полако; то није
начин. Зар не видите да га узрујавате? Оставите
ви мене самог с њим.
ФАБИЈАН. Благошћу, и никако друкчије; бла‐
гошћу, благошћу: зли дух је намћор и не воли
да се с њим намћорасто поступа.
ВИТЕЗ ТОБЛ Елем, како је, кокане мој?
Како си ми, пиленце моје?
МАЛВОЛИО. Господине!
ВИТЕЗ ТОБИ. Ну, пили ‐ пили ‐ пили; хајде лепо
да пођемо. Та, човече не приличи часном и
достојном лицу да игра клиса са сатаном; о
грану с тим гаравим грешником!
МАРИЈА. Приволите га да очита молитву, драги
витеже Тоби, приволите га да очита молитву.
МАЛВ.: Молитву, девојчуро, да би ли девојчуро!
МАР: Не, ни да чује за Бога неће, кажем вам.
МАЛВ.: Торњајте се, о грану с вама свима!
Ви сте залудничари и тиквани. Нисам ја од вашег
друштва. Чућете ви већ мало више потом.
(Оде.)
ВИТЕЗ ТОБИ. Да верујеш или да не верујеш?
ФАБИЈАН. Да се то сад изводи на некој позор‐
ници ја бих пљунуо на то као на какву неу‐
верљиву измишљотину.
ВИТЕЗ ТОБИ. Заражен је, човече, до дна душе
нашом смицалицом.
МАРИЈА. Само одмах за њим, како нашу
сплетку не би ухватио ваздух, па да се прогруша.
ВИТЕЗ ТОБИ. Ама, навешћемо га да уистину
полуди.
МАРИЈА. Утолико ће кућа бити мирнија.
ВИТЕЗ ТОБИ. Хајде да га затворимо у неку
мрачну одају и да га вежемо. Моја нећака већ
верује да је он луд: можемо, себи на уживање,
а њему за казну, да терамо с тим дотле док
и самом нашем лудијању не понестане даха,
па нас наведе да му се смилујемо; и тада
ћемо завери да учинимо крај, а тебе ћемо да
крунишемо за вештака код установљавања лу‐
дака. Но, гле'те, гле'те!
(Долази ВИТЕЗ ЕНДРЈУ ЈЕЗОЛИКИ.)
ФАБИЈАН. Ево још хране за покладне дане.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Ево изазивања, прочитајте:
главу дајем да има у њему и сирћета и папра.
ФАБИЈАН. Зар је тако зачињено?
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. И те како, јамчим вам: чи‐
тајте само.
ВИТЕЗ ТОБИ. Дај. Младићу, ма шта ти био, ти
си ипак само курвин син.
ФАБИЈАН. Добро, и храбро.
ВИТЕЗ ТОБИ. Не чуди се нити се запањуј у
души што те тако називам, јерја ти разлоге за
ово нећу изнети.
ФАБИЈАН. Згодан обрт, јер вас он чува да
не дођете под удар закона.
ВИТЕЗ ТОБИ. Ти долазиш у походе племенитој
господи Оливији, и она на моје очи поступа
Ијубазно према теби: али ти си сушта лажовчина;
није то разлог што те изазивам.
ФАБИЈАН. Дуго доиста није, нимало; а и изним‐
ног смисла има ‐ нимало.
ВИТЕЗ ТОБИ. Причекаћу те у заседи кад се
будеш враћао кући; па ако те ту послужи срећа,
да ме смакнеш...
ФАБИЈАН. Лепо.
В. ТОБИ. Смакнућеш ме као хуља и нитков.
ФАБИЈАН. Стално се држите у заветрини од за‐
кона: тако и треба.
ВИТЕЗ ТОБИ. Збогом пошао, и нека се Бог
смилује душиједнога од нас! Могућеје да ће
се смиловати мојој души; алија се бољему на‐
дам;зато сеприпази. Твој пријатељ у зависности
од тога како будеш поступао са мном; и твој
заклети непријатељ,
Ендрју Језолики.
Ако га ово писмо не нагна да се узмува,
ноге га на то неће нагнати. Даћу му га.
МАРИЈА. Имаћете прилику као поручену за то:
он сад баш нешто разговара с мојом госпо‐
ђом, и само што није кренуо да иде.
ВИТЕЗ ТОБИ. Пођи, витеже Ендрју; привребај
ми га на ћошку од врта као какав пандурица:
па чим га спазиш, тргни мач; а чим тргнеш мач,
узми да псујеш што грђе можеш; јер често бива
да масна псовка, кад се извали уз разметљиву
дреку, пружа много јаче сведочанство о срча‐
ности но што би га икад пожњела сама срчаност
на делу. Путуј!
В. ЕНДРЈУ. Е, ако је да се псује, пустите ви
само мене.
(Оде.)
ВИТЕЗ ТОБИ. Сад нећу да предам ово ње‐
гово писмо, јер држање тога младог госпо‐
дичића сведочи да је ваљан и по способностима
и по роду; а да је тако показује у не мањој
мери и улога која му је додељена у посре‐
довању између моје нећаке и његовог го‐
сподара. Стога ово писмо, овако грозно
незналачки састављено, неће породити страх у
младића: видеће да га је састављала нека ћу‐
скија. Него ћу ја, господине, да изручим ње‐
гово изазивање усмено; даћу му на знање
да је Језолики на гласу као храбар човек и
навешћу тог господичића ‐ а знам да ће он,
како је млад, примити ново за готово ‐ да
стекне најужасније мишљење о његовом бе‐
су, окретности, разјарености и плахости. То ће
и једног и другог толико преплашити да ће се
клати погледима као аждаје.
ФАБИЈАН. Ево долази с вашом нећаком: укло‐
ните му се с пута, док не узме опроштај, а
онда сместа за њим.
ВИТЕЗ ТОБИ. Дотле ћу да размислим како да
срочим неко обликом језовито изазивање.
(Одлазе ВИТЕЗ ТОБИ, ФАБИЈАН и
МАРИЈА; враћају се ОЛИВИЈА и ВИОЛА)
ОЛИВИЈА. Одвећ сам рекла срцу каменом
И несмотрено одвећ своју част
Изложила сам: нешто ме у срцу
За ову грешку кори, ал' је та
Погрешка тако упорна да само
Исмева прекор тај.
ВИОЛА. Исто се тако владају и јади
Мог господара к'о и ваша страст.
ОЛИВИЈА. Ево; тај накит узмите на дар
За љубав моју; то је слика моја;
Не одбијајте; језика он нема
Да би вам мог'о досађивати;
Па дођите и сутра, молим вас:
Шта је то што бих ја, да затражите,
Одбила вама, а што може част
Дати без љаге кад се затражи?
ВИОЛА. Ништа до ово: љубав одану
За мога господара.
ОЛИВИЈА. Како њему
Оно да дам што дадох вама већ,
А Част да спасем?
ВИОЛА. Ја вас обавезе
Решавам те.
ОЛИВИЈА. Ал' сутра дођи. Збогом!
Одмамио би душу моју лако
Сотона теби сличан и у пак'о.
(Оде.)
(Враћају се ВИТЕЗ ТОБИ ШТУЦАЛО
и ФАБИЈАН)
В. ТОБИ. Помогао ти Бог, племенити господине.
ВИОЛА И вама, господине.
ВИТЕЗ ТОБИ. Имао што имао при руци за одбра‐
ну, прихватај се тога; какве су природе увреде
које си му нанео, ја не знам; али те, пун
ниподаштавања, крвожедан као ловачки пас,
чека на крају воћњака онај који ће банути
испред тебе; исукуј свој јатаган, приправљај се
што брже умеш, јер је твој нападач хитар, вешт
и смртоносан.
ВИОЛА. Ви сте у заблуди, господине. Нико није
у завади са мном, то знам зацело. У моме
сећању нема ни сенке од какве увреде коју
бих ја био неком нанео.
В. ТОБИ. Видећете да ствар другојаче стоји,
уверавам вас. Стога се причувајте ако свој
живот ма и оволицно цените јер ваш противник
поседује све што човеку може да стави на
располагање младост, снага, вештина и јарост.
ВИОЛА. А ко је он, господине, молим вас?
В. ТОБИ. Витез је он који је о рукоположењу
добио неокрзнут мач, а за заслуге стечене
трењем сагова у размишљању; али је сатана у
личној кавзи: три је душе одвојио од тела, а ње‐
гова је јарост у овоме тренутку тако неу‐
мољива да је, сем канџа смрти и сем раке,
ништа друго не може задовољити. Лихо или тако:
то је његово гесло: удри или бијем.
ВИОЛА. Вратићу се у кућу и замолити госпођу
да ми да нешто пратње: ја нисам мачевалац.
Чуо сам да има таквих људи који хотимице
заподевају кавгу с другима да би окушали
њихову храброст; изгледа да је и тај човек на
ту руку.
В. ТОБИ. Не, господине: увреда више него
довољна изазвала је његов праведни бес. Сто‐
га се приправљајте да испуните оно што он жели.
Нећете поћи натраг у кућу, осим ако се не
мислите подухватити да и са мном расправите
оно за шта бисте са исто толико безбеднсоти
могли са њим да се обрачунате: стога, напред,
или исукујте мач из корица да га видим голог
голцатог; јер тући се морате, друге вам нема,
или се морате одрећи под заклетвом да убудуће
носите мач о бедрима.
ВИОЛА. То је исто толико непристојно колико и
чудно. Будите љубазни, преклињем вас, па ме
бар обавестите чиме сам то увредио тога вите‐
за. То ми се свакојако омакло с непажње, а
никако није дошло хотимице с моје стране.
В. ТОБИ. Учинићу тако. Сињор Фабијане, останите
уз овога господичића док се ја не вратим.
(Оде.)
ВИОЛА. Молим вас, господине, да ли ви знате
што о овоме?
ФАБИЈАН. Знам да је тај витез смртно бесан
на вас и решен да се бори на живот и смрт, али
ништа поближе не знам о томе.
ВИОЛА. Реците ми, најлепше вас молим, какав
је он човек?
ФАБИЈАН. Ако га судите по изгледу, нећете
уочити на њему ништа од онога изванредног
и дивног, што ћете свакако имати прилике да
нађете у њему кад буде делом засведочавао
своју храброст. Мучно да бисте, господине,
нашли ма где у Илирији противника окретнијег,
крволочнијег и кобнијег. Хоћете ли да му по‐
ђете у сусрет? Помирићу вас с њим ако будем
кадар.
ВИОЛА Веома ћете ме обавезати тиме. Ја сам
вам од оних који радије иду с господином попом
но с господином витезом; ја и не хајем да се
богзна колико чује о мојој храбрости.
(Одлазе.)
(Враћају се ВИТЕЗ ТОБИ и
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ)
ВИТЕЗ ТОБИ. Ама, човече, он ти је сушти ђаво;
такве ватре живе још нисам видео. Измењао
сам с њим неколико удараца, онако с рапи‐
ром, канијом и свим скупа, и он ми је задавао
ударце с тако смртоносним потезима да је
немогућно било избећи их; а кад узвраћа, буди
уверен да ћеш добити своје ама баш исто онако
неизоставно као што ћеш стати петом на земљу
кад ступаш по њој. Веле да је био учитељ маче‐
вања код персијског шаха.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Куга га појела! Нећу ја да
се бијем с њим.
ВИТЕЗ ТОБЛ Јест, али он сад неће ни да чује
о примирењу. Фабијан га тамо на једвите јаде
задржава.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Трлема га сатрла! Да сам
знао да је тако храбар и тако вешт мачу, пустио
бих радије да га ђаво однесе но што бих га
изазвао на двобој. Наведите га да пусти ту
ствар низ воду, па ћу му поклонити свог коња,
свог ђогата Капилета.
ВИТЕЗ ТОБИ. Предложићу му то. Стојте ту и
узмите нехајан израз; свршиће се то без гу‐
бљења душе. ‐ (За себе.) Вала јашићу ја вашег
коња као што јашим вас.
(Враћају се ФАБИЈАН и ВИОЛАј
(ФАБИЈАНУ) Добијам његовог коња да из‐
гладим спор. Убедио сам га да је онај дечко
сатана.
ФАБИЈАН. И он о њему има исто тако страшно
мишљење; а лупа му срце и побледео је као да
му је медвед за петама.
В. ТОБИ. Нема лека, господине; хоће да се туче
с вама јер се заклео. Он је, видите ли, мало боље
промозгао о својој зађевици, и налази да је сад
једва и вредно трошити речи на њу. Стога извуците
свој мач, колико да не погази заклетву; он све‐
чано изјављује да вас неће озледитл
ВИОЛА (за себе). Господе, молим ти се, ти ме
одбрани! Замало па да им рекнем шта ми све
недостаје па да будем мушко.
ФАБИЈАН. Одступајте ако видите да је бесан.
ВИТЕЗ ТОБИ. Елате, витеже Ендрју, ту нема
лека: господин хоће, своје части ради, да изме‐
ња с вама неколико удараца; немогуће му
је по правилима дуела да то избегне; али ми је
обећао, на витешку и војничку реч, да вас неће
обранити. Елате, на посао!
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Молим ти се, Боже, да одржи
своју заклетву.
(Потеже мач.)
ВИОЛА. Уверавам вас да је ово против моје
воље.
(Вади мач.)
(Улази АНТОНИО.)
АНТОНИО. Уклон'те мач. Је л' витез овај млади
Увредио вас, ја кривицу примам;
Наносите ли увреду ви њему,
Ја место њега вас изазивам.
В. ТОБИ. Ви? Ама ко сте ви, господине?
АНТОНИО. Неко ко више, мој господине,
Њему за љубав дрзнути се сме,
Но што сте чули да се он пред вама
Хвалио да је дрзнути се вољан.
ВИТЕЗ ТОБИ. Е, ако сте ви девер код двобоја,
стојим вам на располагању.
(Трже мач.)
ФАБИЈАН. О, стан'те, драги витеже Тоби, ево
стражара!
ВИТЕЗ ТОБИ. Видећемо се већ убрзо.
ВИОЛА (ВИТЕЗУ ЕНДРЈУУ). Молим вас, го‐
сподине, увуците свој мач у корице, ако ћете
бити тако љубазни.
В. ЕНДРЈУ. Богами, хоћу, господине; а за
оно што сам вам обећао, бићу достојан своје
речи. Носиће вас као у ијуљашци, а слуша узду.
(Улазе ДВА СТРАЗАРА)
ПРВИ СТРАЖАР. То је тај; врши своју дужност.
Д. СТРАЖАР. Ја те на захтев војводе Орсина
Хапсим, Антонио.
АНТОНИО. Господине,
У мени сте се ви забунили.
П. СТРАЖАР. О, не, нимало. Ја, господине,
Знам добро ваше лице, мада сад
Морнарске капе немате на глави.
Водите: зна он да га добро знам.
АНТ.: Покорити се морам. (ВИОЛИ) То је дошло
Отуда што сам пош'о да вас тражим.
Но лека нема ту: и платићу.
Ал' како нужда мене нагони
11/25/2016 Виљем Шекспир ­ Богојављанска ноћ ­ :: Форуми Творца Града ::
хттп://www.творац­града.цом/форум/виеwтопиц.пхп?ф=63&т=13701 51/70
Да своју кесу затражим у вас,
Шта ћете ви сад? Већма ми је жао
Због тога што не могу да се нађем
Вама на руци, неголи због тога
Што ме је ово снашло. Згранути сте:
Ал' будите без бриге.
ДРУГИ СТРАЖАР. Хајде, хајде,
Под ноге пут, господине.
АНТОНИО. Ја морам
За нешто оног новца да вас молим.
ВИОЛА. Новца, господине?
Због тога што сте према мени дивно
Душевни били малочас, а делом
И неприликом овом тренутном
Побуђен вашом, нешто ћу вам ја,
Од свога скромног, мршавог иметка
Дати на зајам: немам богзна шта;
Поделићемо што при себи имам.
Ево вам, то је пола мог богатства.
АНТОНИО. Одрећи ме се сада хоћете?
Зар може бити да убедљивости
Немају моје заслуге за вас?
Не доводите моју невољу
У искушење, јер би могло то
Учинити да будем тако низак
И услуге вам оне пребацим
Које указах вама.
ВИОЛА. Позната ми
Није ни једна; нити сте ми ви
По гласу нит' по лицу познати.
Ја мрзим незахвалност у човека
Већма но лаж, но брбљиво пијанство,
Но надувеност, или било коју
Порочну мрљу која нађе стан
У нашој крви слабашној за своју
Разорну трулеж.
АНТОНИО. О, небеса вишња!
Д. СТРАЖАР. Хајте, господине: изволте, молим.
АНТОНИО. Дозволите да кажем само нешто.
Младића овог што је ту пред вама
Из чељусти сам смрти, тако рећи,
Отрг'о ја, на руци њему био
С толико узвишене љубави,
А његов лик сам обожавао,
Тај лик што, мишљах, вредност обећава
Достојну поштовања.
ПРВИ СТРАЖАР. То се нас
Не тиче ништа. Време лети: напред!
АНТОНИО. Ал' какав ли се опак идол, вај!
Ишчаурио из божанства тог!
Наносиш љагу, Себастијане,
Обличју лепом. Зла ћуд једино
Природу прља, па унакажен
Само је онај ко је заражен
Нељудском ћуди: дар је скуп лепота;
Ал' где је злу ћуд одела красота
Даво је ту у празне ковчежиће
Упис'о само шаре и цветиће.
П. СТРАЖАР. Тај је ван себе вед Одведите га.
Хајдемо, хајд'мо већ, господине.
АНТОНИО. Водите ме.
(Одлазе СТРАЖАРИ с АНТОНИЈЕМ)
ВИОЛА. С кол'ко су страсти, канда, речи све
Текле му к'о да верује. ‐ Ја не.
Не издај, слутњо моја, реч одржи,
Да мене он за брата мога држи.
В. ТОБИ. Овамо, витеже; овамо, Фабијане: да
прошушкамо једну или две башка мудре изреке.
ВИОЛА. Себастијаном звао ме, а ја сам
Свог брата сушта слика; ликом сва сам
На њега ја; и носим исти крој
И вез и боју руха к'о брат мој.
Јер ја му подражавам. О, да хтедне
Тако да буде! Тад би изванредне
Кроткошћу биле буре, тад би слани
Таласи били душом изаткани!
(Оде.)
В. ТОБИ. Збиља је бедан неваљалац овај деран,
и већа је кукавица од зеца. Да је непоштења‐
ковић показује то што је оставио овде у невољи
свог пријатеља и што га се одрекао; а што се
његовог кукавичлука тиче, питај Фабијана.
ФАБИЈАН. Кукавица, преподобна кукавица,
сва предана кукавичлуку.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Сто му његових, поћи ћу
за њим да га издеветам.
ВИТЕЗ ТОБИ. И треба; избубецај га прописно,
али само не извлачи мач.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Не урадим ли тако ‐
(Оде.)
ФАБИЈАН. Хајдемо да видимо шта ће се излећи.
ВИТЕЗ ТОБИ. Ставићу што хоћеш у опкладу да
се неће излећи ништа.
(Оду.)

ЧЕТВРТИ ЧИН[уреди]

СЦЕНА ПРВА[уреди]

Пут покрај Оливијиног дома.

(Улазе СЕБАСТИЈАН и ЛУДАЛО.)

ЛУДАЛО. Хоћете ли да ме наведете да по‐
верујем како нисам послан по вас?
СЕБАСТИЈАН. Иди! О, иди, ти си, брајко, луцнут:
Прођи се мене.
ЛУДАЛО. Лепа упорност, богами! Не, ја вас
не познајем; и моја ме госпођа није послала
да вас замолим да дођете на разговор с њом;
нити се ви зовете господин Цезарио; нити је ово
опет мој нос. Све што стоји ‐ не стоји.
СЕБ.: Одуши, молим, другде лудост своју:
Не познајеш ти мене.
ЛУДАЛО. Да одушим своју лудост! Чуо ову
реч од неког великана, па је сад примењује
на будалу. Да одушим своју лудост! Бојим се
показаће се да је овај велики клипан, свет, неко
куварско пренемагало. Молићу те сада да от‐
пашеш своје особењаштво, па да ми кажеш шта
ја да одушим пред својом госпођом. Да ли да
одушим пред њом саопштење да ћеш доћи?
СЕБ.: Молим те, иди, луцкасти шаљивко,
Ево ти која пара: отежеш ли,
Добићеш гору плату.
ЛУДАЛО. Душе ми, широке си руке. Умник
који будали даје новаца добиће тапију на добар
глас након једно четрнаестак година упла‐
ћивања.
(Улази ВИТЕЗ ЕНДРЈУ.;
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Аха! господине, јесмо ли се
опет нашли? Ево вам.
(Удари СЕБАСТИЈАНА.)
СЕБАСТИЈАН. Ево и теби, ево, ево, ево!
(Туче ВИТЕЗА ЕНДРЈУА)
Је л' сав свет овде луд?
(Улазе ВИТЕЗ ТОБИ и ФАБИЈАН)
ВИТЕЗ ТОБИ. Да сте стали, господине, или ћу
одбацити ваш мач преко крова.
ЛУДАЛО. Трчим да испричам ово својој го‐
спођи. Не бих волео да сам у кожи којега од
вас, па да ми грош дате.
(Оде.)
ВИТЕЗ ТОБИ (задржава СЕБАСТИЈАНАЈ.
Овамо, господине: станите!
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Не, пустите га само; пре‐
чистићу ја с њим рачуне на други начин. Пар‐
ницу ћу због батина да поведем ја против
њега, ако има суда у Илирији. Иако сам ја њега
лупио први, ништа зато.
СЕБАСТИЈАН. Скидај са мене руку.
ВИТЕЗ ТОБИ. Чекните, господине, не пуштам
вас ја. Хајде, склањајте ту своју гвожђурију,
млада делијо. Острвили сте се; причекајте само.
СЕБАСТИЈАН. Да си се мени скинуо са врата!
(Отме се.)
Шта хоћеш ти сад? Дрзнеш ли се клипка
Са мном да вучеш, онда мач извуци!
ВИТЕЗ ТОБИ. Шта, шта! Е онда ћу морати да
исцедим који грам те безобразне крви из вас.
(Тргне мач.)
(Улази ОЛИВИЈА.;
ОЛИВИЈА. Стој, Тоби! Стој, по цену свог живота!
ВИТЕЗ ТОБИ. Госпођо!
ОЛрВИЈА. Зар довек тако? Пропалице груба!
За шуме и за дивље пећине
Саздан си, где се не зна за уљудност.
Са очију ми иди! ‐ Немој срцу
Да примаш то, Цезарио мој драги.
Дивљаче, иди!
(ВИТЕЗ ТОБИ и ВИТЕЗ ЕНДРЈУ
и ФАБИЈАН оду.)
Уму дивном свом,
Мој племенити пријатељу, дај
Превласт, а немој, молим те, да дајеш
Превагу страсти у том неуљудном
И неправедном нападу на мир твој.
Хајде, до мене дома пођи са мном,
Да чујеш само кол'ко је оваквих
Недотупавних будалаштина
Замесио тај дивљак, те да могнеш
Да им се смејеш. Мораш поћи са мном,
Нема ти друге: одбити ме немој!
Преплаши он у теби ‐ клети гад ‐
Једно сирото моје срце сад.
СЕБ.: Чим ли ме гали то? Куд тече, куд
Матица та? Ил' сањам, ил' сам луд:
Опсена ова нек' ми чула сва
У Лети стиша! Ако ово сна
Зове се вид, нек' век проспавам цео!
ОЛИВИЈА. Молим те, хајде! Кад би само хтео
Моју да слушаш.
СЕБАСТИЈАН. Хоћу, него како!
ОЛИВИЈА. О, тако реци! И нек' буде тако!
(Одлазе.)

СЦЕНА ДРУГА[уреди]

Соба у Оливијином дому.

(Улазе МАРИЈА и ЛУДАЛО;

МАЛВОЛИО у суседној мрачној соби.)
МАРИЈА. Деде, молим те, стави на себе овај
хаљетак и ову браду; наведи га да поверује
како си ти господин Топас, духовник. Само
пожури; а ја ћу дотле да позовем витеза Тобија.
(Оде.)
ЛУДАЛО. Лепо, натакарићу ово и удволичићу
се; а волео бих да сам ја први који се у овој
одећи удволичио. Ја нисам довољно крупан да
би ми то звање лепо стајало, ни довољно тана‐
шан да би ме сматрали за прописног човека од
књиге; али назив честита човека и ваљана дома‐
ћина прикладан је исто толико колико и назив
брижљивца и великог учењака. Долазе ортаци.
(Улазе ВИТЕЗ ТОБИ ШТУЦАЛО
и МАРИ ЈА.)
ВИТЕЗ ТОБИ. Бог те благословио, оче пароше.
ЛУДАЛО. Бонос диес, витеже Тоби: јер, као
што је прашки пустињак, који поњатија није имао
ни о перу ни о мастилу, здраво дубокомислено
рекао нећаци краља Горбодука: "Што јесте,
иесте", тако и ја, будући да сам отац парох, ја
сам отац парох. Јер шта је "што", ако није "што",
а шта "јесте" ако није "јесте"?
В. ТОБИ. Хајдете к њему, господине Топасе.
ЛУД.: Хој, хој, велим! ‐ Мир затвору овом!
ВИТЕЗ ТОБИ. Добро подражава та битанга;
битанга и по.
МАЛВОЛИО (споља). Ко то зове?
ЛУДАЛО. Господин Топас, жупник, који је
дошао да посети Малволиа махнитога.
МАЛВОЛИО. Господине Топасе, господине
Топасе, драги господине Топасе, отидите до
моје милостиве госпођице.
ЛУДАЛО. Да би се торњао одатле, сатано над
сатанама! На какве муке стављаш тога чо‐
века! Зар ти ни о чем другом не умеш да
причаш до о госпођицама?
ВИТЕЗ ТОБИ. Добра вам је та, оче пароше.
МАЛВ.: Господине Топасе, таква неправда још
никад није учињена живој души. Драги господине
Топасе, немојте да мислите да сам ја луд:
стрпали су ме овамо у грозну помрчину.
ЛУДАЛО. О, срам да те буде, сатано поква‐
рена! Још ти ја дајем савршено благе називе,
јер сам један од оних душевних људи који
настоје да буду љубазни и са самим ђаволом.
Велиш да ти је одаја тамна?
МАЛВОЛИО. Као пакао, господине Топасе.
ЛУДАЛО. Па она има доксатске прозоре про‐
видне као какав плот, и светларнике према
северо‐југу блиставе као абоносовина; а ти се
ипак тужиш да си затарабљен?
МАЛВОЛИО. Ја нисам луд, господине То‐
пасе. Велим вам да је ова одаја тамна.
ЛУДАЛО. У заблуди си, лудаче: ја велим да
нема таме осим незнања, које те је помело
и смушило већма но Мисирце њихова магла.
МАЛВОЛИО. Ја велим да је ова одаја мрачна
као незнање, па макар незнање било мрачно
као пакао; и велим да још ником живом није
нанесена таква увреда. Ако сте ви луди, то
сам и ја луд: питајте што му драго одређено,
па проверите то.
ЛУДАЛО. Какво је Питагорино мишљење од‐
носно дивље живине?
МАЛВОЛИО. Да душа наше прабабе борави
можда у каквој птици.
ЛУДАЛО. Шта ти мислиш о овом схватању?
МАЛВ.: Ја о души мислим на племенити начин,
и нипошто не одобравам његово мишљење.
ЛУДАЛО. Збогом да си: остани вечито у тами.
Пре него што ти признам памет, ваља да при‐
хватиш мишљење Питагорино, па да страхујеш
да закољеш шљуку, ако нећеш да најуриш душу
своје прабабе из њенога стана. Збогом остао!
МАЛВ.: Господине Топасе! Господине Топасе!
В. ТОБИ. Надасве сјајни господине Топасе!
ЛУД.: Ама, пливам ја куда год да ме бациш.
МАРИЈА. Па могао си све ово да изведеш и
без те браде и те одеће; он те не види.
ВИТЕЗ ТОБИ. Обрати му се својим гласом,
па ми дојави како ти изгледа. Волео бих да се
срећно искобељамо из ове унцутарије. Ако би
могао на згодан начин да буде ослобођен,
волео бих да то и буде, јер сам се толико закав‐
жио са својом нећаком да ми је немогуће да
терам с том шегом до краја без бруке и не‐
воље. Дођи што пре у моју собу.
(Излазе ВИТЕЗ ТОБИ и МАРИЈА)
ЛУДАЛО. Хеј, Робине лепотане,
Реци шта ти драго ради.
МАЛВОЛИО. Будало!
ЛУДАЛО. Драго ми се дури, враг јој баби.
МАЛВОЛИО. Будало!
ЛУДАЛО. А што је авај! таква?
МАЛВОЛИО. Будало, велим!
ЛУДАЛО. Другога воли.
Хеј, ко зове?
МАЛВОЛИО. Драга будало, ако си вољан да
ме ичим задужиш, помози да дођем до свеће,
пера, мастила и хартије. Не био човек од речи
ако ти ту љубав икад будем заборавио.
ЛУДАЛО. Господин Малволио?
МАЛВОЛИО. Да, добра будало.
ЛУДАЛО. Авај, господине, како то да се от‐
падите од својих пет духовних моћи?
МАЛВОЛИО. Ама никад се, будало, ни с ким
нyе поступило на тако савршено свиреп начин;
ја сам, будало, исто толико при здравој памети
као што си и ти.
ЛУДАЛО. Само толико? Онда сте збиља луди
ако немате више здраве памети но што је има
будала.
МАЛВОЛИО. Поступају са мном као да сам
нека ствар; држе ме у помрчини, шаљу ми попо‐
ве, магарце неке, и чине све што могу да
шенем памећу.
ЛУДАЛО. Припазите шта говорите, свештеник је
овде. Малволио, Малволио, нека ти небо поврати
памет! Настој да заспиш и прођи се овог бесми‐
сленог клепетања.
МАЛВОЛИО. Господине Топасе!
ЛУДАЛО. Не упуштај се у разговор с њим,
добро момче. ‐ Ко? ја, господине? Не дао
Бог, господине. Господ нека вас прати, добри
господине Топасе. Елем, амин. Хоћу, госпо‐
дине, хоћу.
МАЛВОЛИО. Будало, будало, будало, велим!
ЛУДАЛО. Авај, господине, стрпите се. Шта ка‐
жете, господине? Избрусили су ме што сам гово‐
рио с вама.
МАЛВ.: Драга будало, помози ми да дођем
до какве свеће и до нешто хартије; велим ти да
сам читаве памети као ко му драго у Илирији.
ЛУД.: Камо те лепе среће да сте, господине!
МАЛВОЛИО. Тако ми ове руке, јесам. Добра
будало, мало мастила, хартије и неку свећу; и
дотури мојој госпођици оно што ћу да напишем:
биће ти од користи више но што је икад икоме
било ношење неког писма од користи.
ЛУДАЛО. Бићу вам у томе на руци. Али реците
ми поштено да ли нисте ви уистину луди, или се
само правите?
МАЛВ.: Веруј да нисам, велим ти поштено.
ЛУДАЛО. Не, лудаку ја не верујем никад ни
довека, све док му не бих загледао у мозак.
Донећу вам свећу, хартију и мастило.
МАЛВОЛИО. Платићу ти то, будало, како само
може бити; молим те, иди.
ЛУДАЛО. Нестаћу, господине,
Ал' сместа ћу, господине,
Поново до вас да зађем;
Вама ћу у трен ока,
К'о дрвени Порок, крај бока
У нужди да се нађем;
Који са мачем од даске,
Пун беса и праске
На сатану: аха! виче:
Да вам, к'о махнит неко,
Подсечем нокте, деко;
Збогом, блесави стриче.
(Одлази.)

СЦЕНА ТРЕЋА[уреди]

Врт Оливијин.

(Улази СЕБАСТИЈАН)

СЕБ.: Оно је раскош сунчева, т'о ваздух,
То бисер што га она мени даде,
А који гледам и опипавам;
И ма колико да сам обавијен
Мрежом чудеса, ипак ово све
Лудило није. Но Антонио
Где ли је само? Нисам га код "Слона"
Могао наћи. Ал' је тамо био,
И тамо мисле да по граду он
Тумара да ме нађе. Његов савет
Сад би ми злата вредео; јер мада
Чулима мојим дух мој с правом каже
Да ово није лудило, већ можда
Забуна нека, ипак је толико
Непојмљиво и беспримерно ово
Што ми се случи и што потоп среће
Сручи на мене, да сам готов скоро
Да не верујем својим очима,
Ил' да са својим завадим се умом
Који настоји да ме убеди
Да поверујем у шта било друго,
Само у то не да сам луд, ил' да је
Госпођа ова луда; јер, да јесте,
Тад не би могла управљати домом,
Нити би могла налоге да даје
Послузи својој, нити послове
Да прима и да њих уређује
Онако спретно, мудро, спокојно,
К'о што то она, видео сам, чини.
У томе варка некаква се крије.
Ал' ево амо иде госпођа.
(Улазе ОЛИВИЈА и СВЕШТЕНИК)
ОЛИВИЈА. Не корите ме што се тако журим.
Ако ваљано мислите, ви онда
С човеком светим тим и са мном сад
Пођите у капелу ту до нас;
Па ми пред њиме, а под оним светим
Сводом полож'те тврду заклетву
На верност своју; да би душа моја,
Препуна сумњи, неповерљива,
Могла да живи у спокојству. Он ће
Држати то за себе све док вама
Не буде драго да се огласи;
А тада ћемо свадбу светковати
Како то мом пореклу доликује.
Шта ви на то велите?
СЕБАСТИЈАН. Поћи ћу
С тим часним лицем и са вама. Даћу
На верност реч и држати је знаћу.
ОЛИВИЈА. Води нас, оче. А нек' небо засја
Да овај чин мој наклоно обасја.
(Одлазе.)

ПЕТИ ЧИН[уреди]

СЦЕНА ПРВА[уреди]

Пут испред Оливијиног дома.

(Улазе ФАБИЈАН и ЛУДАЛО)

ФАБИЈАН. Хајде, љубави ти, покажи ми ње‐
гово писмо.
ЛУДАЛО. Драги господине Фабијане, учините
ви мени другу једну љубав.
ФАБИЈАН. Какву год хоћеш.
ЛУДАЛО. Не тражите да видите то писмо.
ФАБИЈАН. То је као кад би ми поклонио пса,
па ми онда, за уздарје, тражио да ти пса вратим.
(Улазе ВОЈВОДА, ВИОЛА,
КУРИО и СВИТА)
ВОЈВОДА. Јесте ли ви од људства племените
госпође Оливије, прикани?
ЛУД.: Да, господине, ми смо делић њених уреса
ВОЈ.: Тебе добро знам; како си, добро момче?
ЛУДАЛО. По души да кажем, господине, од
непријатеља помози Боже, а од пријатеља да те
Бог сачува.
ВОЈ.: Тачно обрнуто: од пријатеља помози Боже.
ЛУД.: Не, господине, него да те Бог сачува.
ВОЈВОДА. Како то може бити?
ЛУДАЛО. Па, господине, они ме узносе и
магарче ме; а непријатељи ми отворено кажу
да сам магарац. Тако да је од непријатеља,
господине, моје сазнање о себи у ћару, док
од пријатеља оно трпи уштрб: те тако, ако вам
и код закључака као и код пољубаца четири
негације дају две афирмације, онда је од непри‐
јатеља: помози Бпже, а од пријатеља: сачувај
Боже.
ВОЈВОДА. Е, то је изврсно.
ЛУД.: Богами, господине, није; иако је вама
било угодно да се убројите у моје пријатеље.
ВОЈВОДА. Да ти не би од мене било "сачувај
Боже", ево ти злата.
ЛУДАЛО. Кад то не би било двоструко посту‐
пање, волео бих кад бисте израдили и други ова‐
кав, па га удвостручили.
ВОЈВОДА. О, ви ми дајете рђав савет.
ЛУД.: Тутните за овај мах своју великодушност
у џеп, па нека се ваша крв и ваше месо вели‐
кодушно њој одазову и послушају је.
ВОЈВОДА. Добро, бићу до те мере грешник
да двоструко поступам: ево ти и други.
ЛУДАЛО. Има једна лепа игра која се зове:
примо, сецундо, тертио; а стара пословица вели:
"Трипут Бог помаже"; такт од три четвртине је
пак диван такт за играње; а можете се сетити,
господине, и звона на цркви Светог Бенедикта,
која ударају: један, два, три.
ВОЈВ.: Још новаца од мене избудалити нећете
у овом дељењу: ако пак хтеднете да дојавите
својој госпођи да сам дошао овамо да гово‐
рим с њом, и ако је доведете овамо, то би
могло да пробуди моју накнадну доброту.
ЛУД.: Е па, лепо, господине; уљуљкавајте ви
своју доброту док се ја не вратим. Идем, госпо‐
дине, но не бих волео да помислите како је моја
жеља за добитком порок лакомостЛ Али као што
сте рекли, господине, нек' ваша доброта мало
продрема, а ја ћу је потом пробудити.
(Оде.)
ВИОЛА. Ево оног човека, господару, који ме
је спасао.
(Улази АНТОНИО са СТРАЖАРИМА)
ВОЈВОДА. Памтим ја добро овај његов лик,
Мада је, кад га последњи пут видех,
Сав ратним димом био упрљан,
Гарав к'о Вулкан. Био је капетан
Лађици некој крхкој, безвредној
Због плитког дна и трупа њеног, ал' је
Њом тако тешке штете задао
Најбољем чуну нашег бродовља,
Да су му чак и оштећеног глас,
И сама завист гласно одали
Славу и част. О чему реч је ту?
ПРВИ СТРАЖАР. Орсино, то је тај Антонио
Што оте "Феникс" с товаром на њему
Довезеним из Кандије, а он је
И "Тигра" заквачио, када Тит,
Ваш млади нећак, ногу изгуби.
Ухватисмо га ту на улици
Где се, за стид и ред и не хајући,
Упустио у личну кавгу био.
ВИОЛА. Услугу мени, господару, он
Учинио је, мач је он у моју
Одбрану потргао; но је потом
Говорио на чудан начин са мном.
Ако то није растројеност била,
Ја не знам шта је.
ВОЈВОДА. Каква ли те луда
Наведе дрскост, морски лупежу,
Озлоглашени гусаре, да паднеш
На милост и 'на немилост у руке
Баш оних које крваво и скупо
Нагна да теби буду душмани?
АНТОНИО. Орсино, господару племенити,
Дозволите ми да са себе стресем
Називе које дадосте ми сад.
Антонио ни гусар нити лупеж
Никада није био, мада јесте,
Признајем, био душманин Орсину
С разлога доста. Чини су ме неке
Довеле амо. Из запенушене
Чељусти бесне мора суровога
Извукох ја тог дечка незахвалног
Што стоји ту крај вас: за њега наде
Никакве није било: живот њему
Подарих ја и још му љубав своју
Неуздржану, бескрајну поклоних;
Њему се сав посветих, њега ради,
Надахнут само љубављу спрам њега,
Изложих поврх тога себе сам
Опасностима свим у овоме
Непријатељском граду; тргох мач
Те га одбраних кад га нападоше:
А кад ме тамо при том ухапсише,
Поучи њега нечасно лукавство,
Тек да опасност са мном не дели,
Да ми у брк порече да ме зна,
Чиме се, док би човек тренуо,
За два'ест лета отуђи од мене,
Па ми и кесу моју оспори,
Коју му ја пре цигло пола часа
Предао бејах да се служи њом.
ВИОЛА. Како то може бити?
ВОЈВОДА. Кадјеон
У овај стиг'о град?
АНТОНИО. Данас, мој господару, а до тада
Три месеца смо били заједно
И дан и ноћ, одвајали се нисмо
Ни једног трена.
ВОЈВОДА. Ево грофице:
Небо по земљи шета сад! А што се
Тебе, пак, братац, тиче, твоје речи
Сушта су лудост, братац: овај младић
Три месеца у мене служи већ;
Ал' о том више потом. Склоните га.
(Улази ОЛИВИЈА с ПРАТЊОМ.)
ОЛИВИЈА. Шта би, сем оног што узалуд тражи,
Желео мој господар, чиме би му
Оливија на служби могла бити?
Цезарио, ви нисте обећање,
Које сте мени дали, одржали.
ВИОЛА. Госпођо ‐
ВОЈВОДА. Дражесна Оливијо.
ОЛИВИЈА. Шта кажете, Цезарио? Мој кнеже ‐
ВИОЛА. Господар мој би хтео реч, па дужност
Ућуткује ме.
ОЛИВИЈА. Је ли штогод то
Од старе песме и на стари глас,
Мој господару, то је већ толико
За моје ухо отужно и мрско
Колико рика после музике.
ВОЈВОДА. Свирепи тако вазда?
ОЛИВИЈА. Вазда тако,
Мој господару, постојана.
ВОЈВОДА. Шта?
У оном што је противприродно?
О, нељубазна госпођо, на чијим
Неблагодатним и ненаклоњеним
Олтарима је тамјан душе моје
Узвијао се правовернији
Но што га икад обожавање
Приносило на жртву! Шта да чиним?
ОЛИВИЈА. Што год се моме господару свиди
Пристајаће му.
ВОЈВОДА. Зашто не бих онда,
Када бих срца имао за то,
Ону што волим убио к'о онај
Мисирски лупеж кад му мрети беше?
Љубомора је дивља то, што каткад
Племенит укус има. Али чујте:
Пошто на моју оданост ни главе
Не осврћете, а ја делом знам
Оруђе које из наклоности
Истискује ме ваше да ме лиши
Места у њој, ви онда живите
И останите прса мраморних;
Ал' ја ћу тога вашег миљеника,
Којега знам да волите, а који
Драг је и мени, сведок ми је Бог,
Њега ћу ја ишчупати из вашег
Свирепог ока, где је он, упркос
Свом господару, сео крунисан.
Младићу, са мном! Сазрело је зло
У мојој мисли. Да напакостим
Том гавран‐срцу у тој голуб‐жени,
На жртву даћу јагње драго мени.
(Полази.)
ВИОЛА. А ја бих радо, спремно, тисућ пута
Умро за мир ваш овога минута.
(Поде за ВОЈВОДОМ)
ОЛИВИЈА. Цезарио, куд оде?
ВИОЛА. Ја за оним
Којега волим више него вид,
И више него сами живот свој,
Којега волим више, тако мени
Свију тих више, него што ћу жени
Икојој икад љубави да дам.
Има л' притворства овде ма и прам,
Небеска светлост нек' ме казни та
Што своју Ијубав оскрнавих ја.
ОЛИВИЈА. Вај, омрзнуте мене! Заведене
И преварене!
ВИОЛА. Ко вас превари?
Ко увреди?
ОЛИВИЈА. Зар заборави себе?
Зар је то тако давно било? Амо
Дозов'те светог оца.
(Одлази ЈЕДАН ИЗ ПРАТЊЕ.)
ВОЈВОДА (ВИОЛИ). Хајд'мо!
ОЛИВИЈА. Камо,
Мој господару? Цезарио, стој;
Мој мужу, стани!
ВОЈВОДА. Муж?
ОЛИВИЈА. Па муж је мој;
Може ли он то да порече?
ВОЈВОДА. Како,
Господичићу, муж њен?
ВИОЛА. Никако,
Мој господару, не ја.
ОЛИВИЈА. То те гони,
Вај! твога страха нискост да се бића
Одричеш свога. Не, Цезарио,
Не бој се; среће прихвати се своје,
Буди што знаш да јеси, па ћеш бити
Велики к'о и тај од ког се бојиш.
(Улази СВЕШТЕНИК)
О, добро дош'о, оче. Ја те, оче,
Позивам да нам, позива ти часног,
Изложиш овде ‐ мада малочас
Смерасмо да у таму завијемо
Оно што случај сад на видело
Изнесе пре но стигло је да сазри ‐
Шта се, по твоме знању, измеђ мене
И тог младића збило малопре.
СВЕШТЕНИК Углављена је веза љубави
На сва времена, па је узајамним
Спајањем ваших руку потврђена,
И зајамчена светим пољупцем
И учвршћена изменом прстења;
А цео обред споразума тог
Запечаћен је светом службом мојом
И мојим сведочанством; једва да сам,
Како то мени часовник мој каже,
Од часа кад се то догодило
Два цигла сата ближе гробу свом.
ВОЈВОДА. О, потвдјено ждребе! Шта ће тек
Из тебе бити када ти седином
Посеје гриву време? ИИ' ће тол'ко
Препредењаштво процвасти у теби
Да ногу једном подметнеш сам себи?
Збогом! И ево ти је. Али пази
Да никад одсад ја на својој стази
Не сусретнем те.
ВИОЛА. Светога ми Бога,
Мој господару ‐
ОЛИВИЈА. О, окан' се тога,
Не кун' се! Барем мало реч одржи,
Мада си страхом обузет до сржи.
(Улази ВИТЕЗ ЕНДРЈУ ЈЕЗОЛИКИ
разбијене главе.)
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Лекара, љубави вам божје!
Пошљите сместа једнога и витезу Тобију.
ОЛИВИЈА. У чему је ствар?
В. ЕНДРЈУ. Сву ми је главу разлупао, а и витезу
Тобију је натукао крваву лудачку капу. Љубави
вам божје, помозите! Дао бих од свег срца четр‐
десет фунти само да сам код куће.
ОЛИВИЈА. Ко је то урадио, витеже Ендрју?
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Онај грофов племић, неки
Цезарио; ми смо држали да је кукавица, али он
је сушти инкардинирани ђаво.
ВОЈВОДА. Мој племић, Цезарио?
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Сто му његових, ево њега.
Ви сте ми расцопали главу низашта! а што сам
урадио, урадио сам по наговору витеза Тобија.
ВИОЛА. Што говорите мени? Нипошто вас
Ранио нисам ја. На мене ви
Тргли сте мач без разлога, а ја сам
Говорио са вама лепо баш
И нипошто вас обранио нисам.
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Ако је крвава лудачка капа
рана, онда сте ме обранили: рекао бих да за
вас крвава лудачка капа мје ништа. Ево долази
витез Тоби нарамљујући;
(Улази ВИТЕЗ ТОБИ пијан,
а води га ЛУДАЛО ј
чућете ви још штошта: но да он није био пијан,
прошашољио би он вас другачије.
ВОЈВОДА. Но, витеже! Шта је то с вама?
ВИТЕЗ ТОБИ. Свеједно, ранио ме, па крај.
Будало, јеси ли видео видара Дика, будало?
ЛУДАЛО. О, он се опио, витеже Тоби, још пре
једног сата; очи су му зашле око осам ујутру.
ВИТЕЗ ТОБИ. Онда је он нека хуља, нека
четворка у осам корака. Мрзим пијане хуље.
ОЛИВИЈА. Водите га одавде! Ко их је тако иску‐
пусао?
ВИТЕЗ ЕНДРЈУ. Помоћи ћу вам ја, витеже
Тоби, јер ћемо заједно да се превијемо.
ВИТЕЗ ТОБИ. Помоћи ћете ви? Ви, магарећа
тикво и будалин прапорче и шоњо! Усколика
шоњо и звекане!
ОЛИВИЈА. У постељу га ставите и рана
Његова нек' се вида.
(Одлазе ЛУДАЛО, ФАБИЈАН, ВИТЕЗ
ТОБИ и ВИТЕЗ ЕНДРЈУ.)
(Улази СЕБАСТИЈАН.)
СЕБАСТИЈАН. Жао ми је,
Госпођо, што вам раних рођака;
Ал' би ме разбор и безбедност моја
Нагнали да овако поступим
И према своме брату рођеном.
Пресекли сте ме строгим погледом,
Те видим да сте увређени тим,
Но управ ради заклетава оних,
Које смо малочас измењали,
Опростите ми, мила.
ВОЈВОДА. Исти глас,
Одело, лице, а створења два.
Природним путем одражени привид
Који и јесте а и није то.
СЕБАСТИЈАН. Антонио! Антонио мој драги!
Кол'ка ли беху мучења за мене
Тренуци откад тебе изгубих.
АНТОНИО. Себастијан сте ви?
СЕБАСТИЈАН. А што? зар ти
Можеш у то, Антонио, да сумњаш?
АНТОНИО. Како сте себе преполовили?
Јабука да се на двоје пресече,
Па не би дала такве близанце
К'о ова два створења. Ко је ту
Себастијан од ове двојице?
ОЛИВИЈА. Бескрајно чудно!
СЕБ.: Да л' ја то стојим тамо? Никад брата
Имао нисам; нити је у мене
Моћ надземаљска, па да будем овде
И будем свуда. Имао сам сестру
Који су слепи вали прогутали.
Тако вам божје милости, у каквом
Сродству сте са мном ви? Из које земље?
Којег сте рода? Како се зовете?
ВИОЛА. Из Месалине ја сам. Отац мој
Себастијан се звао, звао ми се
Тако и брат, и тако баш одевен
У водени је гроб свој пошао.
Ако су кадри духови да узму
На себе лик и рухо, онда сте
Дошли овамо да нас плашите.
СЕБАСТИЈАН. И јесам дух зацело; ал' одевен
У исто оно грубо обличје
Које ми од рођења припада.
Кад бисте били жена, к'о што све
Подудара се друго, образе бих
Оросио вам својим сузама
И рекао бих: "Трипут добродошла,
Виоло утопљена!"
ВИОЛА. Отац мој
Над обрвом је младеж имао.
СЕБАСТИЈАН. Мој исто тако.
ВИОЛА. А тринаест је година Виола
Баш напунила кад је умро он.
СЕБ.: О, Жив је спомен тај у мојој души.
Збиља је смртни век он окончао
Управо оног дана кад је она
Тринаест лета напунила била.
ВИОЛА. Нема л' за нашу срећу друге сметње
Сем мушког руха присвојеног овог,
Не грлите ме, док околност свака
Односно места, времена и згода
Не усклади се и не покаже
Да сам Виола; а за доказ томе
До капетана једног одвешћу вас
Овде у граду где ми девпјачко
Одело лежи: уз благородну
Његову помоћ спасена сам ја,
Да служим овом грофу племенитом.
А све што потом случило се са мном
Догодило се измеђ' овог овде
Господина и ове госпође.
СЕБАСТИЈАН (ОЛИВИЈИ). На тај је начин,
госпођо, до ваше
Забуне дошло: али је у томе
Природа ишла куд је нагињала.
Наканили сте били свезати се
С девојком једном; али нисте ту
На кривом путу били, душе ми:
Верени сад сте и са девојком
И са мушкарцем.
ВОЈВОДА. Задивљени тол'ко
Немојте бити; он је племић прави.
Ако је тако, а и рекло би се
Да није варка него истина,
Ја ћу у овом срећном бродолому
И сам да нађем неког удела.
Ти, дечко, рече хиљадама пута
Да никад нећеш жену волети
Колико мене.
ВИОЛА. И под заклетвом ћу
Све то што рекох и да поновим
И заклетву ћу ову постојано
У срцу своме држати онако
К'о што и онај светли обруч држи
Ватру што дан од ноћи дели.
ВОЈВОДА. Руку
Своју ми пружи, и покажи ми се
У девојачком руху свом.
ВИОЛА. То рухо
У капетана налази се оног
Који ме први изведе на копно;
Он сад због неког свога поступка
Затворен лежи, а Малволио,
Који господин пратњи припада
Госпођичиној, затражи да он
Затворен буде.
ОЛИВИЈА. Одмах да га пусте!
Малволија ми зовите. ‐ Ал', да,
Сећам се сад: за њега, авај! веле
Да је веома растројен, сиромах.
Из сећања сам свог, јер сопственим
Безумљем бејах обузета сва,
Безумље истиснула његово.
(Враћају се ЛУДАЛО, са
писмом, и ФАБИЈАН)
Како је он, момче?
ЛУД.: Душе ми, госпођо, он се носи с Белзе‐
бубом колико год је то човек у његовом слу‐
чају кадар. Ево вам је написао писмо: требало
је да вам га дам још јутрос; но, пошто лудачке
посланице нису јеванђеље, то није богзна како
важно кад ће да се предају.
ОЛИВИЈА. Отвори га и читај.
ЛУДАЛО. Припазите онда да добро просветите
и окрепите душу док будала буде толковао
лудака.
Тако ми свевишњега, господо ‐
ОЛИВИЈА. Шта ти је! Да ниси помахнитао?
ЛУДАЛО. Нисам, госпођо, већ само читам
оно што је махнитост: ако ваше господство жели
да то добије онолико као што ваља и требује,
онда ми морате дозволити да пустим гласину.
ОЛИВИЈА. Молим те, читај, као човек који је
при чистој памети.
ЛУДАЛО. Па то и чиним, мадона: али да бих
читао оно што је његова чиста памет, ваља ми
да читам овако. Стога проумите, принцесо, и
саслушајте ме.
ОЛИВ. (ФАБИЈАНУ): Прочитајте ви то, момче.
ФАБИЈАН. Тако ми свевишњега, госпођо, ви
ми чините неправду, и свет ће то дознати: иако
сте ме стрпали у помрчину и дали свомпијаном
рођаку власт нада мном, ја ипак владам
свим својим чулима баш исто тако као и ваше
господство. У мене је ваше властито писмо које
ме је навело да узмем на себе изглед који
сам узео; а оно ће ми, у то не сумњам, дати
веома за право, или ће вас веома постидети.
Мислите о мени како вамје драго. Ја за трену‐
так заборављам на дузни обзир и говорим као
човек којемје нанесена увреда.
Набедено луди Малволио.
ОЛИВИЈА. Је ли то он написао?
ЛУДАЛО. Јесте, мадам.
ВОЈВ.: То много не мирише на растројство.
ОЛИВИЈА. Погледај да се пусти, Фабијане;
И амо га доведи. (Одлази ФАБИЈАН.)
Ако вам је
По вољи, господару, кад о свем том
Поразмислите, да ме замислите
Не као жену, већ к'о шурњају,
Нек' се у исти дан, о трошку мом тад
У дому моме крунише та веза,
Ако вам ово годи.
ВОЈВОДА. Госпођо,
Понуду вашу примам оберучке.
(ВИОЛИ) Сад вас господар ваш разрешује;
За службу пак у њега вршену,
Службу за пол ваш тако противну,
И за порекло ваше танано
Толико ниску; а и зато што сте
Звали ме господарем тол'ко време,
Ево вам руке: господарица
Бићете одсад своме господару.
ОЛИВИЈА. Заова! О, па јесте, ви сте жена.
(Враћа се ФАБИЈАН с МАЛВОЛИЈЕМ.ј
ВОЈВОДА. Је л' то тај луди?
ОЛИВИЈА. Јесте, господару,
Он главом. Како је, Малволио?
МАЛВ.: Неправду грдну нанели сте мени,
Неправду грдну, госпођо.
ОЛИВИЈА. Ко? Ја?
Не нисам.
МАЛВОЛИО. Јесте, госпођо, баш ви.
Проучите то писмо, молим вас.
Нећете сада тек да поричете
Да је то ваша рука: покушајте
Друкчијом фразом или рукописом
Да напишете, ако можете;
Ил' реците да није ваш тај печат
И ова замисао: не можете
Рећи да није. Дакле, признајте,
И реците ми часно и поштено
Што сте ми тако јасним знацима
Наклоност своју показивали,
Налагали ми да вам с укрштеним
Подвезицама долазим, да осмех
Имам на лицу, и да обујем
Чарапе жуте, и да мрштим веђе
Кад се у моме друштву витез Тоби
Ил' ко од света незнатнога нађе;
А кад, пун наде повинујући се,
Овако и поступих, зашто сте
Пустили да ме затворе и држе
У мрачној изби, да ми посету
Свештеник чини, да ме магарче
И шегу са мном терају и спрдњу
Да се од ове гора никада
Смислити није могла? Зашто то?
ОЉВИЈА. Авај! Малволио, то моја рука
Писала није, мада је тај потез,
Признајем, врло сличан мом. Ал' то је,
Ван сваке сумње, рука Маријина:
И сад се сећам да је управ' она
Прва и рекла да си луд; а ти си
Дошао потом насмејан и био
Удешен управ тако како се
У писму овом тражило од тебе.
Молим те, буди стрпљен: тебе су
Веома гадно насамарили;
Ал' кад сазнамо ко то учини,
И шта га је на овај чин навело,
Тужилац ти ћеш тад и судија
У својој ствари сопственој да будеш.
ФАБИЈАН. Госпођо добра, чујте што ћу рећл,
И не дозвол'те да расположење
Тренутка овог, чаробног за мене,
Засенче распре будуће и кавге.
У нади да до овог неће доћи,
Признајем отворено да смо ја
И витез Тоби ову смицалицу
Извели против тог ту Малволија,
А све због неких грубих, нељубазних
Његових црта, које смо у ћуди
Његовој запазили. Марија је,
Након големог наваљивања
Витеза Тоби, писмо саставила,
Због чега се је он, за уздарје,
Венчао потом с њом. Са каквом све
Пакосном шегом извели смо ово,
То би, зацело, било кадро пре
Да изазове смех но одмазду,
Уколико би биле одмерене
Са правичношћу увреде са једне
И с друге стране нанесене.
ОЛИВИЈА. О!
Лудове јадни, што те удесише!
ЛУДАЛО. Па, "неки, су рођени велики, неки
стичу величину а некима величина пада с неба".
И ја сам, господине, сарађивао у оној лакрдији.
Био сам неки господин Топас, господине; но
то је свеједно. "Тако ми господа Бога, бу‐
дало, ја нисам луд." А сећате ли се само онога:
"Како може, госпођо, да вас забавља оваква
шупљоглава хуља? Ако му се не будете сме‐
јали, зачепиће му се уста"; те тако вам, ето,
вртешка времена донесе већ своју освету.
МАЛВОЛИО. Осветићу се багри вашој целој!
(Оде.)
ОЛИВИЈА. Увреда му је била нанесена
Замашна врло.
ВОЈВОДА. Пођите за њим,
Па га умол'те нек' се умири; ‐
Но он нам није ништа рекао
О капетану: кад сазнамо то,
И златно време буде прикладно,
Нек' наше душе драге сједини
Свечана веза. Дотле одавде,
Шурњајо драга, не идемо ми.
Хајте, Цезарио; јер то све дотле
Бићете док сте мушко; али када
Покажете се у другачем руху,
Бићете моја господарица
И бити срцу мом владарица.
(Сви одлазе сем ЛУДАЛА)
ПЕСМА
ЛУДАЛО. Када малени шврћа оно бех,
Хеј, ветре, виј, хеј, кишо, лиј!
Час посла беху лудање и смех;
А сипи, сипи сваки дан.
А када стасах, тад је цео свет,
Хеј, ветре, виј, хеј, кишо, лиј.
Од лупежа затвар'о двер и клет;
А сипи, сипи сваки дан.
Кад се до жене докобељах, вај!
Хеј, ветре, виј, хеј, кишо, лиј.
Шепурењу је тада био крај;
А сипи, сипи сваки дан.
А кад ме снага издаде и моћ,
Хеј, ветре, виј, хеј, кишо, Мј.
С пијандурама шљемах дан и ноћ;
А сипи, сипи сваки дан.
Свет овај поче Бог те пита кад,
Хеј, ветре, виј, хеј, кишо, лиј.
Тешто! комаду нашем крај је сад;
Бдећемо да се свиди сваки дан.
(Одлази.)
 
КРАЈ