Bogojavljenska noć

Bogojavljenska noć Pisac: Viljem Šekspir

Preveo: Velimir Živojinović

LICA

ORSINO, vojvoda ilirski
SEBASTIJAN, Violin brat
ANTONIO, pomorski kapetan,
prijatelj Sebastijanov
JEDAN POMORSKI KAPETAN,
prijatelj Violin
VALENTIN,
KURIO — plemići,
u sviti vojvodinoj
VITEZ TOBI ŠTUCALO,
Olivijin ujak
VITEZ ENDRJU JEZOLIKI
MALVOLIO, nastojnik u Olivije
FABIJAN,
FEST,
LUDALO — sluge Olivijine
OLIVIJA, bogata groftca
VIOLA, zaljubljena u
vojvodu Orsina
MARIJA, Olivijina sluzavka
VELIKODOSTOJNICI,
SVEŠTENICI, MORNARI,
SLUŽBENICI, SVIRAČI I
DRUGI ČLANOVI SVITE

Mesto radnje
JEDAN GRAD U ILIRIJI.
MORSKA OBALA U
NjEGOVOJ BLIZINI.

PRVI ČIN

SCENA PRVA

Odaja u Vojvodinoj palati.

(Ulaze VOJVODA, KURIO, DVORANI
i PRIDVORNI SVIRAČI.)

VOJVODA. Ako se ljubav hrani muzikom
Svirajte još; tu hranu dajte meni
U preobilju, te od presitosti
Želja za jelom da prenemogne
I premine. Ponov'te napev taj!
Zvuk njegov zamre k'o da izdahnu:
O! leprš'o je oko uha mog
K'o milozvučni dah što, klizeći
Po leji ljubičica, miris krade
I prosipa ga. Dosta! više ne:
Nema već više slast od maločas.
O! kol'ko si prevrtljiv, kol'ko nesit,
Ljubavi duše ti! Ma kol'ko da si
Prijemčivošću obiman k'o more,
Ničega ipak nema, ma to bilo
Ne znam koliko vredno i visoko,
A da se, kad u tebe utone,
Ne obesceni i ne umali se
U cigli tren: toliko vidova
Uzima ljubav, da je basnoslovna
Po ćudljivosti svojoj mimo svega.
KURIO. Hoćete l' poći, gospodaru moj,
U lov?
VOJVODA. A šta da lovim, Kurio?
KURIO. Srnu.
VOJVODA. Ja nju već lovim, plemenitu većma
Od sviju koje imam. O! kad spazi
Oliviju moj pogled prvi put,
Učini mi se da je vazduh sav
Od kužnih klica bio pročišćen.
Srndaćem tada moje srce posta,
I otada me, kao besni psi,
Progone želje moje.
(Ulazi VALENTIN.)
Šta je bilo?
Kakve mi vesti donosiš od nje?
VALENTIN. Izvin'te, pristup nisam mogao
Dobiti, gospodaru; al' od njene
Služavke ovaj nosim odgovor:
Dok sedam letnjih žega ne mine
Neće ni samom nebu ona dati
Da spazi njeno lice potpuno;
No će, k'o duvna, hoditi pod velom,
I slanom vodom koja oči šteti
Škropiti svakog dana po jedared
Odaju svoju svuda uokrug:
A ovo sve da ljubav prema svom
Mrtvome bratu ovekoveči
Balsamom ovim, jer bi htela svežom
I postojanom nju da sačuva
U ucveljenom svome sećanju.
VOJVODA. O, kad je tako nežna sastava
Njezino srce da bratovljevoj
Ljubavi već ovako plaća dug,
Kako će tek da voli ona, o!
Kad jato svih naklonosti ostalih,
Koje u njojzi žive, pobije
Prezlatna ona strela; kad joj jetra,
Srce i um, ta prestolja vladarska,
Sva zauzeta budu, kada jedan
Jedini kralj sva slatka savršenstva
Ispuni njena. Divnom cvetnom logu
Vodite mom: pod venjacima tavnim
Odar je bogat mislima ljubavnim.
(Izlaze.)

SCENA DRUGA

Morska obala.

(Ulaze VIOLA, KAPETAN i MORNARI.)

VIOLA. Koja je ovo zemlja, prijatelji?
KAPETAN. Ilirija je ovo, gospođo.
VIOLA. A šta da počnem ja u Iliriji?
Moj dragi brat je u Elizijumu.
Ili je možda dobri slučaj dao,
Šta vi, mornari, kažete? da on
Utopio se nije?
KAPETAN. Dobar slučaj
Bio je što se spasoste i vi.
VIOLA. Jadni moj brat! al' možda se, ko zna?
Slučilo da se spasao i on!
KAPETAN. Imate pravo, gospođo: i da bih
Mogućnošću vas takvom utešio,
Uveravam vas da sam, kad se vaš
Raspao brod, i kad ste vi sa onom
Nekolicinom s vama spasenom
O čun naš, valom nošen, vešali se,
Video vašeg brata kako se,
Pronicljiv vrlo u opasnosti,
Za jednu snažnu katarku privez'o,
Koja je još na moru trajala ‐
A nauk su mu odvažnost i nada
Dali za ovo ‐ pa se, video sam,
K'o Arion na leđima delfina
Sa talasima tamo bratimio
Dogod sam mog'o očima da pratim.
VIOLA. Evo ti zlata što mi kaza to.
Nadu mi budi sopstveni moj spas,
Da se i s njim ovako moglo zbiti,
A potkrepljenje pruža govor tvoj
Nadanju mome. Znaš li zemlju ovu?
KAPETAN. Znam i te kako, gospođo; do mesta
U kom sam ovaj ugledao svet
Tri sata hoda nema.
VIOLA. Ko tu vlada?
KAPETAN. Vojvoda jedan plemenit po biću
Koliko i po svome imenu.
VIOLA. Kako se zove?
KAPETAN. Orsino.
VIOLA. Orsino! Ja sam slušala o njemu
Od oca svog: tad ženjen nije bio.
KAPETAN. Ni sada nije; bar donedavno
Nije to bio; jer ni mesec dana
Nema otkad sam otiš'o odavde:
A tad se baš o tome šaputalo ‐
K'o što se već, i sami znate to,
O onome što čine velikaši
Međ' sitnim svetom blebeće ‐ da ište
Dobiti ljubav lepe Olivije.
VIOLA. Ko je i šta je ona?
KAPETAN. Devojka vrsna, grofa jednog kći;
On je pre jedno dvanaest meseci
Umro i svoju ostavio kćer
Pod zaštitom svog sina, njenog brata,
Koji tu skoro preminu i sam:
Iz prevelike ljubavi za njim
Ona se, vele, društva odrekla
I sklonila se svetu s očiju.
VIOLA. O, da mi je u ove gospođe
Da služim, a da, sve dok nekako
Ne udesim da zgodna prilika
Za mene bude zrela, svet ne dozna
Ko sam i šta sam.
KAPETAN. Neće biti lako
Sprovesti to, jer ona ničije
Ne prima molbe, čak ni vojvodine.
VIOLA. Držanje ti je lepo, kapetane;
I mada često priroda pobusa
Bedemom lepim ružnu kaljugu,
Ipak sam voljna verovati ja
Da je u tebe duša podudarna
Sa lepom ovom spoljašnjošću tvojom.
Molim te ‐ a za ovo platiću ti
S darežljivošću ‐ da pritajiš ko sam
I pomogneš mi da se prerušim
Onako kako smeru mome, možda,
Prikladno biće. Tome vojvodi
Hoću da služim: treba da me njemu
Predstaviš kao evnuha: a to će
Isplatiti se; jer da pevam umem,
I muzikom ga razgovoriti
Od svake ruke znam, te moja služba
Svu svoju vrednost posvedočiće.
Šta se još može inače da sluči,
To vremenu prepustiću, al' mojoj
Dovitljivosti prilagodi ti
Ćutanje svoje.
KAPETAN. Njegov evnuh vi
Budite; vaš mutavko biću ja:
Zucne l' mi jezik što, nek' moja dva
Oka to plate
VIOLA. Hvala; vodi me.
(Odlaze.)

SCENA TREĆA

Odaja u Olivijinom domu.

(Ulaze VITEZ TOBI ŠTUCALO
i MARIJA)

VITEZ TOBI. Šta je to, muku mu, naumila
moja nećaka kad tako prima svog brata smrt?
Za mene je, kao jedan i jedan dva, da je seta
životu dušmanin.
MARIJA. Duše mi, viteže Tobi, vi biste noću
morali ranije da se vraćate; vaša nećaka, moja
gospođa, tom vašem dolaženju u nevreme izu‐
zetno zamera.
V. TOBI. E, pa onda neka neizuzetno zamera.
MARIJA. Da, ali bi trebalo da zaodenete svoje
držanje sa više uljudnosti i da se držite u
skromnim granicama reda.
VITEZ TOBI. Da zaodenem s više uljudnosti!
Nemam ja šta uljudnije da se odevam. Ovo
odelo je dovoljno dobro da se u njemu pije, a
i ove čizme: a ako nisu, neka se obese o svoje
sopstvene ušice.
MARIJA. Urnisaće vas to opijanje i to natre‐
skavanje: baš juče sam čula kako je moja go‐
spođa govorila o tome; a i o nekom šašavom
vitezu kojega ste jedne noći dovukli da bude
njen prosilac.
VITEZ TOBI. Ko? Vitez Endrju Jezoliki?
MARIJA. Da, on.
VITEZ TOBI. Didija je on, kao ko mu drago
u Iliriji.
MARIJA. Kakve to veze ima?
VITEZ TOBI. Ama, pada njemu tri tisuće
dukata na godinu.
MARIJA. Da, ali će sa svim tim dukatima
izgurati jedva godinu dana: on je sušta budala
i raspikuća.
VITEZ TOBI. Neka vas je stid za ovakav go‐
vor! Ta on svira u violončelo i govori tri ili
četiri jezika, reč po reč, naizust; obdaren je
od prirode svakojakim divnim darovima.
MARIJA. I jeste, doista, bezmalo svakojakim
darovima udaren od prirode; jer, sem toga što
je šašav, on je i velika prznica; i kad ne bi
imao dar kukavice, da ublaži njegovu svađa‐
lačku naklonost, mudri ljudi misle da bi ubrzo
dobio raku na dar.
V. TOBI. Tako mi ove šake, lupeži su i panjkala
oni koji tako govore o njemu. Ko su ti?
MARIJA. Oni koji, povrh toga, dodaju kako
se on svaku bogovetnu noć opija u vašem
društvu.
VITEZ TOBI. Napijajući u zdravlje moje ne‐
ćake. Piću ja u njeno zdravlje sve dok mi bude
klizilo kroz gušu i sve dok bude pića u Iliriji.
Kukavica je i vucibatina svaki koji neće da
pije u zdravlje moje nećake sve dok mu mozak
ne uzme da se vrti na jednom prstu kao čigra.
Pa, devojko! Castiliano vulgol jer evo dolazi
vitez Jezoliki.
(Ulazi vitez ENDRJU JEZOLIKI.)
VITEZ ENDRJU. Viteže Tobi Štucalo!
Kako je, viteže Tobi Štucalo?
VITEZ TOBI. Mili viteže Endrju!
V. ENDRJU. Blagosloveni da ste, lepa
gospodarice.
MARIJA. I vi, gospodine.
VITEZ TOBI. Guraj viteže Endrju, guraj!
VITEZ ENDRJU. Ko je to?
VITEZ TOBI. Sobarica moje nećake.
VITEZ ENDRJU. Draga gospođo Guraj, želeo
bih da se bolje upoznam.
MARIJA. Ja se, gospodine, zovem, Meri.
VITEZ ENDRJU. Dobro, gospođo Meri Guraj...
VITEZ TOBI. Ti si me pogrešno razumeo,
viteže: "Guraj" je što i: priđi joj, opsedaj je,
saleći je, navali na nju.
VITEZ ENDRJU. Vere mi, ne bih ja nju nate‐
zao ovako javno. Je l' to znači ono "guraj"?
MARIJA. Zbogom, gospodo.
VITEZ TOBI. Ako je pustiš da tako ode, viteže
Endrju, dabogda nikad više ne trgao mač iz
korica!
VITEZ ENDRJU. Ako tako odete, gospođo,
dabogda ja nikad više ne potegao mač iz ko‐
rica! Da ne mislite, lepa gospođo, da su vam
došle pod ruku budale?
MARIJA. Pa vi mi niste pri ruci, da biste
mi došli pod ruku.
VITEZ ENDRJU. No, trebalo bi da dođem.
MARIJA. No, gospodine, "na misli se ne plaća
porez": povedite, molim vas, svoju ruku do
podruma i napojite je.
VITEZ ENDRJU. A zašto to, srce moje sla‐
tko? Šta hoćete da kažete tim obrtom?
MARIJA. Suva je, gospodine.
V. ENDRJU. Pa dabome da je: nisam ja baš
takav magarac da ne bih umeo da održavam
ruku suvom. Nego kakva je to vaša šala?
MARIJA. Suva šala, gospodine.
VITEZ ENDRJU. Jeste li natučeni njima?
MARIJA. Da, gospodine, sve do vrška svojih
prstiju: ali sad puštam vašu ruku da ide svojim
putem, pa sam prazna.
(Ode.)
VITEZ TOBI. Eh, viteže, tebi nedostaje čaša
kanarskog; da li sam te ikad video tako dotu‐
čena do nogu?
VITEZ ENDRJU. Nikada u mom životu; sem
kad ste me videli dotučena kanarskim vinom.
Cini mi se da ponekad nemam duha više no
kakav hrišćanin ili kakav prostak; nego ja
satirem govedinu, pa verujem da to škodi mo‐
joj dovitljivosti.
VITEZ TOBI. Nema spora.
VITEZ ENDRJU. Kad bih znao da je tako,
zarekao bih se da je ne okusim. Sutra ću da
odjezdim kući, viteže Tobi.
VITEZ TOBI. Pourquoi, dragi moj viteže?
VITEZ ENDRJU. Šta mu je to 'purkuoi'? ‐ da
odem ili da ostanem? O, kamo da sam po‐
svetio vreme jezicima, umesto mačevanju, ig‐
rankama i hajkama na medvede. O, bar da
sam tu veštinu uvrteo sebi u glavu! Ali ja to
nisam brenovao.
VITEZ TOBI. Da jesi, tad bi imao divnu ko‐
vrdžavu kosu.
V. ENDRJU. Zar bi to pomoglo mojoj kosi?
VITEZ TOBI. Ne pitaj, jer vidiš da neće od
prirode da se kovrdža.
V. ENDRJU. Ali mi dosta lepo stoji, zar ne?
VITEZ TOBI. Izvanredno; visi kao kučina na
preslici, pa sve čekam da te neka domaćica
uzme među noge, pa da je prede.
VITEZ ENDRJU. Sutra, bogami, idem kući,
viteže Tobi: vaša nećaka neće da se pokaže;
ili, ako i hoće, ja evo stavljam četiri na jedan
da neće hteti ni da čuje za mene. Sam vojvoda
iz našeg komšiluka prosi njenu ruku.
VITEZ TOBI. Neće ona da čuje za vojvodu;
ne želi ona da se uda za nekoga koji je iznad
nje bilo položajem, bilo godinama, bilo pame‐
ću; čuo sam da se zaklela na to. Iha! još tu
sva koplja nisu polomljena.
VITEZ ENDRJU. Ostaću još jedan mesec.
Nema na svetu čoveka čudnije £udi no što
sam ja; ponekad vam ne uživam ni u čem
drugom do u maskaradama i bekrijanju.
V. TOBI. Zar si ti vešt ovim tričarijama, viteže?
VITEZ ENDRJU. Kao i bilo ko u Iliriji, pa
bio on ko bio, ako ne ide u one koji su pleme‐
nitiji od mene; dabome, ne mogu da se merim
s nekim starim majstorom.
V. TOBI. A koliko se odlikuješ u galjardi, viteže?
VITEZ ENDRJU. Mogu ja, bome, žestoko da
reznem kad đipam.
VITEZ TOBI. A ja mogu da uz to reznem malo
ovčetine.
VITEZ ENDRJU. I držim da mogu prosto‐
naprosto tako visoko da đipam unatraške kao
i ko mu drago u Iliriji.
VITEZ TOBI. Zbog čega se ovakve stvari pri‐
krivaju? Zašto se stavlja zavesa ispred tih da‐
rova? Zar će da ih pokrije prašina kao slikuj
gospođe te i te? Zašto da ne ideš u crkvu
igrajući galjardu, i da se ne vraćaš kući cup‐
kajući koranto? Ja bih i hodao tresući tro‐
janac a mokrio bih samo uz laganu četvorku.
Sta veliš? Ja bih rekao, sudeći po vanrednoj
građenosti tvojih nogu, da su one pod zve‐
zdom galjarde dobile svoj oblik.
VITEZ ENDRJU. Da, pojake su, a poprilično
se ističu u čarapama plamene boje. Hoćemo
li da zasednemo da bekrijamo?
VITEZ TOBI. A šta možemo drugo? Zar se
nismo rodili u znaku Bika?
VITEZ ENDRJU. U znaku Bika! To je zna‐
menje za bokove i srce.
VITEZ TOBI. Ne, gospodine, već za noge i
bedra. Dede da vidim kako đipaš. Ha, više,
više; ha, ha, vanredno!
(Odlaze.)

= SCENA ČETVRTA

Odaja u vojvodinoj palati.

(Ulaze VALENTIN i VIOLA
u muškom odelu.)

VALENTIN. Ako vojvoda i dalje bude poka‐
zivao prema vama ovakvu naklonost, Cezario,
vi ćete po svoj prilici daleko doterati: nema
ni tri dana otkako vas zna, a vi već niste ovde
stranac.
VIOLA. Vi ili se pribojavate njegove ćudlji‐
vosti, ili strahujete od moga nehata kad dovo‐
dite u sumnju postojanost njegove naklonosti.
Je li on, gospodine, nepostojan u svojim pri‐
vrženostima?
VALENTIN. Ne, verujte mi.
VIOLA. Hvala vam. Evo dolazi grof.
(Ulaze VOJVODA, KURIO i SVITA.)
VOJVODA. Vide li kogod Cezarija? Hej!
VIOLA. Na službi, gospodaru; ovde sam.
VOJVODA. Povucite se časkom. Cezario,
Ti znaš već ništa manje nego sve;
Otkrio sam ti najskrivenije
Stranice srca svog; pa zato k njoj
Uputi, dragi mladiću, svoj korak,
I ne daj da ti uskrati se pristup:
Stoj ispred njenih vrata, reci im
Da ti se noga, kao da je tu
U tle urasla, neće maknuti
Dok te ne primi.
VIOLA. Svakojako ona,
Moj plemeniti gospodaru, neće
Nipošto hteti da me pusti sebi
Ako se tako tuzi predala
K'o što se priča.
VOJVODA. Tad galami, pređi
Radije preko sviju granica
Uljuđenosti, samo bez dobitka
Ne idi natrag.
VIOLA. Recimo da s njom,
Moj gospodaru, govorim. Šta onda?
VOJVODA. O! tada njoj izloži svu žestinu
Ljubavi moje, stušti se na nju
Razlaganjem o mojoj vrednosti:
Da jade moje glumiš, to će tebi
Stojati lepo; ona će s usana
Mladosti tvoje naklonjenije
Na njih da pazi nego sa usana
Ozbiljnijega kakvog poslanika.
VIOLA. Ne bih to rek'o, gospodaru.
VOJVODA. Hoće,
Veruj mi to, moj dečko dragi: jer bi
Blažena tvoja leta klevetao
I sada i još dugo ko bi rek'o
Da si ti čovek: usne u Dijane
Nežnije nisu ni rumenije;
Tanašni glas tvoj, glasu devojačkom
Toliko nalik, visok je i zvučan;
I sve na tebi ženi nalikuje.
Ja znam da tvoja zvezda raskošno
Poslu je ovom blagonaklona.
Četiri‐pet vas budite mu svita;
Pođite, ako hoćete, i svi;
Jer je za mene onda najbolje
Kad sam u društvu najmanje. Izvrši
Srećno tu stvar, i ti ćeš živeti
Slobodno kao i gospodar tvoj,
I njegovo ćeš moći svojim zvati.
VIOLA. Sve što do mene stoji činiću
Da damu vašu pridobijem, (Za sebe.) ali,
Teške li borbe! Prosila ma koju,
Bih da on mene za ženu uzme svoju.
(Odlaze.)

SCENA PETA

Odaja u domu Olivijinom.

(Ulaze MARIJA i LUDALO.)

MARIJA. Ne, ili da si mi kazao gde si bio, ili ni
toliko neću otvoriti usta radi tvog izvinjenja
koliko bi bilo dovoljno da se protne čekinja kroz
njih. Obesiće te moja gospođa što te nije bilo.
LUDALO. Neka me obesi: ko je valjano obe‐
šen na ovom svetu nema da se boji da neće
imati petlje.
MARIJA. Da čujem zašto.
LUDALO. Pa imaće je.
MARIJA. Valjano mršav odgovor. Mogu da ti
kažem gde se porodila ta izreka, naime: "Ne
bojim se da neću imati petlje."
LUDALO. A gde, draga gospođo Meri?
MARIJA. U ratu; a i to će, boj se, biti drsko
da kažete u svojoj ludosti.
LUDALO. Pa lepo, neka Bog da pameti onima
koji je imaju; ko je budala, neka se pomogne
svojim talentima.
MARIJA. No, ipak ćete biti obešeni što vas
za toliko nije bilo; ili, ako budete najureni,
zar to neće biti za vas ni više ni manje no kao
da ste obešeni?
LUDALO. Valjano vešanje sprečava u mnogo
slučajeva da se čovek rđavo oženi; a što se tiče
najurivanja, neka samo podrži leto.
MARIJA. Baš ste, dakle, uporni?
LUDALO. To ne, nipošto; ali se upirem o dva
potpornja.
MARIJA. Pa ako jedan popusti, održaće dru‐
gi; ali, ako oba popuste, srozaće vam se čak‐
šire.
LUDALO. Prikladno, duše mi; veoma prikla‐
dno. Lepo, putuj kud si pošla: ako bi se vitez
Tobi okanio pića, bila bi ti dovitljivo parče
Evinog mesa, ništa manje no bilo koje mu
drago u Iliriji.
MARIJA. Umuknite, bitango, ni reči više o
tome! Evo dolazi moja gospođa: opravdajte se
na pametan način, to bi vam bilo najbolje.
(Ode.)
LUDALO. Dovitljivosti, ako je volja tvoja, bu‐
di mi na ruci za jednu dobru šalu. Oni domi‐
šljani što misle da te imaju često se pokažu
kao prave budale; a ja, koji zacelo znam da te
nemam, mogu da prođem i za pametnjako‐
vića: jer šta veli Kvinapalus "Bolja je umna
luda od bezumna mudraca".
(Ulazi OLIVIJA sa MALVOLIJEM)
Blagoslovio te Bog, gospođo!
OLIVIJA. Udaljite budalu.
LUDALO. Hej, zar ne čujete? Udaljite gospođu.
OLIVIJA. Hajte, vi ste šuplja budala; neću
više da znam za vas. Sem toga, vi ste se pro‐
nepoštenili.
LUDALO. To su dva nedostatka, madona, koji
oe se ispraviti pićem i dobrim savetom: jer po‐
dajte šupljoj budali da pije, pa onda neće biti
šuplja; i naredite nepoštenjakoviću da popravi
svoje vladanje, pa ako ga popravi, on onda nije
više nepoštenjaković; a ako to nije kadar, dajte
onda krparu da ga opravi. Jer svaka popravljena
stvar je samo zakrpljena: vrlina kad učini pre‐
stup samo je zakrpljena grehom; a greh kad se
popravi samo je zakrpljen vrlinom. Ako ovaj
prosti silogizam uzmogne da posluži, neka bude;
ako ne, šta se tu može? Kao što je samo jad
pravi rogonja tako je i lepota cvet. Gospođa
naređuje da se udalji budala, zato ja opet kažem
da se udalji ona
OLIVIJA. Gospodine,.ja sam im naložila da
udalje vas.
LUDALO. Omaška s otežavajućim okolno‐
stima! Gospođo, cucullus non facit mona‐
chum što će reći da nije skrpljen od šarenih
krpa i moj mozak. Draga madona, dopustite
mi da vam dokažem da ste budala.
OLIVIJA. Hoćete li biti kadri?
LUDALO. Bez greške, dobra madona.
OLIVIJA. Dokažite.
LUDALO. Moraćuvam radi toga, madona, da
postavljam pitanja kao katiheta. Dobri mišu
vrline, odgovarajte mi.
OLIVIJA. Dobro, gospodine, pošto nemam
čime drugim da ispunim dokolicu, hajde da
se podvrgnem vašem dokazivanju.
LUDALO. Dobra madona, zbog čega tužiš i
jaduješ?
OLIVIJA. Dobra budalo, zbog smrti svoga
brata.
LUDALO. Ja mislim da je njegova duša u
paklu, madona.
OLIVIJA. Ja znam da je njegova duša na
nebu, budalo.
LUDALO. Utoliko ste veća budala, madona,
kad jadikujete zbog toga što je duša vašega
brata na nebu. Udaljite budalu, gospodo.
OLIVIJA. Šta velite vi o ovoj budali, Malvolio?
Je l' te da se popravlja?
MALVOLIO. Da; i teraće tako i dalje, sve
dokle se ne zatrese u samrtnim mukama. Sta‐
račka odrtavelost, koja pametnog načinje, či‐
ni od budale sve savršeniju budalu.
LUDALO. Neka bi vam onda Bog poslao što
pre odrtavelost, gospodine, kako bi uznapre‐
dovala vaša ludost! Vitez Tobi će se zakleti
da ja nisam lisica, ali neće, pa groš da mu
date, založiti svoju reč da vi niste budala.
OLIVIJA. Šta velite na ovo, Malvolio?
MALVOLIO. Čudim se kako može vaše gos‐
podstvo da zabavlja ovakva šupljoglava hulja?
Video sam kako ga je pre neki dan poklopio
jedan najobičniji ludov, koji nema razuma ni
koliko kamen. Pogledajte, već je priteran uza
zid; i ako se ne budete smejali i pritekli mu
u pomoć, začepiće mu se usta. Uveravam vas
da one pametne ljude koji se cere ovom soju
naručenih budala ne smatram za što bolje doli
za pajace ovakvih budala.
OLIVIJA. O, vi bolujete od samoljublja, Mal‐
volio, pa vam je sa obolela apetita sve bljutavo.
Ako čovek hoće da bude plemenit, čiste sa‐
vesti i prostosrdačan, valja da prima ove stvari
kao zatupljene strele za ptice, dok ih vi sma‐
trate za topovsku đulad. Narečena budala ne
kleveta, mada, ko što radio da radio, on ruži
i ruga se; dok se opet čovek poznat sa svoje
razboritosti ne ruga, iako stalno zamera i
kudi.
LUDALO. No, dabogda te Merkur obdario
umešnošću laganja, jer lepo govoriš o buda‐
lama.
(Vraća se MARIJA)
MARIJA. Gospođo, na kapiji je jedan mladi
gospodin i veoma želi da govori s vama.
OLIVIJA. Od grofa Orsina, zar ne?
MARIJA. Ne znam, gospođo; neki lep mladić,
s valjanom pratnjom.
OLIVIJA. Ko ga je od mojih ljudi zadržao?
MARIJA. Vitez Tobi, gospođo, vaš rođak.
OLIVIJA. Uklonite ga, molim vas; taj govori
stalno kao da mu fali neka daska. Pfuj!
(MARIJA ode.)
OLIVIJA. Otidite vi, Malvolio: ako je to ne‐
kakva poruka od grofa, onda sam bolesna ili
nisam kod kuće; kako vam drago, samo mi je
skinite s vrata!
(MALVOLIO ode.)
OLIVIJA. Evo, vidite, gospodine, kako su va‐
ša ludijanja obajatila, pa obljutavila svetu.
LUDALO. Ti si nas zastupala, madona, kao
da će tvoj prvenac biti budala; pa njegovu
lobanju neka Jupiter nakljuka mozgom, jer
evo dolazi jedan od tvoga roda u kojega je
zdravo slaba pia mater.
(Ulazi VITEZ TOBI ŠTUCALO.)
OLIVIJA. Časti mi, polupijan. Ko je to na
kapiji, rođače?
VITEZ TOBI. Neki gospodičić.
OLIVIJA. Gospodičić! Kakav gospodičić?
VITEZ TOBI. Gospodičić jedan ovde ‐ kuga
odnela tu usoljenu haringu! Šta je, tupane?
LUDALO. Dragi viteže Tobi.
OLIVIJA. Rođače, rođače, kako ste se već
zorom tako naljoljali?
VITEZ TOBI. Nalolao! Taman je meni do
lolanja! Ima tamo neko na kapiji.
LUDALO. Pa dobro, a ko je on?
VITEZ TOBI. Neka bude i kusi ako hoće,
briga mene: vere vi meni dajte, to ja velim.
Pa dobro, svejedno.
(Ode.)
OLIVIJA. Na šta ti liči pijan čovek, budalo?
LUDALO. Na utopljenika, na budalu i na
ludaka. Kad je čovek već zagrejan, pa popije
gutljaj više, on pobudali, od narednog gutljaja
pomahnita, a od trećega se utopi.
OLIVTJA. Idi potraži lekara za umrlice, pa
neka pregleda moga rođaka, jer je ovaj u tre‐
ćem stupnju pijanstva, utopio se; idi, pripazi
na njega.
LUDALO. Ama, on je tek mahnit; a budala
će da pripazi mahnitoga, madona.
(Ode.)
(Vraća se MALVOLIO.)
MALVOLIO. Gospođo, ono se momče zakli‐
nje da će da govori s vama. Rekao sam mu da
ste bolesni, a on zaintačio da je za toliko već
obavešten i da zato baš hoće da govori s vama.
Rekao sam mu da spavate, a on kao da je i to
unapred znao, pa baš zato dolazi da govori s
vama. Šta da mu se kaže, gospođo? Naoružao
se protiv svakog odbijanja.
OLIVIJA. Reci mu da neće govoriti sa mnom.
MALVOLIO. Rečeno mu je to, a on reče da
će stojati pred vašim vratima kao šerifov stra‐
žar i da će biti podupirač za klupu, ali da će
govoriti s vama.
OLIVIJA. Kakav je to soj čoveka?
MALVOLIO. Pa, muški soj.
OLrVIJA. Kakvog je ponašanja i ćudi?
MALVOLIO. Veoma opake; hoće da govori s
vama, hteli vi ili ne hteli.
OLIVIJA. Kako izgleda i koliko je star?
MALVOLIO. Nije još dovoljno star za čoveka,
a ni dovoljno mlad za dečka, kao boranija
pred zrenje ili kao nedozrela jabuka; dođe mu
nekako kao voda između plime i oseke, na
sredini između dečka i čoveka. U liku je zaista
skladan a na jeziku kao zolja: rekao bi čovek
da je tek odbijen od sise.
OLIVIJA. Pustite ga da uđe. Pozovite ovamo
moju dvorkinju.
MALVOLIO. Moja gospođa zove dvorkinju!
(Ode.)
(Dolazi MARIJA)
OLIVIJA. Daj veo; pa mi pokrij lice. Čujmo
još jednom šta poručuje Orsino.
(Ulazi VIOLA sa SVITOM)
VIOLA. Ko je poštovana gospodarica ovoga
doma?
OLIVIJA. Govorite meni; ja ću odgovarati za
nju. Želite?
VIOLA. Presjajna, izvanredna i nedosežna le‐
poto ‐ recite mi, molim vas, je li ovo gospo‐
darica ovoga doma, jer jaje nikad nisam video.
Ne bih nipošto voleo da bacim u vetar svoj
govor; jer, sem toga što je izvrsno sastavljen
i napisan, ja sam grdnu muku video dok sam
ga nabubao napamet. Drage lepotice, nemojte
me izvrgavati poruzi; ja sam veoma osetljiv,
čak i prema najmanjem rđavom postupku.
OLIVIJA. Odakle dolazite, gospbdine?
VIOLA. Ja, sem onoga što sam naučio, malo
što mogu da kažem; a ovo pitanje nije obu‐
hvaćeno mojom ulogom. Draga plemenita go‐
spođo, dajte mi ma i najskromniju potvrdu
da ste vi gospodarica ovoga doma, da bih
mogao da nastavim svoj govor.
OLIVIJA. Jeste li vi glumac?
VIOLA. Nisam, srce moje umno! Pa ipak, tako
mi svih kandža pakosti, ja nisam ono što
izigravam. Jeste li vi ovde domaćica?
OLIVIJA. Ako samu sebe bespravno ne pri‐
svajam, onda jesam.
VIOLA. Pa, ako ste vi ona, onda je van sva‐
koga spora da prisvajate sebe bespravno; jer
ono što vam je dato da poklonite nije vam
dato da zadržite. No ovo je van okvira mog
punomoćja: nastaviću svoj govor u vašu po‐
hvalu i izložiti vam srž svog poklisarstva.
OLIVIJA. Pređite na ono što je tu od važnosti
‐ pohvale ste oprošteni.
VIOLA. Avaj, grdnu sam muku imao da to
naučim, a i veoma je poetično.
OLIVIJA. Utoliko je verovatnije da je izmi‐
šljeno; zadržite to za sebe, molim vas. Čula
sam da ste bili drski pred mojim vratima i
dopustila sam da dođete više radi toga da vam
izrazim svoje čuđenje no da vas slušam. Ako
niste bez mozga, idite; ako imate što stvarno
da iznesete, budite kratki: nije meni vrana
popila mozak da traćim vreme u takvom ra‐
zgovoru zbrda‐zdola.
MARIJA. Hoćete li dignutijedra, gospodine?
Ovamo vodi put.
VIOLA. Ne, draga lađarska metlo; ja ne mi‐
slim tako brzo da dignem kotvu iz ovih voda.
Ukrotite malo, slatka gospođo, ovu svoju gr‐
dosiju.
OLIVIJA. Recite mi šta ste voljni.
VIOLA. Ja sam izaslanik.
OLIVIJA. Zacelo je užasno to što imate da
saopštite, kad tako strašno okolišite. Recite
svoju poruku.
VIOLA. To se tiče samo vašega uha. Ne dono‐
sim ni objavu rata ni nalog za kletvenička
davanja: u ruci mi je maslinova grančica; reči
su moje koliko miroljubive toliko i značajne.
OLIVIJA. A ipak ste otpočeli grubošću. Ko
ste i šta ste vi? Šta hoćete?
VIOLA. Grubosti koja se u meni ispoljila po‐
učio me način na koji sam primljen. Šta sam
i šta hoću ‐ stvar je tako tajna kao i devičan‐
stvo; za vaše uho božije otkrovenje, za svako
drugo obesvećenje.
OLIVIJA. Ostavite nas same: baš da čujemo
to božije otkrovenje.
(MARIJA i SVITA odlaze.)
Pa, gospodine, da čujemo to što imate da
mi kažete.
VIOLA. Najslađa gospođo ‐
OLIVIJA. To je učenje ohrabrujuće i imalo bi
mnogo šta o njemu da se kaže. Gde počiva taj
vaš tekst?
VIOLA. U Orsinovim grudima.
OLIVIJA. U njegovim grudima! A u kojem
njihovom poglavlju?
VIOLA. Ako ću po tom metodu da odgovorim,
u prvom poglavlju njegovoga srca.
OLIVIJA. O, čitala sam ga: to je jeres. Nemate
ništa više da kažete?
VIOLA. Draga gospođo, dopustite da vam vi‐
dim lice.
OLIVIJA. Zar vam je vaš gospodar naložio da
pregovarate s mojim licem? Sad se ne držite
svoga teksta. No mi ćemo povući zavesu i
pokazati vam sliku. (Skine veo.) Pogledajte,
gospodine, eto takva sam vam bila dana da‐
našnjega; zar nije dobro sazdano?
VIOLA. Vanredno sazdano, ako je tu sve od
božije ruke.
OLIVIJA. Boja se ta ne skida, gospodine; iz‐
držaće vetar i nevreme.
VIOLA. Ta je lepota usklađena divno:
Rumenilo i belilo je tu
Priroda sama rasporedila
Umešnom rukom: gospođo, od vas
Svirepijega živog stvora nema,
Ako u grob te draži ponesete
A otisak ne ostavite svetu.
OLIVIJA. O, gospodine, tako nemilosrdna neću
biti. Razdaću ja spiskove svoje lepote; biće na‐
činjen popis i svaki će delić i svaki predmet biti
poimenično priključen uz moju poslednju volju;
kao item dve usne, prilično rumene; item, dva
siva oka, zajedno s trepavicama; item, jedan
vrat, jedna brada i tako dalje. Jeste li vi poslani
amo da mi određujete cenu?
VIOLA. Vidim ja šta ste: vi ste odveć gordi;
No, ma i đavo bili, vi ste lepi.
Gospodar moj vas voli: o! pa da ste
I krunom carskom ovenčani vi,
Takva bi ljubav neocenjivom
Lepotom samo mogla da se plati.
OLIVIJA. Kako me voli?
VIOLA. S obožavanjem,
Sa pljuskom suza, s jecajima koji
Ljubavlju grme, s plamen‐uzdasima.
OLIVIJA. Mišljenje moje vaš gospodar zna;
Ne mogu da ga volim; jest da ja
Verujem da je pun vrlina on,
K'o plemenita znam ga, znam da golem
Imetak ima, da je mladošću
Obdaren svežom i neokaljanom;
Da je na dobrom glasu, da je hrabar,
Izdašan, učen; da je ljubak stas
I oblik njemu dala priroda;
Ali ne mogu da ga volim: on je
Do odgovora davno mog'o doći.
VIOLA. Kad bih vas strasno kao moj gospodar
Voleo ja, toliko trpeć, tol'ko
Životom smrti sličnim živeći,
Ja smisla ne bih u odbijanju
Našao vašem; shvatio ga ne bih.
OLIVIJA. No, šta biste?
VIOLA. Pred vašim vratima
Opleo bih vam vrbovi kućerak,
Pa bih iz doma dušu svoju zvao;
O prezrenoj bih jednoj ljubavi
Pokorne psalme pisao i njih
U samu gluvu noć bih pevao;
Put brda koja jeku odaju
Vaše bih ime izvikivao,
Te vasionsku onu brbljušu
Primorao da viče "Olivija"!
O! vama izmeđ' zemlje i nebesa
Počinka ne bi bilo dok se na me
Ne biste sažalili.
OLIVIJA. Vi biste svašta mogli postići.
Kakvog ste roda?
VIOLA. Višeg no što moje
Stanje to kaže, mada rđav nye
Položaj moj: od plemićke sam loze.
OLIVIJA. Svom gospodaru idite: ne mogu
Njega da volim. Nek' se slanja prođe,
Sem ako, možda, ne biste do mene
Vi opet došli da mi javite
Kako je ovo primio. Pa zbogom:
Hvala za trud: a to u moje ime
Popijte.
VIOLA. Nisam ja pod platu glasnik;
Zadrž'te kesu, gospođo, jer lišen
Nagrade nisam ja, već moj gospodar.
Dabogda da se skameni u kamen
Srce u onog koga zavolite,
Pa žar vaš, k'o i žar mog gospodara,
Da naiđe na prezir, prepun zlosti!
Ostajte zbogom, lepa svireposti.
(Ode.)
OLIVIJA. "Kakvog ste roda?" "Višeg no što
moje
Stanje to kaže, mada rđav nije
Položaj moj: od plemićke sam loze."
Bih se i sama zaklela da jesi.
Udovi, kretnje, lik tvoj, jezik, duh
Petostruk grb su. Da ne prenaglim:
Polako, o, polako! Osim da je
On sam na mestu svoga gospodara.
Al' gle! Zar tako brzo mora ta
Čoveka ščepa? K'o da osećam
Kako se savršenstva tog mladića
Neopazice, kradom, lukavo,
U zenice mi upuzavaju.
Pa neka bude! Hej, Malvolio!
(Vraća se MALVOLIO.)
MALV.: Evo me, stojim, gospođo, na službL
OLIVIJA. Brže za onim glasnikom, za onim
Joguncem, šlugom grofovim, poteci:
Ostavio je, htela ne htela,
Taj prsten ovde: reci da ga neću.
Kaži mu neka svoga gospodara
Ne hrabri nit' podržava u nadi:
Ja nisam za nj. A ako mladić taj
Htedne i sutra svratiti do mene,
Dobiće objašnjenje. Sad požuri.
MALVOLIO. Gospođo, hoću.
(Ode.)
OLIVLjA. Ne znam šta činim; dušu mi žestoko,
Bojim se, miti zaneseno oko!
Nek' kob pokaže moć: mi nismo svoji;
Nek' bude kako pisano nam stoji.
(Odlazi.)

DRUGI ČIN

SCENA PRVA

Morska obala.

(Ulaze ANTONIO i SEBASTIJAN.)

ANTONIO. Nećete zar da ostanete? A nećete
ni da idem s vama?
SEBASTIJAN. Ne zamerite, neću. Mrko nada
mnom sija moja zvezda; zloćudnost moje kobi
mogla bi možda da ozlojedi i vašu kob; stoga
ću izmoliti od vas dopuštenje da svoje nevolje
ponesem sam. Rđavo bih vam uzvratio ljubav,
ako bih koju od njih navukao na vas.
ANTONIO. Recite mi bar kuda ste naumili
poći.
SEBASTIJAN. Ne, doista, gospodine: putova‐
nje na koje nameravam da pođem besciljno
je tumaranje. No, ja sam na vama uočio tako
divnu crtu krotkosti da mi nećete silom izma‐
mljivati ono što sam voljan da zadržim za
sebe. Stoga mi pristojnost utoliko više nalaže
da se pred vama otkrijem. Treba, dakle, da
znate, Antonio, da se ja zovem Sebastijan, a
nazvao sam sam sebe Roderigo. Otac mi je
bio onaj Sebastijan iz Mesaline o kojem znam
da ste čuli. On je ostavio za sobom mene i
moju sestru, rođene u isti čas: da je tako nebu
bilo drago, voleo bih da smo tako i završili!
Ali vi ste to izmenili, gospodine; jer koji čas
pre nego što ste me vi izvukli iz uzburkanog
mora, moja se sestra utopila.
ANTONIO. Avaj, kakva nesreća!
SEBASTIJAN. Bila je to, gospodine, žena koju
su, ma koliko da se govorilo da veoma liči na
mene, mnogi držali za lepu. No, mada ne bih
mogao u preteranom divljenju ići dotle da u to
verujem, ipak ću ići tako daleko da smelo izja‐
vim: duh je u nje bio takav da bi i sama zavist
rekla da je lep. Ona se već, gospodine, utopila
u slanoj vodi, a ja kao da u takvu vodu još jednom
utapam njenu uspomenu.
ANTONIO. Oprostite mi, gospodine, što vas
nisam najbolje ugostio.
SEBASTIJAN. O, dobri Antonio! oprostite vi
meni što sam vam zadao truda.
ANTONIO. Ako nećete da me ubijete zbog
moje ljubavi, dopustite da vam budem sluga.
SEBASTIJAN. Ako nećete da poništite ono
što ste učinili, a to će reći da ubijete onoga
koga ste spasli, na zahtevajte to. Ukratko,
ostajte zbogom! Srce mi je prepuno razneže‐
nosti: a ja sam još toliko po ćudi na majku da
će moje oči, bude li im se pružio ma i najmanji
povod, svašta da napričaju o meni. Uputiću
se na dvor kneza Orsina. Zbogom!
(Ode.)
ANTONIO. Neka te milost svih bogova prati!
Dušmana mojih pun je dvor Orsinov.
A uskoro bih onde inače
Potražio te; al' što bude ‐ bude:
Volim te tol'ko da je šala samo
Opasnost za me: poći ću onamo.
(Ode.)
SCENA DRUGA
Ulica.
(Ulazi VIOLA, za njom MALVOLIO.)
MALVOLIO. Da niste vi maločas bili kod
grofice Olivije?
VIOLA. Baš ovog časa, gospodine: i baš sam,
korak po korak, stigao dovde tek.
MALVOLIO. Ona vam vraća ovaj prsten, go‐
spodine. Mogli ste mi uštedeti trud da ste ga
sami poneli. Ona, pored toga, dodaje da po‐
ručite svome gospodaru da može biti očajno
ubeđen da ona neće da čuje za njega. I još
jednu stvar pride: da se vi ni za živu glavu ne
drznete dolaziti opet po njegovoj stvari, osim
ako biste došli da joj dojavite kako je vaš
gospodar ovo primio. Elem, uzmite ga.
VIOLA. Prsten je ona uzela od mene; da čujem
neću za nj.
MALVOLIO. Čeknite malo, gospodine, vi ste
ga bezobrazno bacili njoj, i njena je volja da on
na isti način bude vraćen. Ako vredi da se čovek
sagne zbog njega, on vam je tu pred očima; ako
li ne, neka pripadne onom koji ga nađe.
(Ode.)
VIOLA. Nikakav prsten ostavila nisam:
Kud cilja ova gospođa? Da nije,
Sačuvaj Bože, moja spoljašnost
Očarala je? Bacala je meni
Poglede ljupke; jeste, i to tol'ko,
Da zbilja mislim da su oči njene
Bunile jezik njen i saplitale,
Jer je njen govor tekao na preskok
I rasejano. Voli me, zacelo.
To me po ovom glasniku prostaku
Poziva njene strasti prepredenost.
Za prsten moga gospodara ona
Neće da zna! Pa poslao ga njoj
I nije on. Na mene ona cilja:
Ako je tako, kao što i jeste,
Onda bi bolje bilo da se, jadna,
Zaljubila u kakav san. O! ti si,
Prerušenosti, lupeštvo u kojem
Svašta je kadar đavo lukavi.
Kako u vosak ženskog srca lako
Lažljivci lepi utisnu svoj oblik!
Vaj! Nismo krive mi, već slabost naša!
Jer kakve Bog nas stvori takve jesmo.
Na šta li ima ovo da iziđe?
Nju moj gospodar voli neizmerno;
Ja opet, jadna nakaza, u njega
Zacopana sam; ona pak, s pometnje,
Za mnom je, kanda, zabrljavila.
Kud li to vodi? Jesam li muškarac,
Nema mi nade da ću stećl ljubav
Svog gospodara; jesam li, pak, žensko,
Kuku i lele! Što će se uzalud
Nauzdisati jadna Olivija!
Ti, vreme, čvor razmrsi taj, ne ja;
Preveć je čvrsta za me petlja ta.

SCENA TREĆA

Odaja u domu Olivijinom.

(Ulaze VITEZ TOBI ŠTUCALO i
VITEZ ENDRJU JEZOLIKI)

VITEZ TOBI. Pristupi, viteže Endrju: ne biti
posle ponoći u postelji, znači biti rano na
nogama; a diluculo surgere ti znaš ‐
VITEZ ENDRJU. Ne, vere mi, ne znam; ali
znam da biti na nogama kasno znači biti ka‐
sno na nogama.
VITEZ TOBI. Pogrešan zaključak, a to mrzim
kao prazan vrč. Biti na nogama posle ponoći
i tad otići u postelju, to je rano; te poći u
postelju posle ponoći znači otići u postelju na
vreme. Zar se naš život ne sastoji iz četiri
elementa?
V. ENDRJU. Zaista, tako vele; ali ja bih rekao
da se on pre sastoji iz krkanja i zalivanja.
V. TOBI. Ti si učevnjak; zato daj da krkamo
i da se zalivamo. Marijana, hej! Kupu vina!
(Ulazi LUDALO)
VITEZ ENDRJU. Vere mi, evo budale.
LUDALO. Pa kako ste mi, srca moja? Niste
zar nikad videli sliku "nas trojica".
VITEZ TOBI. Dobro došao, magare. De da
zapevamo jednu ujedalicu.
V. ENDRJU. Vere mi, budala ima izvanrednu
glasinu. Voleo bih da imam njegove krake i
njegov umilni glas, no da mi daš četrdeset
šilinga. Budalio si se sinoć, duše mi, da ne
može biti slađe kad si pričao o Pigrogromitusu
i o Vapiancima kako prelaze nebeski ekvator
Kvezbus; bilo je da ne može biti bolje, vere
mi. Poslao sam ti šestak za tvoju lutkicu; jesi
li dobio?
LUDALO, Strpao sam ja u džep tvoju na‐
pojnicu; jer Malvolijev nos nije bičalje: bela je
ruka u moje gospe, a Mirmidoni nisu birtije.
VITEZ ENDRJU. Žestoko! Ovakvom buda‐
ljenju, pravo rečeno, nema premca. A sad
ožeži jednu pesmu!
VITEZ TOBI. Ded', ded'; evo vam šestak; da
čujemo neku pesmu.
VITEZ ENDRJU. Evo ti jedan šestačić i sa
moje strane: ako neki vitez da, recimo...
LUDALO. Hoćete li ljubavnu, ili neku o bo‐
gougodnom životu?
VITEZ TOBI. Ljubavnu, ljubavnu.
VITEZ ENDRJU. Jest, jest; baš me briga za
bogougodni život.
LUDALO. Gde ti to švrljaš, milo moje?
Stoj, čuj: i tanko zna da poje
I krupno dika tvoj, da šta!
Mani se, dušo, tumaranja:
Veče je radi sastajanja;
To svak' ko nije šašav zna.
VITEZ ENDRJU. Žestoko, pa to; bogami.
VITEZ TOBI. Dobro, dobro.
LUDALO. Ljubav ‐ to nije ne znam kada:
Sad te golica, smej se sada;
Vrbov je klin buduća čast.
Od skanjeranja nema vajde,
Mladost se aba; zato, hajde,
Cmokni me stoput, al' u slast.
VITEZ ENDRJU. Medljikast glas, ne bio ja
odistinski vitez.
VITEZ TOBI. Glasina da umreš.
VITEZ ENDRJU. Baš slatka i da umreš od
nje, vere mi.
VITEZ TOBI. Kad se sluša kroz nos, šećerna
do umiranja. No, da li da udesimo da zbilja i
sveci na nebu zaigraju? Da li da ispudimo i
buljinu u noći nekom ujedljivom zapevanci‐
jom koja bi i iz kakvog tkača tri duše iscimala?
Da li?
VITEZ ENDRJU. Hajdete, ljubavi vam; ja
sam sila za ujedljive zapevancije.
LUDALO. Bogorodice mi, viteže, i poneki pas
ume da ujede pa prosto da zapevate.
VITEZ ENDRJU. Ništa tačnije. Ded' neka
naša zapevancija bude: "Ti, huljo".
LUDALO. Dakle, "Jezik za zube, ti huljo!",
viteže? Biću onda prinuđen da te tom prili‐
kom nazovem huljom, viteže.
VITEZ ENDRJU. Nije to prvi put što sam ja
nekog prinudio da me nazove huljom. Počinji,
budalo; to počinje "Jezik za zube".
LUDALO. Nikada neću moći početi ako bu‐
dem držao jezik za zubima.
VITEZ ENDRJU. Dobra ti je ta, vere mi.
Hajde, počni.
(Pevaju neku rugalicu.)
(Ulazi MARIJA.)
MARIJA. U kakvo ste to maukanje tu udarili?
Ako moja gospođa nije pozvala svoga nastoj‐
nika Malvolija da vas glavačke izbaci kroz
vrata, ne bila ko sam.
V. TOBI. Moja gospoja je Kitajka; mi smo sve
sampolitičar; Malvoliojebabaroga, a'Trivesela
brata smo mi". Zar nisam ja rod rođeni? Zar ne
teče u meni njena krv? Tandara‐broć, gospoja!
U Vavilonu živeo čova, gospoja, gospoja!
LUDALO. Neka me đavo nosi, vitez se ludira
da je to milina!
VITEZ ENDRJU. Pa jeste, ume on to dosta
dobro kad mu dođe; a i ja: kod njega to ispada
ljupkije, ali kod mene je to prirodnije.
VITEZ TOBI. O! veče predbogojavljensko ‐
MARIJA. Ako za Boga jednoga znate, tiše!
(Ulazi MALVOLIO.)
MALVOLIO. Gospodo, jeste li pomahnitali,
ili šta ste? Zar nemate ni pameti, ni uljudnosti,
ni obzira kad tu u ovo doba noći čangrljate
kao da krpite kotlove? Hoćete li od doma moje
gospođe da načinite birtiju kad skičite tu svoje
krparačke zapevke, ne ublažujući i ne prita‐
jujući svoj glas? Zar vam ni mesto, ni persone,
ni doba ne ulivaju dužan takt?
VITEZ TOBI. Držali smo se mi takta u svojim
zapevancijama, gospodine. Idi, obesi se!
MALV.: Viteže Tobi, moram da govorim s vama
bez uvijanja. Moja gospodarica mi je naložila da
vam kažem kako se ona, iako vam je kao srod‐
niku dala skrovište, nikako ne saglašava s vašim
raspojasanostima. Ukoliko biste bili kadri da se
odreknete svoga naopakog ponašanja, vi ste joj
dobrodošli u njenom domu; ukoliko ne, ona bi
vam, ako izvolite uzeti oproštaj od nje, od sveg
srca rekla zbogom.
VITEZ TOBI. Srdašce, zbogom; kad već druge
nema.
MARIJA. Nemojte, dobri viteže Tobi.
LUDALO. Pogled mu kaže:put neba se sprema.
MALVOLIO. Dakle, tako?
V. TOBI. Da umrem? Ja? Ni pomena o tome.
LUDALO. Viteže Tobi, slagaste sad, bome.
MALVOLIO. Alal vam vera!
VITEZ TOBI. Da ga najurim, a?
LUDALO. Šta će tad biti, šta?
VITEZ TOBI. Da ga najurim, a? bez etikete.
LUDALO. Nećete, nećete, ne; vi to ne smete!
VITEZ TOBI. "Nismo se držali takta!" Gospo‐
dine, vi lažete. Kad si ti bio što više od nastoj‐
nika? Ne misliš tek valjda da, zato što si ti
čovek neporočan, da zato na svetu ne treba
više da bude kolača i piva?
LUDALO. Jeste, svete mi Ane; a neće ni isiot
prestati da peče nepce.
VITEZ TOBI. U pravu si. Idite vi, gospodine,
pa ucaklite svoj nastojnički lanac mrvicama
od hleba. Cimentu vina, Marija.
MALVOLIO. Gospođo Marija, kada biste ce‐
nili naklonost moje gospođe ikoliko više no
njen ukor, vi ne biste davali sredstva za ovo
neuljudno vladanje: ona će o tome biti oba‐
veštena, tako mi ove ruke.
(Izlazi.)
MARIJA. Haj'te, pa proklatite malo svoje uši.
VITEZ ENDRJU. Kao što je dobro delo napiti
se kad si gladan, isto tako bi bilo dobro iza‐
zvati ga na dvoboj, pa onda ne održati reč i
tako ga namagarčiti.
VITEZ TOBI. Učinite to, viteže; napisaću ti
ja izazivanje; ili ću mu usmeno isporučiti tvoje
ogorčenje zbog nanesene uvrede.
MARIJA. Slatki viteže Tobi, strpite se za no‐
ćas. Otkad je onaj grofov dečko bio u moje
gospođe danas, ona je veoma uznemirena. Što
se tiče musje Malvolija, pustite da se ja s njim
ponesem: ne nasadim li ga tako da uđe u
poslovicu i ne postignem li da se s njim sprda
ceo svet, smatrajte da nemam ni toliko mozga
u glavi koliko da se prućim u svojoj posteljL
Znam da ću uspeti.
VITEZ TOBI. Uputi nas, uputi nas; obavesti
nas malo o njemu.
MARIJA. Pa, gospodine, on vamje pokatkad
neka vrsta puritanca.
VTEZ ENDRJU. O, da sam to slutio, istukao
bih ga kao psa.
V. TOBI. Kako? Zbog toga što je puritanac?
A kakvi su tvoji premudri razlozi za to, dragi
viteže?
VITEZ ENDRJU. Premudrih razloga za to
nemam, ali imam dovoljno dobar razlog.
MARIJA. Davola je on postojani puritanac ili
šta bilo drugo osim vrdalama koja se povija
prema vetru; izveštačeni magarac, koji buba
gromopucatelne fraze naizust, pa ih prosipa u
velikim otkosima: samouveren kako samo može
biti; tako nadeven prevashodnostima, kako on
misli, da je temeljno načelo njegovog vjeruju
kako se svako mora da zaljubi u njega čim ga
samo vidi. A baš ta njegova mana poslužiće kao
odličan temelj za izvršenje moje osvete.
VITEZ TOBI. Šta si naumila da uradiš?
MARIJA. Posejaću put kojim on prolazi zatu‐
tuljenim ljubavnim pisamcima; a u njima će
on, po boji svoje brade, po obliku svojih nogu,
po načinu svoga hoda, po tome kako izgledaju
njegove oči, njegovo čelo, boja njegova lica ‐
naći sebe ocrtana da ne može biti opipljivije.
Umem da pišem vrlo slično rukopisu svoje
gospođe, vaše nećake; kad je u pitanju nešto
što smo zaboravile, jedva možemo da raza‐
znamo koje je čija ruka.
VITEZ TOBI. Izvrsno! Njušim smicalicu.
VITEZ ENDRJU. I ja je imam u nosu.
VITEZ TOBI. On treba da pomisli da pisma
koja ćeš ti spustiti potiču od moje nećake i da
se ona u njega zaljubila.
MARIJA. Moja namera je zbilja konjic od te
farbe.
VITEZ ENDRJU. I sad će vaš konjic od njega
napraviti magare.
MARIJA. Magare, ne sumnjam u to.
VITEZ ENDRJU. O, to će biti divota!
MARIJA. Bogovsko uveseljavanje, jamčim
vam. Znam da će moj lek delovati kod njega.
Namestiću vas dvojicu, i budalu trećeg, tamo
gde on treba da nađe pismo. Motrite kako će
ga protumačiti. A za noćas u postelju i sne‐
vajte o onome što će se slučiti. Zbogom.
(Ode.)
VITEZ TOBI. Laku noć, Pentesilea!
VITEZ ENDRJU. Života mi, valjana cura.
VITEZ TOBI. Ona je kao vižle čiste pasmine,
a pored toga me obožava; no, šta je s tim?
V. ENDRJU. I ja sam nekad bio obožavan.
VITEZ TOBI. Da se ide u postelju, viteže.
Potrebno je da pošalješ po još nešto novca.
VITEZ ENDRJU. Ako ne dobijem tvoju ne‐
ćaku, onda sam obrao bostan.
VITEZ TOBI. Pošalji po novac, viteže; ako ne
bude na koncu tvoja, reci mi da sam kusi
đogat.
VITEZ ENDRJU. Ne uradim li to, nikad vere
u mene da nemate, pa sad uzmite to kako god
hoćete.
VITEZ TOBI. Hajde, hajde: ja idem da sku‐
vam malo kanarskog vina; odveć je kasno da
se sad ide u postelju. Hajde, viteže; hajde,
viteže!
(Odu.)

SCENA ČETVRTA

Odaja u vojvodinoj palati.

(Ulaze VOJVODA, VIOLA,
KURIO i DRUGI.)

VOJVODA. Dajte mi malo muzike. A sad
Dobro vam jutro, prijatelji. Dede,
Pesmicu, dobri moj Cezario,
Starinsku onu pesmu čudnu, koju
Slušasmo sinoć; ona je veoma,
Rek'o bih, patnju moju blažila,
Više no lake popevke i više
No birane i naučene reči
Toliko naglog i vrtoglavog
Vremena ovog: hajdete i dajte
Bar koji stih.
KURIO. Nije ovde, neka ne zameri vaše go‐
spodstvo, onaj koji bi imao to da peva.
VOJVODA. Ko je to bio?
KURIO. Fest, lakrdijaš, gospodaru; budala u
kojem je veoma uživao otac plemenite gospo‐
đice Olivije. On je tu negde oko kuće.
VOJVODA. Pronađite ga; vi za toliko
Svirajte napev.
(Odlazi KURIO. Muzika.)
Dečko, priđi mi.
Ako te lubav skoli kad, a ti se
U slatkoj muci njenoj seti mene;
Jer svaki koji voli odano
Isti je k'o i ja: u drugim svim
Osećanjima svojim on je ćudljiv
I nepostojan, samo se u njega
Ne menja slika bića koje voli.
Kako ti ovaj napev godi?
VIOLA. On je
Naprosto odjek staništa u kojem
Ljubav svoj presto ima.
VOJVODA. Reč je tvoja
Majstorskog kova. Kladim se u život,
Da ti se, ma koliko da si mlad,
Oko za milost već ulaguje
Nekome biću voljenom. Zar nije
Ovako, dečko moj?
VIOLA. Pa, pomalo,
Sa dopuštenjem vaše milosti.
VOJVODA. A kakva je po liku žena ta?
VIOLA. Nalik na vas.
VOJVODA. Tad nije tebe vredna.
A, zbilja, kojih godina?
VIOLA. Donekle
Godina vaših.
VOJVODA. Neba mi, odveć stara. Žena vazda
Treba da uzme starijeg od sebe,
Tada se ona prikloni pod narav
Svojega muža, tada postojano
Njegovim srcem upravlja i vlada:
Jer ma koliko hvastali se mi,
Dečače moj, naklonosti u nas
Ćudljivije su, kolebljivije,
Pohlepnije su, prevrtljivije,
I linjaju se brže, gube brže
Nego u žena.
VIOLA. Tako, gospodaru,
Mislim i ja.
VOJVODA. Pa zato sebi ti
Za drago svoje mlađu izaberi,
Il' ti naklonost istrajati neće;
Jer žene su k'o ruže, čiji cvet
Opada čim se razvije.
VIOLA. O, klet
Usud je njin; kad počnu tek da zru
Do savršenstva, onda uprav mru.
(Vraća se KURIO sa LUDALOM.)
VOJVODA. Daj, momče, onu pesmu sinoćnu.
Utuvi nju, Cezario; starinska,
Priprosta pesma to je; pevaju je
Pod vedrim nebom pletilje i prelje,
I bezbrižno je pevaju devojke
Kad svilen vez u tkanje upliću
Iglom od koske; priprosta, zacelo,
Nevinu ljubav ona s ljubavlju
Kiti i šara, kao što i čine
Vremena stara.
LUDALO. Jeste li spremni?
VOJVODA. Da; molim te, pevaj.
(Muzika.)
Doleti, smrti, doleti,
Nek' čempres‐kovčeg prihvati me blago;
Odleti, dušo, odleti,
Svirepo moje usmrti me drago.
Pokrov, ukrašen tisom, sprem'te meni,
Beo, čedan,
Verniji dosad svetom ne promeni
Nijedan.
Ni cvet, ni cvet nek' ne padne:
Da crni kovčeg mirisom celiva;
Ni drug, ni drug nek' ne dadne
Pozdrav mom grobu što mi kosti skriva.
Nek' prah moj, da bi manje suza bilo,
Tamo gnjili,
Gde nad njim neće doćl drago milo
Da cvili.
VOJVODA. Evo ti za trud.
LUDALO. Nema tu nikakvog truda, gospodaru;
ja u pevanju nalazim uživanje, gospodaru.
VOJVODA. Onda ću da platim tvoje uživanje.
LUDALO. Doista, gospodine, i uživanje se
plaća, bilo pre bilo posle.
VOJVODA. A sad mi dopusti da te otpustim.
LUDALO. Pa neka te bog melanholije štiti, i
neka ti krojač načini prsluk od tafta čija se
boja preliva i menja, jer duh je tvoj pravi opal!
Voleo bih da ljude takve postojanosti bacim
na more gde bi mogli da se bave čime mu
drago i da se upucuju kuda mu drago; jer ništa
se samo tako dobro provoza. Zbogom.
(Ode.)
VOJVODA. Nek' drugi svi iziđu.
(Odlaze KURIO i SVITA)
Ti, do one
Prelepe svireposti još jedared,
Cezario, otidi: reci njoj
Da moja ljubav, plemenitija
Negoli svet, ne ceni zamašnost
Prljave zemlje; miraz koji sudba
Podari njoj ja cenim, reci joj,
Isto toliko malo k'o i sudba;
Al' čudo ono, onaj alem‐kamen,
Koji je njoj, po sjaju nenadmašan,
Priroda dala da je ukrasi,
To mami dušu moju.
VIOLA. Ali ako
Ne može ona da vas voli?
VOJVODA. Neću se moći da zadovoljim
Tim odogovorom.
VIOLA. Bome, moraćete.
Uzmimo, što i jeste možda tako,
Da gospođica nekakva postoji
U koje srce isto tako pati
Zbog vas k'o vaše zbog Olivije:
A vi je niste kadri voleti;
I kažete joj to; zar da se ona
S tim odgovorom tad ne pomiri?
VOJVODA. Nema tih ženskih grudi
Koje bi bile kadre da podnesu
Udarce strasti tako snažne kakve
Mom srcu ljubav zadaje; toliko
Veliko žensko srce ne postoji
Da u se tol'ko primi; nije njima
Data sposobnost zadržavanja.
Vaj! Prohtevom se može nazvati
Njihova ljubav, stanište joj nije
Jetra no nepci, te i presiti,
Dotuža ona, izazove čak
Gađenje; dok je ljubav moja sva
Nesita kao more i da svari
Isto toliko može. O, ne sravnjuj
S ljubavlju mojom spram Olivije
Ljubav što može da je oseća
Nekakva žena prema meni.
VIOLA. Da,
Ali ja znam ‐
VOJVODA. Šta znaš?
VIOLA. Veoma dobro kakvu ljubav može
Da gaji žena spram muškarca: zbilja,
Žene su srca verna k'o i mi.
U mog je oca bila jedna kćl
Koja je jednog volela muškarca
Baš tako kao što bih, možda, ja,
Kada bih žensko bio, voleo
Vaše gospodstvo.
VOJVODA. Nu, i povest njena
Kakva je bila?
VIOLA. List neispisan,
Moj gospodaru. Ljubav rekla nije
Već ostavila da prikrivanje
Kaono crv u kakvom pupoljku
Nagriza njene obraze rumene:
U mislima je teškim, čamećl,
Venula ona i sa setom bledom
Sedela k'o na spomeniku kakvom
Strpljenje oličeno, pa se svome
Smeškala jadu. Nije li to bila
Istinska ljubav? Mi muškarci više
Imamo reči, više se kunemo;
Ali u stvari mi obećavamo
Obično više nego što smo voljni
Da ispunimo, jer na zakletvama
Svakada mnogo posvedočavamo,
Al' malo toga i u ljubavi.
VOJVODA. Pa je li tvoja sestra, mladiću,
I umrla od ove ljubavi?
VIOLA. Jedina kći sam ja, i brat jedini,
Iz doma oca mog; pa ipak ne znam.
Da pođem onoj gospi, gospodaru?
VOJVODA. Da, to je ono glavno. K njoj potecL
Taj kamen dragi daj joj, pa joj reci
Da ljubav moja nit' ustupa, niti
Prima da može odbačena biti.
(Izlaze.)

SCENA PETA

Olivijin vrt.

(Ulaze VITEZ TOBI ŠTUCALO, VITEZ
ENDRJU JEZOLIKI i FABIJAN)

VITEZ TOBI. Samo hajde, sinjor Fabijane.
FABIJAN. Pa nego da hoću. Propustim li ma
i ovolicko od te lakrdije, kuvao se dabogda u
melanholiji dok ne crknem.
V. TOBI. Žar ne bi uživao ako bi se ta pogana
gnjida, taj iskeženi džukac svojski nasamario?
FABIJAN. Ma likovao bih, čoveče; vi znate
da je njegovo maslo što sam izišao iz volje
milostivoj gospođici kada smo ono dražili i
kinjili medveda.
V. TOBI. Da bismo mu natrljali nos, udesićemo
opet ono s medvedom, pa ćemo ga dražiti i
kinjiti namrtvo. Zar nećemo, viteže Endrju?
VTEZ ENDRJU. Pa ne učinimo li tako, biće
sramota od Boga što smo živi.
VITEZ TOBI. Evo malog spadala.
(Ulazi MARIJA.)
Pa kako je, biljuru moj indijski?
MARIJA. Sakrijte se sva trojica iza onog žbu‐
na od šimšira. Malvolio upravo silazi ovim
šetalištem; bio je sve dosad tamo na suncu, i
pola sata je držao vežbe sa svojom senkom
kako da se vlada. Obratite pažnju na njega,
tako vam uživanja u sprdnji; jer znam da će
ga ovo pismo preobraziti u zablenutog ble‐
sana. Da niste pisnuli, tako vam ludijanja! A
ti lezi ovde (Bacipismo na tle.)jer evo pastrm‐
ke koja valja da se ulovi šašoljenjem.
(Ode.)
(Ulazi MALVOLIO.)
MALVOLIO. To je samo sreća; sve je samo
kob i sreća. Marija mi je jednom rekla da me
ona voli: a čuo sam je i samu gde se zatrčala
i rekla da bi čovek u kog bi se zaljubila morao
da izgleda kao ja. Sem toga, ona prema meni
postupa sa daleko većom poštom no i prema
kome od onih koji je dvore. Šta mi valja da
mislim o tome?
VITEZ TOBI. Da uobražena li lupeža!
FABIJAN. Ta ćutite! Kad razmišlja, pretvara
se u ćurana kome nema para; prosto će da
pukne pod rašepurenim perjem.
VITEZ ENDRJU. Što bih slatko izdevetao
toga nikogovića, sunca mi!
VITEZ TOBI. Mir, kad kažem!
MALVOLIO. Biti grof Malvolio!
VITEZ TOBI. O, uštvo!
VITEZ ENDRJU. Ustreli ga, ustreli ga!
VITEZ TOBI. Mir, mir!
MALVOLIO. Evo tu primera: gospodarica od
Stračija udala se za svog nadzornika odeće.
VITEZ ENDRJU. Pljuni ga, Jezavelja!
FABIJAN. Ta, mir! Sad se do guše zagnjurio
u to; gledajte kako se nadima od uobraženosti.
MALV.: Nakon tri meseca braka s njom, sedeći
na svojoj svečanoj stolici s baldahinom...
VITEZ TOBI. O, da mi je kakva praćka, da
mu bacim kamen u oko!
MALVOLIO. Sazivam oko sebe svoje službe‐
nike, sedeći u svom somotskom kaputu izve‐
zenom granjem i lišćem, došavši sa počivala,
na kojem sam ostavio Oliviju da spava.
V. TOBI. O, munje te palile i pržio se u paklu!
FABIJAN. O, ćutite, mir!
MALVOLIO. Pa onda mi dolazi volja da ispo‐
ljim ćudljivost koja odgovara mom gospod‐
stvu: i pošto sam natenane prešao mrkim
pogledom po svima, da im kažem kako ja
znam ko sam i šta sam, te da i oni treba da
znaju ko su i šta su, ja pitam za svoga rođaka
Tobija ‐
VITEZ TOBI. Strele te i bukagije!
FABIJAN. O, mir, mir, mir! Sad, sad.
MALVOLIO. Sedmorica od mojih ljudi pokor‐
no skoče i nagnu da ga traže. Ja utoliko stu‐
štim obrve; i uzmem, može biti, da navijam
sat, ili da se igram svojim ‐ skupocenim ka‐
kvim dragim kamenom. Eto Tobija; pa mi se
klanja ‐
VITEZ TOBI. Pa zar da mu ne zavrnem vrat?
FABIJAN. Makar nam reči kleštima čupali iz
usta, ćutite!
MALVOLIO. Ja mu pružam ovako ruku, spu‐
tavajući svoj prijateljski osmeh strogim pogle‐
dom uzdržanosti ‐
VITEZ TOBI. Pa zar da vas onda Tobi ne
šljisne po njušci?
MALVOLIO. Pa ću reći: "Rođače Tobi, to što
me je sudbina združila s vašom nećakom ovla‐
šćuje me da vam kažem ‐"
VITEZ TOBI. Šta, šta?
MALVOLIO. "Da valja da se popravite i oka‐
nite se pijančenja."
VITEZ TOBI. Čisti se, gubo!
FABIJAN. Ama, ćutite, da ne podsečemo ko‐
ren onome što smo namislili.
MALVOLIO. "Sem toga, vi traćite blago svoga
vremena s nekim tamo šašavim vitezom ‐"
VITEZ ENDRJU. To sam ja, uveravam vas.
MALVOLIO. "S nekim vitezom Endrju ‐"
VITEZ ENDRJU. Znao sam da sam to ja; jer
me mnogi nazivaju ludim.
MALVOLIO (spazi pismo). A čemu li nam ovo
ovde?
FABIJAN. Sad je šljuka pred klopkom.
VITEZ TOBI. O, mir! I neka bi ga duh lu‐
dijanja nadahnuo da glasno čita!
MALV. (podigne pismo): Života mi, ovo je
ruka moje gospođe! Ovo je baš njeno C, i njeno
U i njeno T; a tako pravi i svoje veliko P. Tu
se pitanje i ne postavlja, ovo je njena ruka.
V. ENDRJU. Njeno C, U, njeno T; zašto da...?
MALVOLIO (čita). Nepoznatom voljenom ovo
uz moje najlepše želje; upravo njen način izra‐
žavanja! Vi ćete dopustiti, vosku. Gle! A oti‐
snuta je u vosku njena Lukrecija, kojom ona
obično pečati: to je moja gospođa. Kome li to
može biti upućeno?
FABIJAN. To ga mora uvući u klopku do
same džigerice!
MALVOLIO. Zevs zna da volim ja;
Al' koga?
Pst, usne! niko ne sme to da zna
Za živa Boga!
"Niko ne sme to da zna." I onda? promenjen
broj stopa! "Niko ne sme to da zna"; kad bi
to bio ti, Malvolio!
VITEZ TOBL Vala obesi se, jazavče!
MAL.: Gde volim, mogu da nalažem.
Ali Ćutanje će mi srce da prostreli
ICo Lukrecijin mač, kog krv ne zali.
M, O, A, I, moj život prožima celi.
FABIJAN. Bombaste li zagonetke!
VITEZ TOBI. Sjajna cura, kad vam kažem!
MALVOLIO. "M, O, A, I, moj život prožima
celi." Ali, ne, čekaj prvo da vidimo, davidimo,
da vidimo.
FABIJAN. Kakvu mu je otrovnu poparu sku‐
vala!
VITEZ TOBI. I s kakvim je zaletom jastreb
navalio na nju.
MALVOLIO. "Gde volim, mogu da nalažem."
Pa da, ona može da mi nalaže: ja je služim:
ona je moja gospođa. Pa da, to je jasno za
svaku zdravu pamet; tu nema nikakve te‐
škoće. A kraj, šta treba da znači poredak one
azbuke? Kad bih mogao da udesim da to neka‐
ko pristaje uz mene. ‐ Ček, ček! ‐ M, O, A, I ‐
VITEZ TOBI. O, nuto, raspetljaj to: naišao je
sad na izvetreo trag.
FABIJAN. A ipak će kucov kevtati nad njim,
kao da mu je miris oštar poput lisičijeg traga.
MALVOLIO. M, Malvolio; M, dabome, njim
počinje moje ime.
FABIJAN. Zar nisam rekao da će zapeti iz
petnih žila; on je izvanredan kad izgubi trag.
MALVOLIO. M ‐ ali se ne slaže ono dalje; ne
izdržava probu. Trebalo bi da dođe A, ide
međutim O.
FABIJAN. I svršiće se, nadam se, sa O.
VITEZ TOBI. Da, ili ću ga ja bubecati, dok
ne zavikne O!
MALVOLIO. A naposletku odostrag dolazi I.
FABIJAN. Da, i da imate koje oko odostrag,
videli biste više pokora za svojim petama nego
li sreće pred sobom.
MALVOLIO. M, O, A, I; ovo zamumuljivanje
drukče je od onog malopre; pa ipak, ako bi se
ovo malčice izmesilo, navilo bi se k meni, jer
svako od tih slova nalazi se u mom imenu.
Ček, evo i proze!
Ako ti ovo padne ruku, razmisli se i razgledaj
sa svake strane. Moja me je zvezda uzdigla
iznad tebe; ali neka te velikanstvo ne plaši:
neki su rođeni veliki, neki stiču veličinu, a
nekima veličina pada s neba. Tvoje sudaje
otvaraju svoje šake; prihvati ih srcem i dušom;
a da bi se svikao na ono što imaš izgleda da
postaneš, skini svoju skromhu košuljicu, pa
se pokaži u novom liku. Rođaku pokaii zube,
prema slugama budi osoran; sa usana neka
ti odzvanja dostojanstveno umovanje; a sam
se ponašaj nastrano. Taj ti uput daje ona koja
uzdiše za tobom. Opomeni se koje hvalio tvoje
iute čarape, ko je želeo da te vazda vidi sa
ukrštenim podvezicama: velim, opomeni se.
Prioni, bićeš na konju, ako to želiš; ako li ne,
neka te i dalje gledam kao nastojnika čije su
društvo sluge i koji nije dostojan da se takne
prstijuFortuninih. Zbogom. Onakojabiželela
da se u sluzbi trampi s tobom.
Srećna očajnica.
Ni puklo polje i božje videlo ne bi otkrilo više:
ovo je sasvim očito. Biću gord, čitaću političke
pisce, obrecivaću se na Viteza Tobija, otrešću
se prostačkog društva, i biću u dlaku čovek
na svome mestu. Neću ja sad da magarčim
samoga sebe, pa da pustim da me uobraženje
sroza do kljusine, jer sve navodi na to da me
moja gospođa voli. Ona je tu pre neki dan
odala priznanje mojim žutim čarapama, ona
je hvalila što su mi na nogama ukrštene pod‐
vezice; a ovde mi sama obelodanjuje svoju
ljubav i prisiljava me, gotovo s nekom vrstom
naloga, da se odevam kako se njoj svidi. Hvala
mojoj zvezdi zaštitnici, srećan sam. Biću na‐
stran, gledaću s visine i nadmeno, nosiću žute
čarape i ukrštene podvezice, a staviću ih čim
pre mognem. Slava Zevsu i mojim zvezdama.
Ali evo tu i nekakav postskriptum.
Nemogućeje da ne znaš ko sam. Ako si sklon
mojoj lj'ubavi, pokaži to osmehom; osmeh ti
lepo stoji; stoga se u mome prisustvu stalno
smeškaj, draga dušo moja, molim te.
Hvala ti, Zevse! Osmehivaću se; činiću sve što
od mene tražiš.
(Ode.)
FABIJAN. Ne bih svoj deo ovoga uživanja dao
ni za ne znam kakvo blago persijskog šaha.
VITEZ TOBI. Mogao bih se oženiti tom cu‐
rom zbog ove njene dosetke.
VITEZ ENDRJU. Mogao bih baš i ja.
VITEZ TOBI. A ne bih tražio nikakav drugi
miraz do još jednu ovakvu smejuryu.
VITEZ ENDRJU. Ne bih baš ni ja.
FAB.: Evo moje divne klopkice za mamlaze.
(Vraća se MARIJA)
VITEZ TOBI. Hoćeš li da mi staneš nogom
na vrat?
VITEZ ENDRJU. Ili baš i meni?
VITEZ TOBI. Hoćeš li da stavim svoju
slobodu na kocku, pa da ti postanem rob?
VITEZ ENDRJU. Doista, ili baš i ja?
VITEZ TOBI. Pa ti si ga uljuljala u takav san
da će on neizostavno poludeti ako bude lišen
tog uobraženja.
MARIJA. Ne, recite mi ozbiljno: je li imalo
dejstva na njega?
VITEZ TOBI. Kao rakija na babicu.
MARIJA. Ako vam je po volji, ne propustite
onda da vidite plod ove šege, posmatrajte ga
kad bude prvi put prilazio mojoj gospođi. Doći
će k njoj u žutim čarapama, a to je boja od
koje se ona grozi; i doći će s ukrštenim podve‐
zicama, a njoj je odvratno kad ih ko tako nosi;
i smešiće se na nju, a to će za nju, onako
predanu melanholiji, biti tako neprilično i
nesaglasno s njenim raspoloženjem da će on
kod nje morati izazvati samo zamašan prezir.
Ako želite to da vidite, hajdete za mnom.
VITEZ TOBI. I do u same čeljusti Tartara,
ti nenadmašni đavole dosetljivosti!
VITEZ ENDRJU. Taj sam i ja.
(Odlaze.)

TREĆI ČIN

SCENA PRVA

Olivijin vrt.

(Ulaze VIOLA i LUDALO
s malenim bubnjićem.)

VIOLA. Bog neka je na pomoći, prijatelju, tebi
i tvojoj muzici. Ti živiš pod okriljem bubnja?
LUDALO. Ne, gospodine, ja živim pod okri‐
ljem crkve.
VIOLA. Ti si svešteno lice?
LUDALO. Ni govora, gospodine: ja živim pod
okriljem crkve, jer stanujem u svojoj kući, a
kuća mi je kraj crkve.
VIOLA. Onda bi se moglo reći da i kralj živi
pod okriljem prosjakinje ako bi se prosjakinja
našla kraj njega; ili da crkva stoji pod okriljem
bubnja, ako bi bubanj stojao kraj crkve.
LUDALO. Uzeste mi reč iz usta, gospodine.
‐ Što ti je ovo doba! Nema tog izraza koji za
dobrog dovitljivca nije podoban rukavici od
jareće kože: dok dlan o dlan, prevrne se na
naopaku stranu.
VIOLA. Pa dabome: ko se vešto poigrava reči‐
ma, očas ih može da preobrati u raspusne
tričarije.
LUDALO. Stoga bih voleo, gospodine, da mi
sestri nisu ni dali ime.
VIOLA. Zašto, čoveče?
LUDALO. Pa, gospodine, njeno ime je reč: a
poigravajući se tom rečju, od moje bi sestre
mogla očas da se stvori raspusnica. No, reč je
doista postala pravi nikogović otkad su joj
obveznice ubile ugled.
VIOLA. A razlog, čoveče?
LUDALO. Ja vam ga, vaistinu, gospodine, ne
mogu da dam osim rečima, a reči su se tako
prolagale, da mi se ne mili da njima dajem
razloge.
VIOLA. Ti si, kladio bih se, neki veseljak koji
ni o čemu ne razbija glavu.
LUDALO. Nije ni tako, gospodine, razbijam
ja glavu o štočemu; ali, da govorimo po duši,
vi niste taj o kom razbijam glavu, gospodine:
ako bi to imalo da znači ne razbijati glavu ni
o čemu, onda bih voleo da to bude razlog da
se stvorite nevidljivim.
VIOLA. Ti si, zar ne, budala u plemenite go‐
spođe Olivije?
LUDALO. Zacelo ne, gospodine. Gospođa Oli‐
vija nije pobudalila. Budale ona neče držati,
gospodine, dok se ne uda, a budale su nalik
na muževe koliko i sardele na haringe; muževi
su ona krupnija riba. Ja u stvari nisam njena
budala, već njen izdevač reči.
VIOLA. Video sam te nedavno kod vojvode
Orsina.
LUDALO. Budalastost, gospodine, putuje oko
sveta kao sunce; sija ona svuda. Žao bi mi bilo
kad budale ne bi bilo toliko isto često u vašeg
gospodara koliko i u moje gospođe. Rekao bih
da sam video tamo vašu premudrost.
VIOLA. E, ako misliš da počneš i sa mnom,
neću više da imam posla s tobom. Drži, evo
ti jedan groš.
(Daje mu novac.)
LUDALO. Neka ti Jupiter, čim bude imao
kose napretek, pošalje bradu na dar.
VIOLA. Bogami sam, što da ti ne kažem,
prenemogao za jednom bradom, iako ne bih
želeo da izraste na mom podbratku. Je li gos‐
pođa unutra?
LUDALO (upirući prstom u novac). Kad bi
bila dva ovakva, gospodine, zar ne bi oni mogli
da dobiju i porod?
VIOLA. Bi, ako bi ih držao jednog kraj drugog
i naveo ih da se puste u promet.
LUDALO. Voleo bih, gospodine, da igram
onog gazda‐Pandara iz Frigije, da bih ovom
Troilu podveo neku Kresidu.
VIOLA. Shvatio sam vas, gospodine: to znači
prositi spretno.
LUDALO. Njje to, nadam se, bogzna šta, go‐
spodine, prositi neku prosjakinju. Kresida je
bila prosjakinja. Moja je gospođa unutra, go‐
spodine. Prepašću je vešću odakle dolazite; a ko
ste i šta hoćete ‐ to je izvan moje sfere; mogao
bih reći "elementa", ali ta je reč otrcana.
(Ode.)
VIOLA. Bratac je ovaj mudar dovoljno
Da igra ludu, jer da mogne to
Raditi k'o što valja, potrebno je
Da ima neku vrstu pameti.
Proceniti mu valja nastrojenje
I ćud u onog s kojim šegu tera,
I pravi čas, pa tad, k'o divlji soko,
Da se na svaku ptičicu zaleti
Koju mu oko spazi. To je zanat
Toliko isto naporan koliko
I umešnost mudraca; jer je ludost
Na mestu kad se pametno iskaže;
A ludost mudrog pamet ne pokaže.
(Ulaze VITEZ TOBI ŠTUCALO i
VITEZ ENDRJU JEZOLIKI)
V. TOBI. Pomozi Bog, plemeniti gospodine.
VIOLA. I vama, gospodine.
VITEZ ENDRJU. Dieu vousgarde, monsieur!
VIOLA. Et vous aussi; votre serviteur.
VITEZ ENDRJU. Vi jeste to, nadam se, go‐
spodine; i ja vaš.
VITEZ TOBI. Idete li našem domu u sretanje?
Želja je moje nećake da uđete ako vas posao
vodi k njoj.
VIOLA. Vašoj nećaci sam se uputio, gqspo‐
dine. Hoću da kažem da je ona meta moga
puta.
VITEZ TOBI. Okusnite svoje noge, gospo‐
dine, stavite ih u pokret.
VIOLA. Bolje mene, gospodine, razumeju mo‐
je noge, no što ja razumem šta hoćete vi da
kažete kad me pozivate da okusnem svoje
noge.
VITEZ TOBI. Mislim da pođete, gospodine,
da uđete.
VIOLA. Odgovoriću vam time što ću poći i
ući. No, evo smo preduhitreni.
(Ulaze OLIVIJA i MARIJA)
Najizvrsnija i savršena gospođo plemenita,
neka bi kišu mirisa prosulo nebp na vas.
VITEZ ENDRJU. Ovaj mladić je neobičan
udvarač. "Prosulo kišu mirisa", lepo.
VIOLA. Bezglasnoje, milostiva gospođo, ono
što me dovodi amo, osim za vaše oštroumno
i blagonaklono uvo.
VITEZ ENDRJU. "Mirisi", "oštroumno" i "bla‐
gonaklono". Sve to troje ću da imam vazda u
pripravnosti.
OLIVIJA. Neka se zatvore baštenska vrata, i
ostavite me da ga saslušam.
(Odlaze VITEZ TOBI, VITEZ
ENDRJU i MARIJA.)
Pružite mi ruku, gospodine.
VIOLA. Vama na službi, gospo, prepokorno.
OLIVIJA. Kako se zovete?
VIOLA. Cezario je sluzi vašem ime,
Kneginjo lepa.
OLIVIJA. Sluga moj? Od kad se,
Gospodine, naziva Ijubaznošću
Pritvornost niska, otad veselosti
Nema na svetu. Vi ste, mladiću,
Grofa Orsina sluga.
VIOLA On, pak, vaš;
Te njegov nužno mora biti vaš;
Vašega sluge sluga, gospođo,
I vaš je sluga.
OLIVIJA. Sto se njega tiče,
Misao moja ne bavi se njim;
A što se tiče misli njegovih,
Bolje je da su i neispisane
No da su mnome ispunjene.
VIOLA. Ja sam
Baš zato, gospo, tu, da podstaknem
U prilog njemu nežne misli vaše.
OLIVIJA O, ne zamer'te, molim vas, al' ja sam
Molila da o njemu nikad više
Ne govorite; ako biste pak
Imali drugo što da zaištete,
Molbu bih takvu čula radije
Nego li pesmu sfera nebeskih.
VIOLA. Gospođo draga ‐
OLIVIJA Izvinite me, preklinjem vas. Ja sam
Za vama jedan prsten poslala
Kad ste me ono ovde prošli put
Omađijali: tako sebe samu,
I slugu svog, pa bojim se, i vas
Obmanula sam: sad sam izložena
Tumačenjima vašim surovim,
Budući da sam, sa lukavstvom stidnim,
Nametala vam ono što ste znali
Da nye vaše: šta ste morali
Da pomislite? Niste li za stub
Svezali moju čast i huškali
Na nju sve misli nepristojne, koje
Surovom srcu na um pasti mogu?
Za nekog koji shvata kao vi
Ispoljeno je dovoljno. Ne grudi,
Već tanan veo pokriva mi srce.
Pa dajte, progovorite i vi.
VIOLA. Žao mi vas je.
OLIVIJA. Do ljubavi je stepenica to.
VIOLA. Ni basamačić; pošto svako zna
Da se i dušman može žaliti.
OLIVIJA. Nu, tad je, držim i za osmeh opet
Došao čas. O, svete! kako se
Očas ponese siromašak. Ako
Plen valja biti, mnogo je tad bolje
Da se pred lava, no pred vuka padne.
(Čuje se zvono.)
Što vreme traćim, časovnik me kori.
Ne plašite se, dragi mladiću;
Ne tražim da vas dobijem: a ipak,
Kad vam do žetve um i mladost sazru,
Vaša će žena, izgleda, da požnje
Valjana muža; evo vašeg puta,
Pravo na zapad.
VIOLA. Nu na zapad tad!
Nek' vedra ćud i božja milost prate
Gospodstvo vaše! Ništa nemate
Da poručite, gospođo, po meni
Mom gospodaru?
OLIVIJA. Stani:
Molim te, reci šta o meni misliš?
VIOLA. Mislite, držim ja, da niste što ste.
OLIVIJA. Mislim li to, tad mislim i o vama
Da niste što ste.
VIOLA. Onda mislite
Kako i jeste: ja i nisam što sam.
OLIVIJA. A volela bih da ste kao što bih
Želela da ste.
VIOLA. Zar bi, gospođo,
To bilo bolje nego da sam što sam?
I ja to vrlo želim jer sam sad
Vaša budala.
OLIVIJA. O, koliko divno
S njegove usne deluje to nešto
Podsmeha u prezrenju i u srdžbi.
Ni krvav greh se brže ne odaje,
No ljubav što skrivena želi da je;
Njena je ponoć podne. Srce svoje,
Tako mi časti i vrline moje,
Tako mi ruža proletnjih u cvetu,
I devičanstva mog, i sveg na svetu ‐
Sve sam ti srce tol'ko dala ja,
Cezario, da razboritost sva
Ne može ljubav da pritaji tu,
Ma kol'ko ti s visine gled'o nju.
Ne kuj iz ovog silom razlog kako,
Kada ti ljubav svoju ja ovako
Nudim i sama ‐ nemaš ti rad čega
Da činiš to; već pripoji pre svega
Uz razlog razlog tako: kad se da
Tražena ljubav, sreća je; al' kada
I netražena da se, tada ta
Ljubav na srce mnogo slađe pada.
VIOLA. Ja posedujem, mladosti mi moje,
I nevinosti, srce jedno svoje,
Odanost jednu vernu, prsa jedna;
A njih, sem mene, žena baš ni jedna
Ne poseduje, nit' ijedna ima
Ikad da bude gazdarica njima
Sem mene samog. Zbogom sad ostajte,
Gospođo draga. Prosipati, znajte,
Nikada više neću ‐ ne d'o Bog!
Pred vama suze gospodara svog.
OLIVIJA. Al' dođi opet, jer ćeš možda moći
Podstaći ovo srce i pomoći,
Da mu se svidi, te i da uživa
U tom što grozu sada mu uliva.
(Odlaze.)

SCENA DRUGA

Odaja u Olivijinom domu.

(Ulaze VITEZ TOBI ŠTUCALO, VITEZ
ENDRJU JEZOLIKI i FABIJAN.)

VITEZ ENDRJU. Ne, bogami, ne ostajem ni
ovolicno dalje.
V. TOBI. A razlog, dragi otrove? Da Čujem ra‐
zlog.
FABIJAN. Neizostavno morate navesti ra‐
zlog, viteže Endrju.
VITEZ ENDRJU. E pa, bogamu, video sam
da vaša nećaka tom grofovom poslušniku uka‐
zuje naklonostj više no što ju je ikad darivala
meni; video sam to u vrtu.
VITEZ TOBI. A da li te je u taj mah videla,
matorko moj? To mi reci.
V. ENDRJU. Jasno, kao što ja vas sad gledam.
FABIJAN. Pa to je bio s njene strane veliki
dokaz ljubavi prema vama.
VITEZ ENDRJU. O, sunce mu božje! Hoćete
da me namagarčite?
FABIJAN. Dokazaću to po svim pravilima,
gospodine, uz jamstvo razboritoga suđenja a
i pravoumlja.
VITEZ TOBI. A ovi su bili vrhovni porotnici
još pre no što je Noj otišao u mornare.
FABIJAN. Ona se na vaše oči umiljavala oko
onog mladića samo da bi vas razbesnela, da
bi probudila vašu dremljivu srčanost, da bi
tutnula žar u vaše srce i sumpor u vašu džige‐
ricu. Trebalo je onda da joj priđete pa da
kojom blistavom, tek iskovanom dosetkom
klepnete tog mladića, te mu se uzme jezik od
straha. To se očekivalo sa vaše strane, a to je
sad eto propušteno: dozvolili ste da vreme
splavi dvostruku pozlatu ove pružene prilike
i sad ste zabrodili u severne rejone mišljenja
moje gospođe, gde ćete visiti kao kakav ledeni
mosor o bradi kakvog Holandeza, ukoliko se
ne otkupite kakvim dičnim pothvatom, bilo
na polju srčanosti, bilo na polju politike.
VITEZ ENDRJU. Ako već na ovaj ili onaj
način ima to da bude, onda to mora da se
izvede srčanošću, jer politiku mrzim; koliko
sam oran da budem u sekti braunista, toliko
i da budem političar.
VITEZ TOBI. Nu pa ded' mi onda zasnuj svoju
sreću na temelju srčanosti; izazovi mi toga
grofovog dečka na dvoboj; zadaj mu jedanaest
rana. Mojoj nećaci će to zapasti za oko, a budi
uveren da nema provodadžije na svetu koji bi
ženskoj strani bolje preporučio nekog mu‐
Škarca negoli glas o njegovoj srčanosti.
FABIJAN. Drugog vam puta osim toga nema,
viteže Endrju.
VITEZ ENDRJU. Bi li mu koji od vas dostavio
moje izazivanje?
VITEZ TOBI. Da ideš pa da ga marcijalnom
rukom napišeš. Budi osoran i kratak; nije
važno koliko je dosetljivo, samo neka je reče‐
no i nadahnuto: koliko crnila bude u mastilu
toliko ga nacrni i naruži. Neće biti zgorega
ako mu i dva‐tri put kažeš "ti"; načičkaj ga
lažima koliko god ih se mogne da naslaže i
prostre po toj hartiji pa ma ona bila velika
koliko i prostirka za postelju u engleskom
gradu Ver: hajde, zasuči rukave. Neka u tvo‐
me mastilu bude dovoljno žuči; a što ćeš pisati
guščijim perom ne mari ništa: prioni.
VITEZ ENDRJU. Gde ću da vas nađem?
V. TOBI. Pozvaćemo te iz tvoga cubiculo: idi.
(VITEZ ENDRJU ode.)
FABIJAN. Neisplativa je za vas ta lutka, vi‐
teže Tobi.
V. TOBI. Neisplativ sam i ja bio za njega, mom‐
če, neke dobrane dve hiljade, ili tako nešto.
FABIJAN. Dobićemo divota pismo od njega.
No, vi ga nećete predati.
VITEZ TOBI. Hoću, ne bio ko sam; a vi nava‐
lite iz petnih žila na dečka da odgovori. Držim
da njih dvojicu ni volovska zaprega ne bi sa‐
stavila. Jer, ako vi u Endrjua, kad bi ga čovek
rasporio, nađete i toliko krvi u njegovoj džige‐
rici koliko bi buva mogla da ponese na svojoj
nozi, ja ću da pojedem sve što preostane od
tog trupa.
FABIJAN. A na licu njegovog protivnika, o‐
nog mladića, malo može da se pročita od neke
krvožednosti.
V. TOBI. Gle, evo najmlađeg od devetoro carića.
(Ulazi MARIJA)
MARIJA. Ako želite da se kidate od smeha
dok vas pupak ne zaboli, hajdete za mnom.
Onaj mamlaz Malvolio prometnuo se u ne‐
znabošca, u suštog otpadnika. Jer nikad jedan
hrišćanin, koji se nada da će ga prava vera
spasti, neće poverovati u onoliko beslovesan
prostakluk. Obuo je žute čarape.
VITEZ TOBI. I ukrstio podvezice?
MARIJA. Da ne može biti nakaradnije; kao
kakav uča koji drži školu u crkvi. Šunjala sam
se za njim po tragu kao da sam mu krvnik.
Povinovao se tačku po tačku onom pismu koje
sam bacila da ga nagaravim: razvlači usne
toliko na smeh da mu se na licu pojavi više
crta no što ih ima na novoj mapi, uvećanoj
dvema Indijama. Tako nešto još niste videli:
jedva se savlađujem da mu ne tresnem štogod
o glavu. Znam da će ga moja gospođa ošama‐
riti, a učini li ona to, on će se osmehivati i
smatraće to za veliku milost.
V. TOBI. Hajde, povedi nas tamo gde je on.
(Odlaze.)

SCENA TREĆA

Ulica.

(Ulaze SEBASTIJAN i ANTONIO.)

SEBASTIJAN. Voleo ne bih da sam ja na vas
Natovario tu glavobolju
Po svojoj volji; ali pošto trud
Čini vam zadovoljstvo, to vas neću
Da korim više.
ANTONIO. Zaostati za vama nisam mog'o:
Gonila me je napred želja moja,
Oštrija nego čelik izbrušeni;
I ne tek moja želja da vas gledam ‐
Mada tolika da bi bila kadra
Odvući i na duži put čoveka ‐
Nego i briga šta vas zadesiti
Može na putu, jer ste nevešti
Stranama ovim, što su prema strancu,
Kad vođe nema niti prijatelja,
Surove i bez gostoljubivosti:
Tako je moja ljubav usrdna,
Utol'ko više što je potkrepljena
Tim strahom bila, pohitala da vas
Gde bilo nađe.
SEBASTIJAN. Mili Antonio,
Ja ne znam drugi odgovor do: hvala,
I hvala, i na veki hvala; jeste
Da često novcem tim van opticaja
Bivaju dobročinstva namirena;
No da je moj imetak temeljan
Onako kao moja uviđavnost,
Postupio bih bolje s vama ja.
Šta da Činimo? Da l' da pođemo
Pa da starine gradske pogledamo?
ANTONIO. To sutra, gospodaru. Bolje prvo
Da pogledamo naći stan za vas.
SEBASTIJAN. TJmoran nisam, a do noći još
Podosta ima: dajte, molim vas,
Da ugodimo svojim očima
Razgledajući znamenitosti
I spomenike razne s kojih je
Grad ovaj čuven.
ANTONIO. Mene, molim vas,
Izvinićete; ja ne mogu ići
Tim ulicama bez opasnosti:
Jednom u jednoj bici pomorskoj
Protiv brodova kneževih i ja sam
Učesnik bio; pa još, duša valja,
U takvom vidu, da bih mučno mog'o,
Ako bih ovde bio uhvaćen,
Da se izvučem.
SEBASTIJAN. Valjada ste mnogo
Njegovih ljudi pobili?
ANTONIO. Od tako
Krvave vrste greh moj nije bio,
Mada su vreme, a i spor, po onom
Kakvi su bili, razloga za krv
Davali nama. Moglo se je novcem
Kasnije da naravna ono što smo
Uzeli njima, pa je to većina
Iz našeg grada i uradila
Za ljubav trgovine, samo ja
Izostao sam, te bih platio
Zbog ovog skupo kad bih uhvaćen
U ovom mestu bio.
SEBASTIJAN. Odveć javno
Nemojte onda šetati.
ANTONIO. I ne bi
Zgodno za mene bilo. Držite;
Evo vam moje kese, gospodaru.
Najbolje biće odsesti kod "Slona",
To je u južnom predgrađu; a ja ću
Za obed naš da poručim što treba,
Dok šetnjom vreme vi zavaravate
I svoje znanje, grad razgledajući,
Pothranjujete: tamo me potraž'te.
SEBASTIJAN. Našto mi vaša kesa?
ANTONIO. Za oko može da vam zapadne
Sitnica neka, koju biste možda
Kupiti hteli; vi pak nemate,
Gospodine, zacelo, gotovine
Za kupovine izlišne.
SEBASTIJAN. Biću vam kesonoša i ostaviću
vas za jedan čas.
ANTONIO. Kod "Slona".
SEBASTIJAN. Utuviću.
(Odu.)

SCENA ČETVRTA

Olivijin vrt.

(Ulaze OLIVIJA i MARIJA)

OLIVIJA. Poslah po njega: kaže da će doći;
Kako ću da ga ugostim? I čim?
I čime da ga darujem? Jer mladost
Mnogo se češće kupi nego što se
Umoli il' na pozajmicu uzme.
Preglasno zborim.
Gde li je Malvolio? Ozbiljan je
I učtiv on, pa podesan za slugu
U prilikama kao što su moje.
Gde li je Malvolio?
MARIJA. Evo ga gde dolazi, gospođo; samo
kao nekako strašno nastran. S njim, zacelo,
nisu čista posla, gospođo.
OLIVIJA. Sto? u čemu je stvar? Da nije dobio
nastup?
MARIJA. Ne, gospođo, samo se neprestano
smeši. Najbolje bi bilo, milostiva gospođo, da
se neko nađe kraj vas ako dođe, jer je taj
čovek, svakako, pomerio pameću.
OLIVIJA. Idi ga zovni. (MARIJA ode.)
K'o on, i ja sam luda; samo što je
Ludilo vedro u nj; a setno moje.
(Vraća se MARIJA s MALVOLIJEM.)
Kako je, Malvolio?
MALVOLIO. Slatka gospođo, ho, ho!
OLIVIJA. Smeškaš se?
Po ozbiljnom sam poslu pozvala te.
MALVOLIO. Ozbiljnom, gospođo! Mogao bih
ja biti ozbiljan: samo što ove ukrštene pod‐
vezice ometaju pomalo rad moga krvotoka.
No, šta je s tim? Ako se to svidi oku one jedne,
onda vam kod mene stoji stvar onako kako
se to kaže u onom zaista istinitom sonetu:
"Hoće l' me jedna, hoće me i sve."
OLIVIJA. Ama kako si, čoveče? Šta je to s
tobom?
MALVOLIO. Crno mi u duši nije iako mi je
žuto na nogama. Došlo mi je do ruku, a nalog
ima da se izvrši: mislim da mi poznajemo
slatku rimsku ruku.
OLIVIJA. Bi li ti pošao u postelju, Malvolio?
MALVOLIO. U postelju! Da, srdašce slatko;
i doći ću k tebi.
OLIVLjA. Bog s tobom! Što se jednako sme‐
škaš i svaki čas ljubiš svoju ruku?
MARIJA. Kako vam je, Malvolio?
MALVOLIO. Vi pitate! Dabome; slavuji će da
odgovaraju čavkama.
MARIJA. Što ste izišli pred moju gospođu s
tom smešnom bezočnošću?
MALVOLIO. "Neka te ne plaši veličina": do‐
bro je to napisano.
OLIVIJA. Šta hoćeš tim da kažeš, Malvolio?
MALVOLIO. "Neki su rođeni veliki" ‐
OLIVIJA. Ha!
MALVOLIO. "Neki stiču veličinu" ‐
OLIVIJA. Šta kažeš?
MALV.: "A nekima veličina pada sa neba."
OLIVIJA. Neka ti je Bog na pomoćl
MALVOLIO. "Opomeni se ko je hvalio tvoje
žute čarape" ‐
OLIVIJA. Tvoje žute čarape!
MALVOLIO. "I ko je želeo da te vidi s ukr‐
štenim podvezicama."
OLIVIJA. S ukrštenim podvezicama!
MALV.: "Prioni, bićeš na konju, ako to želiš" ‐
OLIVIJA. Ja ću biti na konju?
MALVOLIO. "Ako li ne, neka te i dalje gledam
kao slugu."
OLIV.: Nu, pa ovo je sušto ludilo od sunčanice.
(Ulazi SLUGA.;
SLUGA. Gospođo, onaj mladi gospodin od
grofa Orsina vratio se. Jedva sam ga nago‐
vorio da dođe ovamo. On čeka na nalog vašeg
gospodstva.
OLIVIJA. Evo me k njemu. (SLUGA odlazi.)
Draga Marija, nastojte da se neko nađe oko
ovog momka. Gde je moj rođak Tobi? Neka
se neko od mojih ljudi posebno pobrine oko
njega. Ne bih ni po cenu polovine svoga mi‐
raza želela da mu se sluči kakvo zlo.
(Odlaze OLIVIJA i MARIJA)
MALVOLIO. Oho! Sad ste već počeli da me
shvatate, je li? Niko manje nego baš vitez Tobi
da se nađe oko mene! To se upravo poklapa
s pismom: ona ga šalje jer hoće da se pokažem
grub prema njemu; jer me u pismu na to
podbada. "Zbaci košuljicu svoje skromnosti",
veli ona; "pokaži zube rođaku, prema slugama
budi osoran; sa usana neka ti odzvanja do‐
stojanstveno umovanje, a sam se ponašaj na‐
strano"; i zatim određuje na koji način ima to
da se uradi; a, naime, ozbiljnim licem, dosto‐
janstvenim držanjem, govorom na note, ona‐
ko kako to radi kakav viđen čovek i tako dalje.
Uhvatio sam je na lepak. Ali to je Jupiterovo
delo, i neka bi dao Jupiter da na tome budem
zahvalan. A sad, kad je odlazila, veli: "Nastojte
da se neko nađe oko ovoga momka"; momka!
Ne kaže Malvolija, niti me imenuje prema
položaju, nego "momka". Elem, sve se slaže
jedno s drugim, tako da nema ni trunke sum‐
nje, niti sumnje o nekoj sumnji, niti ima pre‐
preke ili kakve neverovatne ili nepouzdane
okolnosti. ‐ Šta da se tu kaže? Od svega onoga
što bi moglo da se sluči ničega nema što bi
moglo da se ispreči između mene i savršenog
izgleda na ispunjenje mojih nada. Pa lepo,
nisam ja, već je Jupiter isposlovao sve ovo, pa
se njemu i duguje zahvalnost.
(Vraća se MARIJA s VITEZOM TOBI‐
JEM ŠTUCALOM i FABIJANOM)
V. TOBI. Kojim je putem pošao, tako vam
imena Gospodnjeg? Ma se bilo skrdilo u njega
đavola za čitav pakao u malom, i ma ga bila
opsela čitava legija, ja ću ipak da ga oslovim.
FABIJAN. Evo ga, evo ga. Kako ste, gospodi‐
ne? Kako vam je, čoveče?
MALVOLIO. Gubite se ‐ otpušteni ste. Pustite
me da uživam za svoj groš. Čistite se.
MARIJA. Počujte samo kako prozuklo govori
đavo iz njega! Sta sam vam rekla? Gospodine
Tobi, moja vas je gospođa molila da uzmete
na sebe brigu oko njega.
MALVOLIO. Aha! uradila je to, je l' te?
VITEZ TOBI. De, de; mir, mir! Moramo blago
da postupamo s njim. Pustite, to ću ja sam.
Kako ste, Malvolio? Kako vam je? Ta, čoveče,
pokažite vi đavolu šipak! Imajte na umu da
je on nepryatelj ljudskoga roda.
MALVOLIO. Pojmite li vi šta govorite?
MARIJA. Lele! Jeste li videli kako mu se to
kosne srca kad govorite rđavo o đavolu. Daj
Bože, da nije stao na sugreb.
FABIJAN. Da si odmah odnela vračari nje‐
govu mokraću!
MARIJA. Ama, nego kako, i to ću učiniti
koliko sutra, samo ako budem živa. Ne bih
umela ni da kažem šta bi sve moja gospođa
dala samo da ga ne izgubi.
MALVOLIO. Oho! Gle sad, gospođa!
MARIJA. O, Gospode!
VITEZ TOBI. Molim te, samo polako; to nije
način. Zar ne vidite da ga uzrujavate? Ostavite
vi mene samog s njim.
FABIJAN. Blagošću, i nikako drukčije; bla‐
gošću, blagošću: zli duh je namćor i ne voli
da se s njim namćorasto postupa.
VITEZ TOBL Elem, kako je, kokane moj?
Kako si mi, pilence moje?
MALVOLIO. Gospodine!
VITEZ TOBI. Nu, pili ‐ pili ‐ pili; hajde lepo
da pođemo. Ta, čoveče ne priliči časnom i
dostojnom licu da igra klisa sa satanom; o
granu s tim garavim grešnikom!
MARIJA. Privolite ga da očita molitvu, dragi
viteže Tobi, privolite ga da očita molitvu.
MALV.: Molitvu, devojčuro, da bi li devojčuro!
MAR: Ne, ni da čuje za Boga neće, kažem vam.
MALV.: Tornjajte se, o granu s vama svima!
Vi ste zaludničari i tikvani. Nisam ja od vašeg
društva. Čućete vi već malo više potom.
(Ode.)
VITEZ TOBI. Da veruješ ili da ne veruješ?
FABIJAN. Da se to sad izvodi na nekoj pozor‐
nici ja bih pljunuo na to kao na kakvu neu‐
verljivu izmišljotinu.
VITEZ TOBI. Zaražen je, čoveče, do dna duše
našom smicalicom.
MARIJA. Samo odmah za njim, kako našu
spletku ne bi uhvatio vazduh, pa da se progruša.
VITEZ TOBI. Ama, navešćemo ga da uistinu
poludi.
MARIJA. Utoliko će kuća biti mirnija.
VITEZ TOBI. Hajde da ga zatvorimo u neku
mračnu odaju i da ga vežemo. Moja nećaka već
veruje da je on lud: možemo, sebi na uživanje,
a njemu za kaznu, da teramo s tim dotle dok
i samom našem ludijanju ne ponestane daha,
pa nas navede da mu se smilujemo; i tada
ćemo zaveri da učinimo kraj, a tebe ćemo da
krunišemo za veštaka kod ustanovljavanja lu‐
daka. No, gle'te, gle'te!
(Dolazi VITEZ ENDRJU JEZOLIKI.)
FABIJAN. Evo još hrane za pokladne dane.
VITEZ ENDRJU. Evo izazivanja, pročitajte:
glavu dajem da ima u njemu i sirćeta i papra.
FABIJAN. Zar je tako začinjeno?
VITEZ ENDRJU. I te kako, jamčim vam: či‐
tajte samo.
VITEZ TOBI. Daj. Mladiću, ma šta ti bio, ti
si ipak samo kurvin sin.
FABIJAN. Dobro, i hrabro.
VITEZ TOBI. Ne čudi se niti se zapanjuj u
duši što te tako nazivam, jerja ti razloge za
ovo neću izneti.
FABIJAN. Zgodan obrt, jer vas on čuva da
ne dođete pod udar zakona.
VITEZ TOBI. Ti dolaziš u pohode plemenitoj
gospodi Oliviji, i ona na moje oči postupa
Ijubazno prema tebi: ali ti si sušta lažovčina;
nije to razlog što te izazivam.
FABIJAN. Dugo doista nije, nimalo; a i iznim‐
nog smisla ima ‐ nimalo.
VITEZ TOBI. Pričekaću te u zasedi kad se
budeš vraćao kući; pa ako te tu posluži sreća,
da me smakneš...
FABIJAN. Lepo.
V. TOBI. Smaknućeš me kao hulja i nitkov.
FABIJAN. Stalno se držite u zavetrini od za‐
kona: tako i treba.
VITEZ TOBI. Zbogom pošao, i neka se Bog
smiluje dušijednoga od nas! Mogućeje da će
se smilovati mojoj duši; alija se boljemu na‐
dam;zato sepripazi. Tvoj prijatelj u zavisnosti
od toga kako budeš postupao sa mnom; i tvoj
zakleti neprijatelj,
Endrju Jezoliki.
Ako ga ovo pismo ne nagna da se uzmuva,
noge ga na to neće nagnati. Daću mu ga.
MARIJA. Imaćete priliku kao poručenu za to:
on sad baš nešto razgovara s mojom gospo‐
đom, i samo što nije krenuo da ide.
VITEZ TOBI. Pođi, viteže Endrju; privrebaj
mi ga na ćošku od vrta kao kakav pandurica:
pa čim ga spaziš, trgni mač; a čim trgneš mač,
uzmi da psuješ što grđe možeš; jer često biva
da masna psovka, kad se izvali uz razmetljivu
dreku, pruža mnogo jače svedočanstvo o srča‐
nosti no što bi ga ikad požnjela sama srčanost
na delu. Putuj!
V. ENDRJU. E, ako je da se psuje, pustite vi
samo mene.
(Ode.)
VITEZ TOBI. Sad neću da predam ovo nje‐
govo pismo, jer držanje toga mladog gospo‐
dičića svedoči da je valjan i po sposobnostima
i po rodu; a da je tako pokazuje u ne manjoj
meri i uloga koja mu je dodeljena u posre‐
dovanju između moje nećake i njegovog go‐
spodara. Stoga ovo pismo, ovako grozno
neznalački sastavljeno, neće poroditi strah u
mladića: videće da ga je sastavljala neka ću‐
skija. Nego ću ja, gospodine, da izručim nje‐
govo izazivanje usmeno; daću mu na znanje
da je Jezoliki na glasu kao hrabar čovek i
navešću tog gospodičića ‐ a znam da će on,
kako je mlad, primiti novo za gotovo ‐ da
stekne najužasnije mišljenje o njegovom be‐
su, okretnosti, razjarenosti i plahosti. To će
i jednog i drugog toliko preplašiti da će se
klati pogledima kao aždaje.
FABIJAN. Evo dolazi s vašom nećakom: uklo‐
nite mu se s puta, dok ne uzme oproštaj, a
onda smesta za njim.
VITEZ TOBI. Dotle ću da razmislim kako da
sročim neko oblikom jezovito izazivanje.
(Odlaze VITEZ TOBI, FABIJAN i
MARIJA; vraćaju se OLIVIJA i VIOLA)
OLIVIJA. Odveć sam rekla srcu kamenom
I nesmotreno odveć svoju čast
Izložila sam: nešto me u srcu
Za ovu grešku kori, al' je ta
Pogreška tako uporna da samo
Ismeva prekor taj.
VIOLA. Isto se tako vladaju i jadi
Mog gospodara k'o i vaša strast.
OLIVIJA. Evo; taj nakit uzmite na dar
Za ljubav moju; to je slika moja;
Ne odbijajte; jezika on nema
Da bi vam mog'o dosađivati;
Pa dođite i sutra, molim vas:
Šta je to što bih ja, da zatražite,
Odbila vama, a što može čast
Dati bez ljage kad se zatraži?
VIOLA. Ništa do ovo: ljubav odanu
Za moga gospodara.
OLIVIJA. Kako njemu
Ono da dam što dadoh vama već,
A Čast da spasem?
VIOLA. Ja vas obaveze
Rešavam te.
OLIVIJA. Al' sutra dođi. Zbogom!
Odmamio bi dušu moju lako
Sotona tebi sličan i u pak'o.
(Ode.)
(Vraćaju se VITEZ TOBI ŠTUCALO
i FABIJAN)
V. TOBI. Pomogao ti Bog, plemeniti gospodine.
VIOLA I vama, gospodine.
VITEZ TOBI. Imao što imao pri ruci za odbra‐
nu, prihvataj se toga; kakve su prirode uvrede
koje si mu naneo, ja ne znam; ali te, pun
nipodaštavanja, krvožedan kao lovački pas,
čeka na kraju voćnjaka onaj koji će banuti
ispred tebe; isukuj svoj jatagan, pripravljaj se
što brže umeš, jer je tvoj napadač hitar, vešt
i smrtonosan.
VIOLA. Vi ste u zabludi, gospodine. Niko nije
u zavadi sa mnom, to znam zacelo. U mome
sećanju nema ni senke od kakve uvrede koju
bih ja bio nekom naneo.
V. TOBI. Videćete da stvar drugojače stoji,
uveravam vas. Stoga se pričuvajte ako svoj
život ma i ovolicno cenite jer vaš protivnik
poseduje sve što čoveku može da stavi na
raspolaganje mladost, snaga, veština i jarost.
VIOLA. A ko je on, gospodine, molim vas?
V. TOBI. Vitez je on koji je o rukopoloženju
dobio neokrznut mač, a za zasluge stečene
trenjem sagova u razmišljanju; ali je satana u
ličnoj kavzi: tri je duše odvojio od tela, a nje‐
gova je jarost u ovome trenutku tako neu‐
moljiva da je, sem kandža smrti i sem rake,
ništa drugo ne može zadovoljiti. Liho ili tako:
to je njegovo geslo: udri ili bijem.
VIOLA. Vratiću se u kuću i zamoliti gospođu
da mi da nešto pratnje: ja nisam mačevalac.
Čuo sam da ima takvih ljudi koji hotimice
zapodevaju kavgu s drugima da bi okušali
njihovu hrabrost; izgleda da je i taj čovek na
tu ruku.
V. TOBI. Ne, gospodine: uvreda više nego
dovoljna izazvala je njegov pravedni bes. Sto‐
ga se pripravljajte da ispunite ono što on želi.
Nećete poći natrag u kuću, osim ako se ne
mislite poduhvatiti da i sa mnom raspravite
ono za šta biste sa isto toliko bezbednsoti
mogli sa njim da se obračunate: stoga, napred,
ili isukujte mač iz korica da ga vidim golog
golcatog; jer tući se morate, druge vam nema,
ili se morate odreći pod zakletvom da ubuduće
nosite mač o bedrima.
VIOLA. To je isto toliko nepristojno koliko i
čudno. Budite ljubazni, preklinjem vas, pa me
bar obavestite čime sam to uvredio toga vite‐
za. To mi se svakojako omaklo s nepažnje, a
nikako nije došlo hotimice s moje strane.
V. TOBI. Učiniću tako. Sinjor Fabijane, ostanite
uz ovoga gospodičića dok se ja ne vratim.
(Ode.)
VIOLA. Molim vas, gospodine, da li vi znate
što o ovome?
FABIJAN. Znam da je taj vitez smrtno besan
na vas i rešen da se bori na život i smrt, ali
ništa pobliže ne znam o tome.
VIOLA. Recite mi, najlepše vas molim, kakav
je on čovek?
FABIJAN. Ako ga sudite po izgledu, nećete
uočiti na njemu ništa od onoga izvanrednog
i divnog, što ćete svakako imati prilike da
nađete u njemu kad bude delom zasvedočavao
svoju hrabrost. Mučno da biste, gospodine,
našli ma gde u Iliriji protivnika okretnijeg,
krvoločnijeg i kobnijeg. Hoćete li da mu po‐
đete u susret? Pomiriću vas s njim ako budem
kadar.
VIOLA Veoma ćete me obavezati time. Ja sam
vam od onih koji radije idu s gospodinom popom
no s gospodinom vitezom; ja i ne hajem da se
bogzna koliko čuje o mojoj hrabrosti.
(Odlaze.)
(Vraćaju se VITEZ TOBI i
VITEZ ENDRJU)
VITEZ TOBI. Ama, čoveče, on ti je sušti đavo;
takve vatre žive još nisam video. Izmenjao
sam s njim nekoliko udaraca, onako s rapi‐
rom, kanijom i svim skupa, i on mi je zadavao
udarce s tako smrtonosnim potezima da je
nemogućno bilo izbeći ih; a kad uzvraća, budi
uveren da ćeš dobiti svoje ama baš isto onako
neizostavno kao što ćeš stati petom na zemlju
kad stupaš po njoj. Vele da je bio učitelj mače‐
vanja kod persijskog šaha.
VITEZ ENDRJU. Kuga ga pojela! Neću ja da
se bijem s njim.
VITEZ TOBL Jest, ali on sad neće ni da čuje
o primirenju. Fabijan ga tamo na jedvite jade
zadržava.
VITEZ ENDRJU. Trlema ga satrla! Da sam
znao da je tako hrabar i tako vešt maču, pustio
bih radije da ga đavo odnese no što bih ga
izazvao na dvoboj. Navedite ga da pusti tu
stvar niz vodu, pa ću mu pokloniti svog konja,
svog đogata Kapileta.
VITEZ TOBI. Predložiću mu to. Stojte tu i
uzmite nehajan izraz; svršiće se to bez gu‐
bljenja duše. ‐ (Za sebe.) Vala jašiću ja vašeg
konja kao što jašim vas.
(Vraćaju se FABIJAN i VIOLAj
(FABIJANU) Dobijam njegovog konja da iz‐
gladim spor. Ubedio sam ga da je onaj dečko
satana.
FABIJAN. I on o njemu ima isto tako strašno
mišljenje; a lupa mu srce i pobledeo je kao da
mu je medved za petama.
V. TOBI. Nema leka, gospodine; hoće da se tuče
s vama jer se zakleo. On je, vidite li, malo bolje
promozgao o svojoj zađevici, i nalazi da je sad
jedva i vredno trošiti reči na nju. Stoga izvucite
svoj mač, koliko da ne pogazi zakletvu; on sve‐
čano izjavljuje da vas neće ozleditl
VIOLA (za sebe). Gospode, molim ti se, ti me
odbrani! Zamalo pa da im reknem šta mi sve
nedostaje pa da budem muško.
FABIJAN. Odstupajte ako vidite da je besan.
VITEZ TOBI. Elate, viteže Endrju, tu nema
leka: gospodin hoće, svoje časti radi, da izme‐
nja s vama nekoliko udaraca; nemoguće mu
je po pravilima duela da to izbegne; ali mi je
obećao, na vitešku i vojničku reč, da vas neće
obraniti. Elate, na posao!
VITEZ ENDRJU. Molim ti se, Bože, da održi
svoju zakletvu.
(Poteže mač.)
VIOLA. Uveravam vas da je ovo protiv moje
volje.
(Vadi mač.)
(Ulazi ANTONIO.)
ANTONIO. Uklon'te mač. Je l' vitez ovaj mladi
Uvredio vas, ja krivicu primam;
Nanosite li uvredu vi njemu,
Ja mesto njega vas izazivam.
V. TOBI. Vi? Ama ko ste vi, gospodine?
ANTONIO. Neko ko više, moj gospodine,
Njemu za ljubav drznuti se sme,
No što ste čuli da se on pred vama
Hvalio da je drznuti se voljan.
VITEZ TOBI. E, ako ste vi dever kod dvoboja,
stojim vam na raspolaganju.
(Trže mač.)
FABIJAN. O, stan'te, dragi viteže Tobi, evo
stražara!
VITEZ TOBI. Videćemo se već ubrzo.
VIOLA (VITEZU ENDRJUU). Molim vas, go‐
spodine, uvucite svoj mač u korice, ako ćete
biti tako ljubazni.
V. ENDRJU. Bogami, hoću, gospodine; a za
ono što sam vam obećao, biću dostojan svoje
reči. Nosiće vas kao u ijuljašci, a sluša uzdu.
(Ulaze DVA STRAZARA)
PRVI STRAŽAR. To je taj; vrši svoju dužnost.
D. STRAŽAR. Ja te na zahtev vojvode Orsina
Hapsim, Antonio.
ANTONIO. Gospodine,
U meni ste se vi zabunili.
P. STRAŽAR. O, ne, nimalo. Ja, gospodine,
Znam dobro vaše lice, mada sad
Mornarske kape nemate na glavi.
Vodite: zna on da ga dobro znam.
ANT.: Pokoriti se moram. (VIOLI) To je došlo
Otuda što sam poš'o da vas tražim.
No leka nema tu: i platiću.
Al' kako nužda mene nagoni
11/25/2016 Viljem Šekspir ­ Bogojavljanska noć ­ :: Forumi Tvorca Grada ::
http://www.tvorac­grada.com/forum/viewtopic.php?f=63&t=13701 51/70
Da svoju kesu zatražim u vas,
Šta ćete vi sad? Većma mi je žao
Zbog toga što ne mogu da se nađem
Vama na ruci, negoli zbog toga
Što me je ovo snašlo. Zgranuti ste:
Al' budite bez brige.
DRUGI STRAŽAR. Hajde, hajde,
Pod noge put, gospodine.
ANTONIO. Ja moram
Za nešto onog novca da vas molim.
VIOLA. Novca, gospodine?
Zbog toga što ste prema meni divno
Duševni bili maločas, a delom
I neprilikom ovom trenutnom
Pobuđen vašom, nešto ću vam ja,
Od svoga skromnog, mršavog imetka
Dati na zajam: nemam bogzna šta;
Podelićemo što pri sebi imam.
Evo vam, to je pola mog bogatstva.
ANTONIO. Odreći me se sada hoćete?
Zar može biti da ubedljivosti
Nemaju moje zasluge za vas?
Ne dovodite moju nevolju
U iskušenje, jer bi moglo to
Učiniti da budem tako nizak
I usluge vam one prebacim
Koje ukazah vama.
VIOLA. Poznata mi
Nije ni jedna; niti ste mi vi
Po glasu nit' po licu poznati.
Ja mrzim nezahvalnost u čoveka
Većma no laž, no brbljivo pijanstvo,
No naduvenost, ili bilo koju
Poročnu mrlju koja nađe stan
U našoj krvi slabašnoj za svoju
Razornu trulež.
ANTONIO. O, nebesa višnja!
D. STRAŽAR. Hajte, gospodine: izvolte, molim.
ANTONIO. Dozvolite da kažem samo nešto.
Mladića ovog što je tu pred vama
Iz čeljusti sam smrti, tako reći,
Otrg'o ja, na ruci njemu bio
S toliko uzvišene ljubavi,
A njegov lik sam obožavao,
Taj lik što, mišljah, vrednost obećava
Dostojnu poštovanja.
PRVI STRAŽAR. To se nas
Ne tiče ništa. Vreme leti: napred!
ANTONIO. Al' kakav li se opak idol, vaj!
Iščaurio iz božanstva tog!
Nanosiš ljagu, Sebastijane,
Obličju lepom. Zla ćud jedino
Prirodu prlja, pa unakažen
Samo je onaj ko je zaražen
Neljudskom ćudi: dar je skup lepota;
Al' gde je zlu ćud odela krasota
Davo je tu u prazne kovčežiće
Upis'o samo šare i cvetiće.
P. STRAŽAR. Taj je van sebe ved Odvedite ga.
Hajdemo, hajd'mo već, gospodine.
ANTONIO. Vodite me.
(Odlaze STRAŽARI s ANTONIJEM)
VIOLA. S kol'ko su strasti, kanda, reči sve
Tekle mu k'o da veruje. ‐ Ja ne.
Ne izdaj, slutnjo moja, reč održi,
Da mene on za brata moga drži.
V. TOBI. Ovamo, viteže; ovamo, Fabijane: da
prošuškamo jednu ili dve baška mudre izreke.
VIOLA. Sebastijanom zvao me, a ja sam
Svog brata sušta slika; likom sva sam
Na njega ja; i nosim isti kroj
I vez i boju ruha k'o brat moj.
Jer ja mu podražavam. O, da htedne
Tako da bude! Tad bi izvanredne
Krotkošću bile bure, tad bi slani
Talasi bili dušom izatkani!
(Ode.)
V. TOBI. Zbilja je bedan nevaljalac ovaj deran,
i veća je kukavica od zeca. Da je nepoštenja‐
ković pokazuje to što je ostavio ovde u nevolji
svog prijatelja i što ga se odrekao; a što se
njegovog kukavičluka tiče, pitaj Fabijana.
FABIJAN. Kukavica, prepodobna kukavica,
sva predana kukavičluku.
VITEZ ENDRJU. Sto mu njegovih, poći ću
za njim da ga izdevetam.
VITEZ TOBI. I treba; izbubecaj ga propisno,
ali samo ne izvlači mač.
VITEZ ENDRJU. Ne uradim li tako ‐
(Ode.)
FABIJAN. Hajdemo da vidimo šta će se izleći.
VITEZ TOBI. Staviću što hoćeš u opkladu da
se neće izleći ništa.
(Odu.)

ČETVRTI ČIN

SCENA PRVA

Put pokraj Olivijinog doma.

(Ulaze SEBASTIJAN i LUDALO.)

LUDALO. Hoćete li da me navedete da po‐
verujem kako nisam poslan po vas?
SEBASTIJAN. Idi! O, idi, ti si, brajko, lucnut:
Prođi se mene.
LUDALO. Lepa upornost, bogami! Ne, ja vas
ne poznajem; i moja me gospođa nije poslala
da vas zamolim da dođete na razgovor s njom;
niti se vi zovete gospodin Cezario; niti je ovo
opet moj nos. Sve što stoji ‐ ne stoji.
SEB.: Oduši, molim, drugde ludost svoju:
Ne poznaješ ti mene.
LUDALO. Da odušim svoju ludost! Čuo ovu
reč od nekog velikana, pa je sad primenjuje
na budalu. Da odušim svoju ludost! Bojim se
pokazaće se da je ovaj veliki klipan, svet, neko
kuvarsko prenemagalo. Moliću te sada da ot‐
pašeš svoje osobenjaštvo, pa da mi kažeš šta
ja da odušim pred svojom gospođom. Da li da
odušim pred njom saopštenje da ćeš doći?
SEB.: Molim te, idi, luckasti šaljivko,
Evo ti koja para: otežeš li,
Dobićeš goru platu.
LUDALO. Duše mi, široke si ruke. Umnik
koji budali daje novaca dobiće tapiju na dobar
glas nakon jedno četrnaestak godina upla‐
ćivanja.
(Ulazi VITEZ ENDRJU.;
VITEZ ENDRJU. Aha! gospodine, jesmo li se
opet našli? Evo vam.
(Udari SEBASTIJANA.)
SEBASTIJAN. Evo i tebi, evo, evo, evo!
(Tuče VITEZA ENDRJUA)
Je l' sav svet ovde lud?
(Ulaze VITEZ TOBI i FABIJAN)
VITEZ TOBI. Da ste stali, gospodine, ili ću
odbaciti vaš mač preko krova.
LUDALO. Trčim da ispričam ovo svojoj go‐
spođi. Ne bih voleo da sam u koži kojega od
vas, pa da mi groš date.
(Ode.)
VITEZ TOBI (zadržava SEBASTIJANAJ.
Ovamo, gospodine: stanite!
VITEZ ENDRJU. Ne, pustite ga samo; pre‐
čistiću ja s njim račune na drugi način. Par‐
nicu ću zbog batina da povedem ja protiv
njega, ako ima suda u Iliriji. Iako sam ja njega
lupio prvi, ništa zato.
SEBASTIJAN. Skidaj sa mene ruku.
VITEZ TOBI. Čeknite, gospodine, ne puštam
vas ja. Hajde, sklanjajte tu svoju gvožđuriju,
mlada delijo. Ostrvili ste se; pričekajte samo.
SEBASTIJAN. Da si se meni skinuo sa vrata!
(Otme se.)
Šta hoćeš ti sad? Drzneš li se klipka
Sa mnom da vučeš, onda mač izvuci!
VITEZ TOBI. Šta, šta! E onda ću morati da
iscedim koji gram te bezobrazne krvi iz vas.
(Trgne mač.)
(Ulazi OLIVIJA.;
OLIVIJA. Stoj, Tobi! Stoj, po cenu svog života!
VITEZ TOBI. Gospođo!
OLrVIJA. Zar dovek tako? Propalice gruba!
Za šume i za divlje pećine
Sazdan si, gde se ne zna za uljudnost.
Sa očiju mi idi! ‐ Nemoj srcu
Da primaš to, Cezario moj dragi.
Divljače, idi!
(VITEZ TOBI i VITEZ ENDRJU
i FABIJAN odu.)
Umu divnom svom,
Moj plemeniti prijatelju, daj
Prevlast, a nemoj, molim te, da daješ
Prevagu strasti u tom neuljudnom
I nepravednom napadu na mir tvoj.
Hajde, do mene doma pođi sa mnom,
Da čuješ samo kol'ko je ovakvih
Nedotupavnih budalaština
Zamesio taj divljak, te da mogneš
Da im se smeješ. Moraš poći sa mnom,
Nema ti druge: odbiti me nemoj!
Preplaši on u tebi ‐ kleti gad ‐
Jedno siroto moje srce sad.
SEB.: Čim li me gali to? Kud teče, kud
Matica ta? Il' sanjam, il' sam lud:
Opsena ova nek' mi čula sva
U Leti stiša! Ako ovo sna
Zove se vid, nek' vek prospavam ceo!
OLIVIJA. Molim te, hajde! Kad bi samo hteo
Moju da slušaš.
SEBASTIJAN. Hoću, nego kako!
OLIVIJA. O, tako reci! I nek' bude tako!
(Odlaze.)

SCENA DRUGA

Soba u Olivijinom domu.

(Ulaze MARIJA i LUDALO;

MALVOLIO u susednoj mračnoj sobi.)
MARIJA. Dede, molim te, stavi na sebe ovaj
haljetak i ovu bradu; navedi ga da poveruje
kako si ti gospodin Topas, duhovnik. Samo
požuri; a ja ću dotle da pozovem viteza Tobija.
(Ode.)
LUDALO. Lepo, natakariću ovo i udvoličiću
se; a voleo bih da sam ja prvi koji se u ovoj
odeći udvoličio. Ja nisam dovoljno krupan da
bi mi to zvanje lepo stajalo, ni dovoljno tana‐
šan da bi me smatrali za propisnog čoveka od
knjige; ali naziv čestita čoveka i valjana doma‐
ćina prikladan je isto toliko koliko i naziv
brižljivca i velikog učenjaka. Dolaze ortaci.
(Ulaze VITEZ TOBI ŠTUCALO
i MARI JA.)
VITEZ TOBI. Bog te blagoslovio, oče paroše.
LUDALO. Bonos dies, viteže Tobi: jer, kao
što je praški pustinjak, koji ponjatija nije imao
ni o peru ni o mastilu, zdravo dubokomisleno
rekao nećaci kralja Gorboduka: "Što jeste,
ieste", tako i ja, budući da sam otac paroh, ja
sam otac paroh. Jer šta je "što", ako nije "što",
a šta "jeste" ako nije "jeste"?
V. TOBI. Hajdete k njemu, gospodine Topase.
LUD.: Hoj, hoj, velim! ‐ Mir zatvoru ovom!
VITEZ TOBI. Dobro podražava ta bitanga;
bitanga i po.
MALVOLIO (spolja). Ko to zove?
LUDALO. Gospodin Topas, župnik, koji je
došao da poseti Malvolia mahnitoga.
MALVOLIO. Gospodine Topase, gospodine
Topase, dragi gospodine Topase, otidite do
moje milostive gospođice.
LUDALO. Da bi se tornjao odatle, satano nad
satanama! Na kakve muke stavljaš toga čo‐
veka! Zar ti ni o čem drugom ne umeš da
pričaš do o gospođicama?
VITEZ TOBI. Dobra vam je ta, oče paroše.
MALV.: Gospodine Topase, takva nepravda još
nikad nije učinjena živoj duši. Dragi gospodine
Topase, nemojte da mislite da sam ja lud:
strpali su me ovamo u groznu pomrčinu.
LUDALO. O, sram da te bude, satano pokva‐
rena! Još ti ja dajem savršeno blage nazive,
jer sam jedan od onih duševnih ljudi koji
nastoje da budu ljubazni i sa samim đavolom.
Veliš da ti je odaja tamna?
MALVOLIO. Kao pakao, gospodine Topase.
LUDALO. Pa ona ima doksatske prozore pro‐
vidne kao kakav plot, i svetlarnike prema
severo‐jugu blistave kao abonosovina; a ti se
ipak tužiš da si zatarabljen?
MALVOLIO. Ja nisam lud, gospodine To‐
pase. Velim vam da je ova odaja tamna.
LUDALO. U zabludi si, ludače: ja velim da
nema tame osim neznanja, koje te je pomelo
i smušilo većma no Misirce njihova magla.
MALVOLIO. Ja velim da je ova odaja mračna
kao neznanje, pa makar neznanje bilo mračno
kao pakao; i velim da još nikom živom nije
nanesena takva uvreda. Ako ste vi ludi, to
sam i ja lud: pitajte što mu drago određeno,
pa proverite to.
LUDALO. Kakvo je Pitagorino mišljenje od‐
nosno divlje živine?
MALVOLIO. Da duša naše prababe boravi
možda u kakvoj ptici.
LUDALO. Šta ti misliš o ovom shvatanju?
MALV.: Ja o duši mislim na plemeniti način,
i nipošto ne odobravam njegovo mišljenje.
LUDALO. Zbogom da si: ostani večito u tami.
Pre nego što ti priznam pamet, valja da pri‐
hvatiš mišljenje Pitagorino, pa da strahuješ
da zakolješ šljuku, ako nećeš da najuriš dušu
svoje prababe iz njenoga stana. Zbogom ostao!
MALV.: Gospodine Topase! Gospodine Topase!
V. TOBI. Nadasve sjajni gospodine Topase!
LUD.: Ama, plivam ja kuda god da me baciš.
MARIJA. Pa mogao si sve ovo da izvedeš i
bez te brade i te odeće; on te ne vidi.
VITEZ TOBI. Obrati mu se svojim glasom,
pa mi dojavi kako ti izgleda. Voleo bih da se
srećno iskobeljamo iz ove uncutarije. Ako bi
mogao na zgodan način da bude oslobođen,
voleo bih da to i bude, jer sam se toliko zakav‐
žio sa svojom nećakom da mi je nemoguće da
teram s tom šegom do kraja bez bruke i ne‐
volje. Dođi što pre u moju sobu.
(Izlaze VITEZ TOBI i MARIJA)
LUDALO. Hej, Robine lepotane,
Reci šta ti drago radi.
MALVOLIO. Budalo!
LUDALO. Drago mi se duri, vrag joj babi.
MALVOLIO. Budalo!
LUDALO. A što je avaj! takva?
MALVOLIO. Budalo, velim!
LUDALO. Drugoga voli.
Hej, ko zove?
MALVOLIO. Draga budalo, ako si voljan da
me ičim zadužiš, pomozi da dođem do sveće,
pera, mastila i hartije. Ne bio čovek od reči
ako ti tu ljubav ikad budem zaboravio.
LUDALO. Gospodin Malvolio?
MALVOLIO. Da, dobra budalo.
LUDALO. Avaj, gospodine, kako to da se ot‐
padite od svojih pet duhovnih moći?
MALVOLIO. Ama nikad se, budalo, ni s kim
nye postupilo na tako savršeno svirep način;
ja sam, budalo, isto toliko pri zdravoj pameti
kao što si i ti.
LUDALO. Samo toliko? Onda ste zbilja ludi
ako nemate više zdrave pameti no što je ima
budala.
MALVOLIO. Postupaju sa mnom kao da sam
neka stvar; drže me u pomrčini, šalju mi popo‐
ve, magarce neke, i čine sve što mogu da
šenem pameću.
LUDALO. Pripazite šta govorite, sveštenik je
ovde. Malvolio, Malvolio, neka ti nebo povrati
pamet! Nastoj da zaspiš i prođi se ovog besmi‐
slenog klepetanja.
MALVOLIO. Gospodine Topase!
LUDALO. Ne upuštaj se u razgovor s njim,
dobro momče. ‐ Ko? ja, gospodine? Ne dao
Bog, gospodine. Gospod neka vas prati, dobri
gospodine Topase. Elem, amin. Hoću, gospo‐
dine, hoću.
MALVOLIO. Budalo, budalo, budalo, velim!
LUDALO. Avaj, gospodine, strpite se. Šta ka‐
žete, gospodine? Izbrusili su me što sam govo‐
rio s vama.
MALV.: Draga budalo, pomozi mi da dođem
do kakve sveće i do nešto hartije; velim ti da
sam čitave pameti kao ko mu drago u Iliriji.
LUD.: Kamo te lepe sreće da ste, gospodine!
MALVOLIO. Tako mi ove ruke, jesam. Dobra
budalo, malo mastila, hartije i neku sveću; i
doturi mojoj gospođici ono što ću da napišem:
biće ti od koristi više no što je ikad ikome
bilo nošenje nekog pisma od koristi.
LUDALO. Biću vam u tome na ruci. Ali recite
mi pošteno da li niste vi uistinu ludi, ili se
samo pravite?
MALV.: Veruj da nisam, velim ti pošteno.
LUDALO. Ne, ludaku ja ne verujem nikad ni
doveka, sve dok mu ne bih zagledao u mozak.
Doneću vam sveću, hartiju i mastilo.
MALVOLIO. Platiću ti to, budalo, kako samo
može biti; molim te, idi.
LUDALO. Nestaću, gospodine,
Al' smesta ću, gospodine,
Ponovo do vas da zađem;
Vama ću u tren oka,
K'o drveni Porok, kraj boka
U nuždi da se nađem;
Koji sa mačem od daske,
Pun besa i praske
Na satanu: aha! viče:
Da vam, k'o mahnit neko,
Podsečem nokte, deko;
Zbogom, blesavi striče.
(Odlazi.)

SCENA TREĆA

Vrt Olivijin.

(Ulazi SEBASTIJAN)

SEB.: Ono je raskoš sunčeva, t'o vazduh,
To biser što ga ona meni dade,
A koji gledam i opipavam;
I ma koliko da sam obavijen
Mrežom čudesa, ipak ovo sve
Ludilo nije. No Antonio
Gde li je samo? Nisam ga kod "Slona"
Mogao naći. Al' je tamo bio,
I tamo misle da po gradu on
Tumara da me nađe. Njegov savet
Sad bi mi zlata vredeo; jer mada
Čulima mojim duh moj s pravom kaže
Da ovo nije ludilo, već možda
Zabuna neka, ipak je toliko
Nepojmljivo i besprimerno ovo
Što mi se sluči i što potop sreće
Sruči na mene, da sam gotov skoro
Da ne verujem svojim očima,
Il' da sa svojim zavadim se umom
Koji nastoji da me ubedi
Da poverujem u šta bilo drugo,
Samo u to ne da sam lud, il' da je
Gospođa ova luda; jer, da jeste,
Tad ne bi mogla upravljati domom,
Niti bi mogla naloge da daje
Posluzi svojoj, niti poslove
Da prima i da njih uređuje
Onako spretno, mudro, spokojno,
K'o što to ona, video sam, čini.
U tome varka nekakva se krije.
Al' evo amo ide gospođa.
(Ulaze OLIVIJA i SVEŠTENIK)
OLIVIJA. Ne korite me što se tako žurim.
Ako valjano mislite, vi onda
S čovekom svetim tim i sa mnom sad
Pođite u kapelu tu do nas;
Pa mi pred njime, a pod onim svetim
Svodom polož'te tvrdu zakletvu
Na vernost svoju; da bi duša moja,
Prepuna sumnji, nepoverljiva,
Mogla da živi u spokojstvu. On će
Držati to za sebe sve dok vama
Ne bude drago da se oglasi;
A tada ćemo svadbu svetkovati
Kako to mom poreklu dolikuje.
Šta vi na to velite?
SEBASTIJAN. Poći ću
S tim časnim licem i sa vama. Daću
Na vernost reč i držati je znaću.
OLIVIJA. Vodi nas, oče. A nek' nebo zasja
Da ovaj čin moj naklono obasja.
(Odlaze.)

PETI ČIN

SCENA PRVA

Put ispred Olivijinog doma.

(Ulaze FABIJAN i LUDALO)

FABIJAN. Hajde, ljubavi ti, pokaži mi nje‐
govo pismo.
LUDALO. Dragi gospodine Fabijane, učinite
vi meni drugu jednu ljubav.
FABIJAN. Kakvu god hoćeš.
LUDALO. Ne tražite da vidite to pismo.
FABIJAN. To je kao kad bi mi poklonio psa,
pa mi onda, za uzdarje, tražio da ti psa vratim.
(Ulaze VOJVODA, VIOLA,
KURIO i SVITA)
VOJVODA. Jeste li vi od ljudstva plemenite
gospođe Olivije, prikani?
LUD.: Da, gospodine, mi smo delić njenih uresa
VOJ.: Tebe dobro znam; kako si, dobro momče?
LUDALO. Po duši da kažem, gospodine, od
neprijatelja pomozi Bože, a od prijatelja da te
Bog sačuva.
VOJ.: Tačno obrnuto: od prijatelja pomozi Bože.
LUD.: Ne, gospodine, nego da te Bog sačuva.
VOJVODA. Kako to može biti?
LUDALO. Pa, gospodine, oni me uznose i
magarče me; a neprijatelji mi otvoreno kažu
da sam magarac. Tako da je od neprijatelja,
gospodine, moje saznanje o sebi u ćaru, dok
od prijatelja ono trpi uštrb: te tako, ako vam
i kod zaključaka kao i kod poljubaca četiri
negacije daju dve afirmacije, onda je od nepri‐
jatelja: pomozi Bpže, a od prijatelja: sačuvaj
Bože.
VOJVODA. E, to je izvrsno.
LUD.: Bogami, gospodine, nije; iako je vama
bilo ugodno da se ubrojite u moje prijatelje.
VOJVODA. Da ti ne bi od mene bilo "sačuvaj
Bože", evo ti zlata.
LUDALO. Kad to ne bi bilo dvostruko postu‐
panje, voleo bih kad biste izradili i drugi ova‐
kav, pa ga udvostručili.
VOJVODA. O, vi mi dajete rđav savet.
LUD.: Tutnite za ovaj mah svoju velikodušnost
u džep, pa neka se vaša krv i vaše meso veli‐
kodušno njoj odazovu i poslušaju je.
VOJVODA. Dobro, biću do te mere grešnik
da dvostruko postupam: evo ti i drugi.
LUDALO. Ima jedna lepa igra koja se zove:
primo, secundo, tertio; a stara poslovica veli:
"Triput Bog pomaže"; takt od tri četvrtine je
pak divan takt za igranje; a možete se setiti,
gospodine, i zvona na crkvi Svetog Benedikta,
koja udaraju: jedan, dva, tri.
VOJV.: Još novaca od mene izbudaliti nećete
u ovom deljenju: ako pak htednete da dojavite
svojoj gospođi da sam došao ovamo da govo‐
rim s njom, i ako je dovedete ovamo, to bi
moglo da probudi moju naknadnu dobrotu.
LUD.: E pa, lepo, gospodine; uljuljkavajte vi
svoju dobrotu dok se ja ne vratim. Idem, gospo‐
dine, no ne bih voleo da pomislite kako je moja
želja za dobitkom porok lakomostL Ali kao što
ste rekli, gospodine, nek' vaša dobrota malo
prodrema, a ja ću je potom probuditi.
(Ode.)
VIOLA. Evo onog čoveka, gospodaru, koji me
je spasao.
(Ulazi ANTONIO sa STRAŽARIMA)
VOJVODA. Pamtim ja dobro ovaj njegov lik,
Mada je, kad ga poslednji put videh,
Sav ratnim dimom bio uprljan,
Garav k'o Vulkan. Bio je kapetan
Lađici nekoj krhkoj, bezvrednoj
Zbog plitkog dna i trupa njenog, al' je
Njom tako teške štete zadao
Najboljem čunu našeg brodovlja,
Da su mu čak i oštećenog glas,
I sama zavist glasno odali
Slavu i čast. O čemu reč je tu?
PRVI STRAŽAR. Orsino, to je taj Antonio
Što ote "Feniks" s tovarom na njemu
Dovezenim iz Kandije, a on je
I "Tigra" zakvačio, kada Tit,
Vaš mladi nećak, nogu izgubi.
Uhvatismo ga tu na ulici
Gde se, za stid i red i ne hajući,
Upustio u ličnu kavgu bio.
VIOLA. Uslugu meni, gospodaru, on
Učinio je, mač je on u moju
Odbranu potrgao; no je potom
Govorio na čudan način sa mnom.
Ako to nije rastrojenost bila,
Ja ne znam šta je.
VOJVODA. Kakva li te luda
Navede drskost, morski lupežu,
Ozloglašeni gusare, da padneš
Na milost i 'na nemilost u ruke
Baš onih koje krvavo i skupo
Nagna da tebi budu dušmani?
ANTONIO. Orsino, gospodaru plemeniti,
Dozvolite mi da sa sebe stresem
Nazive koje dadoste mi sad.
Antonio ni gusar niti lupež
Nikada nije bio, mada jeste,
Priznajem, bio dušmanin Orsinu
S razloga dosta. Čini su me neke
Dovele amo. Iz zapenušene
Čeljusti besne mora surovoga
Izvukoh ja tog dečka nezahvalnog
Što stoji tu kraj vas: za njega nade
Nikakve nije bilo: život njemu
Podarih ja i još mu ljubav svoju
Neuzdržanu, beskrajnu poklonih;
Njemu se sav posvetih, njega radi,
Nadahnut samo ljubavlju spram njega,
Izložih povrh toga sebe sam
Opasnostima svim u ovome
Neprijateljskom gradu; trgoh mač
Te ga odbranih kad ga napadoše:
A kad me tamo pri tom uhapsiše,
Pouči njega nečasno lukavstvo,
Tek da opasnost sa mnom ne deli,
Da mi u brk poreče da me zna,
Čime se, dok bi čovek trenuo,
Za dva'est leta otuđi od mene,
Pa mi i kesu moju ospori,
Koju mu ja pre ciglo pola časa
Predao bejah da se služi njom.
VIOLA. Kako to može biti?
VOJVODA. Kadjeon
U ovaj stig'o grad?
ANTONIO. Danas, moj gospodaru, a do tada
Tri meseca smo bili zajedno
I dan i noć, odvajali se nismo
Ni jednog trena.
VOJVODA. Evo grofice:
Nebo po zemlji šeta sad! A što se
Tebe, pak, bratac, tiče, tvoje reči
Sušta su ludost, bratac: ovaj mladić
Tri meseca u mene služi već;
Al' o tom više potom. Sklonite ga.
(Ulazi OLIVIJA s PRATNjOM.)
OLIVIJA. Šta bi, sem onog što uzalud traži,
Želeo moj gospodar, čime bi mu
Olivija na službi mogla biti?
Cezario, vi niste obećanje,
Koje ste meni dali, održali.
VIOLA. Gospođo ‐
VOJVODA. Dražesna Olivijo.
OLIVIJA. Šta kažete, Cezario? Moj kneže ‐
VIOLA. Gospodar moj bi hteo reč, pa dužnost
Ućutkuje me.
OLIVIJA. Je li štogod to
Od stare pesme i na stari glas,
Moj gospodaru, to je već toliko
Za moje uho otužno i mrsko
Koliko rika posle muzike.
VOJVODA. Svirepi tako vazda?
OLIVIJA. Vazda tako,
Moj gospodaru, postojana.
VOJVODA. Šta?
U onom što je protivprirodno?
O, neljubazna gospođo, na čijim
Neblagodatnim i nenaklonjenim
Oltarima je tamjan duše moje
Uzvijao se pravoverniji
No što ga ikad obožavanje
Prinosilo na žrtvu! Šta da činim?
OLIVIJA. Što god se mome gospodaru svidi
Pristajaće mu.
VOJVODA. Zašto ne bih onda,
Kada bih srca imao za to,
Onu što volim ubio k'o onaj
Misirski lupež kad mu mreti beše?
Ljubomora je divlja to, što katkad
Plemenit ukus ima. Ali čujte:
Pošto na moju odanost ni glave
Ne osvrćete, a ja delom znam
Oruđe koje iz naklonosti
Istiskuje me vaše da me liši
Mesta u njoj, vi onda živite
I ostanite prsa mramornih;
Al' ja ću toga vašeg miljenika,
Kojega znam da volite, a koji
Drag je i meni, svedok mi je Bog,
Njega ću ja iščupati iz vašeg
Svirepog oka, gde je on, uprkos
Svom gospodaru, seo krunisan.
Mladiću, sa mnom! Sazrelo je zlo
U mojoj misli. Da napakostim
Tom gavran‐srcu u toj golub‐ženi,
Na žrtvu daću jagnje drago meni.
(Polazi.)
VIOLA. A ja bih rado, spremno, tisuć puta
Umro za mir vaš ovoga minuta.
(Pode za VOJVODOM)
OLIVIJA. Cezario, kud ode?
VIOLA. Ja za onim
Kojega volim više nego vid,
I više nego sami život svoj,
Kojega volim više, tako meni
Sviju tih više, nego što ću ženi
Ikojoj ikad ljubavi da dam.
Ima l' pritvorstva ovde ma i pram,
Nebeska svetlost nek' me kazni ta
Što svoju Ijubav oskrnavih ja.
OLIVIJA. Vaj, omrznute mene! Zavedene
I prevarene!
VIOLA. Ko vas prevari?
Ko uvredi?
OLIVIJA. Zar zaboravi sebe?
Zar je to tako davno bilo? Amo
Dozov'te svetog oca.
(Odlazi JEDAN IZ PRATNjE.)
VOJVODA (VIOLI). Hajd'mo!
OLIVIJA. Kamo,
Moj gospodaru? Cezario, stoj;
Moj mužu, stani!
VOJVODA. Muž?
OLIVIJA. Pa muž je moj;
Može li on to da poreče?
VOJVODA. Kako,
Gospodičiću, muž njen?
VIOLA. Nikako,
Moj gospodaru, ne ja.
OLIVIJA. To te goni,
Vaj! tvoga straha niskost da se bića
Odričeš svoga. Ne, Cezario,
Ne boj se; sreće prihvati se svoje,
Budi što znaš da jesi, pa ćeš biti
Veliki k'o i taj od kog se bojiš.
(Ulazi SVEŠTENIK)
O, dobro doš'o, oče. Ja te, oče,
Pozivam da nam, poziva ti časnog,
Izložiš ovde ‐ mada maločas
Smerasmo da u tamu zavijemo
Ono što slučaj sad na videlo
Iznese pre no stiglo je da sazri ‐
Šta se, po tvome znanju, izmeđ mene
I tog mladića zbilo malopre.
SVEŠTENIK Uglavljena je veza ljubavi
Na sva vremena, pa je uzajamnim
Spajanjem vaših ruku potvrđena,
I zajamčena svetim poljupcem
I učvršćena izmenom prstenja;
A ceo obred sporazuma tog
Zapečaćen je svetom službom mojom
I mojim svedočanstvom; jedva da sam,
Kako to meni časovnik moj kaže,
Od časa kad se to dogodilo
Dva cigla sata bliže grobu svom.
VOJVODA. O, potvdjeno ždrebe! Šta će tek
Iz tebe biti kada ti sedinom
Poseje grivu vreme? II' će tol'ko
Prepredenjaštvo procvasti u tebi
Da nogu jednom podmetneš sam sebi?
Zbogom! I evo ti je. Ali pazi
Da nikad odsad ja na svojoj stazi
Ne susretnem te.
VIOLA. Svetoga mi Boga,
Moj gospodaru ‐
OLIVIJA. O, okan' se toga,
Ne kun' se! Barem malo reč održi,
Mada si strahom obuzet do srži.
(Ulazi VITEZ ENDRJU JEZOLIKI
razbijene glave.)
VITEZ ENDRJU. Lekara, ljubavi vam božje!
Pošljite smesta jednoga i vitezu Tobiju.
OLIVIJA. U čemu je stvar?
V. ENDRJU. Svu mi je glavu razlupao, a i vitezu
Tobiju je natukao krvavu ludačku kapu. Ljubavi
vam božje, pomozite! Dao bih od sveg srca četr‐
deset funti samo da sam kod kuće.
OLIVIJA. Ko je to uradio, viteže Endrju?
VITEZ ENDRJU. Onaj grofov plemić, neki
Cezario; mi smo držali da je kukavica, ali on
je sušti inkardinirani đavo.
VOJVODA. Moj plemić, Cezario?
VITEZ ENDRJU. Sto mu njegovih, evo njega.
Vi ste mi rascopali glavu nizašta! a što sam
uradio, uradio sam po nagovoru viteza Tobija.
VIOLA. Što govorite meni? Nipošto vas
Ranio nisam ja. Na mene vi
Trgli ste mač bez razloga, a ja sam
Govorio sa vama lepo baš
I nipošto vas obranio nisam.
VITEZ ENDRJU. Ako je krvava ludačka kapa
rana, onda ste me obranili: rekao bih da za
vas krvava ludačka kapa mje ništa. Evo dolazi
vitez Tobi naramljujući;
(Ulazi VITEZ TOBI pijan,
a vodi ga LUDALO j
čućete vi još štošta: no da on nije bio pijan,
prošašoljio bi on vas drugačije.
VOJVODA. No, viteže! Šta je to s vama?
VITEZ TOBI. Svejedno, ranio me, pa kraj.
Budalo, jesi li video vidara Dika, budalo?
LUDALO. O, on se opio, viteže Tobi, još pre
jednog sata; oči su mu zašle oko osam ujutru.
VITEZ TOBI. Onda je on neka hulja, neka
četvorka u osam koraka. Mrzim pijane hulje.
OLIVIJA. Vodite ga odavde! Ko ih je tako isku‐
pusao?
VITEZ ENDRJU. Pomoći ću vam ja, viteže
Tobi, jer ćemo zajedno da se previjemo.
VITEZ TOBI. Pomoći ćete vi? Vi, magareća
tikvo i budalin praporče i šonjo! Uskolika
šonjo i zvekane!
OLIVIJA. U postelju ga stavite i rana
Njegova nek' se vida.
(Odlaze LUDALO, FABIJAN, VITEZ
TOBI i VITEZ ENDRJU.)
(Ulazi SEBASTIJAN.)
SEBASTIJAN. Žao mi je,
Gospođo, što vam ranih rođaka;
Al' bi me razbor i bezbednost moja
Nagnali da ovako postupim
I prema svome bratu rođenom.
Presekli ste me strogim pogledom,
Te vidim da ste uvređeni tim,
No uprav radi zakletava onih,
Koje smo maločas izmenjali,
Oprostite mi, mila.
VOJVODA. Isti glas,
Odelo, lice, a stvorenja dva.
Prirodnim putem odraženi privid
Koji i jeste a i nije to.
SEBASTIJAN. Antonio! Antonio moj dragi!
Kol'ka li behu mučenja za mene
Trenuci otkad tebe izgubih.
ANTONIO. Sebastijan ste vi?
SEBASTIJAN. A što? zar ti
Možeš u to, Antonio, da sumnjaš?
ANTONIO. Kako ste sebe prepolovili?
Jabuka da se na dvoje preseče,
Pa ne bi dala takve blizance
K'o ova dva stvorenja. Ko je tu
Sebastijan od ove dvojice?
OLIVIJA. Beskrajno čudno!
SEB.: Da l' ja to stojim tamo? Nikad brata
Imao nisam; niti je u mene
Moć nadzemaljska, pa da budem ovde
I budem svuda. Imao sam sestru
Koji su slepi vali progutali.
Tako vam božje milosti, u kakvom
Srodstvu ste sa mnom vi? Iz koje zemlje?
Kojeg ste roda? Kako se zovete?
VIOLA. Iz Mesaline ja sam. Otac moj
Sebastijan se zvao, zvao mi se
Tako i brat, i tako baš odeven
U vodeni je grob svoj pošao.
Ako su kadri duhovi da uzmu
Na sebe lik i ruho, onda ste
Došli ovamo da nas plašite.
SEBASTIJAN. I jesam duh zacelo; al' odeven
U isto ono grubo obličje
Koje mi od rođenja pripada.
Kad biste bili žena, k'o što sve
Podudara se drugo, obraze bih
Orosio vam svojim suzama
I rekao bih: "Triput dobrodošla,
Violo utopljena!"
VIOLA. Otac moj
Nad obrvom je mladež imao.
SEBASTIJAN. Moj isto tako.
VIOLA. A trinaest je godina Viola
Baš napunila kad je umro on.
SEB.: O, Živ je spomen taj u mojoj duši.
Zbilja je smrtni vek on okončao
Upravo onog dana kad je ona
Trinaest leta napunila bila.
VIOLA. Nema l' za našu sreću druge smetnje
Sem muškog ruha prisvojenog ovog,
Ne grlite me, dok okolnost svaka
Odnosno mesta, vremena i zgoda
Ne uskladi se i ne pokaže
Da sam Viola; a za dokaz tome
Do kapetana jednog odvešću vas
Ovde u gradu gde mi devpjačko
Odelo leži: uz blagorodnu
Njegovu pomoć spasena sam ja,
Da služim ovom grofu plemenitom.
A sve što potom slučilo se sa mnom
Dogodilo se izmeđ' ovog ovde
Gospodina i ove gospođe.
SEBASTIJAN (OLIVIJI). Na taj je način,
gospođo, do vaše
Zabune došlo: ali je u tome
Priroda išla kud je naginjala.
Nakanili ste bili svezati se
S devojkom jednom; ali niste tu
Na krivom putu bili, duše mi:
Vereni sad ste i sa devojkom
I sa muškarcem.
VOJVODA. Zadivljeni tol'ko
Nemojte biti; on je plemić pravi.
Ako je tako, a i reklo bi se
Da nije varka nego istina,
Ja ću u ovom srećnom brodolomu
I sam da nađem nekog udela.
Ti, dečko, reče hiljadama puta
Da nikad nećeš ženu voleti
Koliko mene.
VIOLA. I pod zakletvom ću
Sve to što rekoh i da ponovim
I zakletvu ću ovu postojano
U srcu svome držati onako
K'o što i onaj svetli obruč drži
Vatru što dan od noći deli.
VOJVODA. Ruku
Svoju mi pruži, i pokaži mi se
U devojačkom ruhu svom.
VIOLA. To ruho
U kapetana nalazi se onog
Koji me prvi izvede na kopno;
On sad zbog nekog svoga postupka
Zatvoren leži, a Malvolio,
Koji gospodin pratnji pripada
Gospođičinoj, zatraži da on
Zatvoren bude.
OLIVIJA. Odmah da ga puste!
Malvolija mi zovite. ‐ Al', da,
Sećam se sad: za njega, avaj! vele
Da je veoma rastrojen, siromah.
Iz sećanja sam svog, jer sopstvenim
Bezumljem bejah obuzeta sva,
Bezumlje istisnula njegovo.
(Vraćaju se LUDALO, sa
pismom, i FABIJAN)
Kako je on, momče?
LUD.: Duše mi, gospođo, on se nosi s Belze‐
bubom koliko god je to čovek u njegovom slu‐
čaju kadar. Evo vam je napisao pismo: trebalo
je da vam ga dam još jutros; no, pošto ludačke
poslanice nisu jevanđelje, to nije bogzna kako
važno kad će da se predaju.
OLIVIJA. Otvori ga i čitaj.
LUDALO. Pripazite onda da dobro prosvetite
i okrepite dušu dok budala bude tolkovao
ludaka.
Tako mi svevišnjega, gospodo ‐
OLIVIJA. Šta ti je! Da nisi pomahnitao?
LUDALO. Nisam, gospođo, već samo čitam
ono što je mahnitost: ako vaše gospodstvo želi
da to dobije onoliko kao što valja i trebuje,
onda mi morate dozvoliti da pustim glasinu.
OLIVIJA. Molim te, čitaj, kao čovek koji je
pri čistoj pameti.
LUDALO. Pa to i činim, madona: ali da bih
čitao ono što je njegova čista pamet, valja mi
da čitam ovako. Stoga proumite, princeso, i
saslušajte me.
OLIV. (FABIJANU): Pročitajte vi to, momče.
FABIJAN. Tako mi svevišnjega, gospođo, vi
mi činite nepravdu, i svet će to doznati: iako
ste me strpali u pomrčinu i dali svompijanom
rođaku vlast nada mnom, ja ipak vladam
svim svojim čulima baš isto tako kao i vaše
gospodstvo. U mene je vaše vlastito pismo koje
me je navelo da uzmem na sebe izgled koji
sam uzeo; a ono će mi, u to ne sumnjam, dati
veoma za pravo, ili će vas veoma postideti.
Mislite o meni kako vamje drago. Ja za trenu‐
tak zaboravljam na duzni obzir i govorim kao
čovek kojemje nanesena uvreda.
Nabedeno ludi Malvolio.
OLIVIJA. Je li to on napisao?
LUDALO. Jeste, madam.
VOJV.: To mnogo ne miriše na rastrojstvo.
OLIVIJA. Pogledaj da se pusti, Fabijane;
I amo ga dovedi. (Odlazi FABIJAN.)
Ako vam je
Po volji, gospodaru, kad o svem tom
Porazmislite, da me zamislite
Ne kao ženu, već k'o šurnjaju,
Nek' se u isti dan, o trošku mom tad
U domu mome kruniše ta veza,
Ako vam ovo godi.
VOJVODA. Gospođo,
Ponudu vašu primam oberučke.
(VIOLI) Sad vas gospodar vaš razrešuje;
Za službu pak u njega vršenu,
Službu za pol vaš tako protivnu,
I za poreklo vaše tanano
Toliko nisku; a i zato što ste
Zvali me gospodarem tol'ko vreme,
Evo vam ruke: gospodarica
Bićete odsad svome gospodaru.
OLIVIJA. Zaova! O, pa jeste, vi ste žena.
(Vraća se FABIJAN s MALVOLIJEM.j
VOJVODA. Je l' to taj ludi?
OLIVIJA. Jeste, gospodaru,
On glavom. Kako je, Malvolio?
MALV.: Nepravdu grdnu naneli ste meni,
Nepravdu grdnu, gospođo.
OLIVIJA. Ko? Ja?
Ne nisam.
MALVOLIO. Jeste, gospođo, baš vi.
Proučite to pismo, molim vas.
Nećete sada tek da poričete
Da je to vaša ruka: pokušajte
Drukčijom frazom ili rukopisom
Da napišete, ako možete;
Il' recite da nije vaš taj pečat
I ova zamisao: ne možete
Reći da nije. Dakle, priznajte,
I recite mi časno i pošteno
Što ste mi tako jasnim znacima
Naklonost svoju pokazivali,
Nalagali mi da vam s ukrštenim
Podvezicama dolazim, da osmeh
Imam na licu, i da obujem
Čarape žute, i da mrštim veđe
Kad se u mome društvu vitez Tobi
Il' ko od sveta neznatnoga nađe;
A kad, pun nade povinujući se,
Ovako i postupih, zašto ste
Pustili da me zatvore i drže
U mračnoj izbi, da mi posetu
Sveštenik čini, da me magarče
I šegu sa mnom teraju i sprdnju
Da se od ove gora nikada
Smisliti nije mogla? Zašto to?
OLjVIJA. Avaj! Malvolio, to moja ruka
Pisala nije, mada je taj potez,
Priznajem, vrlo sličan mom. Al' to je,
Van svake sumnje, ruka Marijina:
I sad se sećam da je uprav' ona
Prva i rekla da si lud; a ti si
Došao potom nasmejan i bio
Udešen uprav tako kako se
U pismu ovom tražilo od tebe.
Molim te, budi strpljen: tebe su
Veoma gadno nasamarili;
Al' kad saznamo ko to učini,
I šta ga je na ovaj čin navelo,
Tužilac ti ćeš tad i sudija
U svojoj stvari sopstvenoj da budeš.
FABIJAN. Gospođo dobra, čujte što ću rećl,
I ne dozvol'te da raspoloženje
Trenutka ovog, čarobnog za mene,
Zasenče raspre buduće i kavge.
U nadi da do ovog neće doći,
Priznajem otvoreno da smo ja
I vitez Tobi ovu smicalicu
Izveli protiv tog tu Malvolija,
A sve zbog nekih grubih, neljubaznih
Njegovih crta, koje smo u ćudi
Njegovoj zapazili. Marija je,
Nakon golemog navaljivanja
Viteza Tobi, pismo sastavila,
Zbog čega se je on, za uzdarje,
Venčao potom s njom. Sa kakvom sve
Pakosnom šegom izveli smo ovo,
To bi, zacelo, bilo kadro pre
Da izazove smeh no odmazdu,
Ukoliko bi bile odmerene
Sa pravičnošću uvrede sa jedne
I s druge strane nanesene.
OLIVIJA. O!
Ludove jadni, što te udesiše!
LUDALO. Pa, "neki, su rođeni veliki, neki
stiču veličinu a nekima veličina pada s neba".
I ja sam, gospodine, sarađivao u onoj lakrdiji.
Bio sam neki gospodin Topas, gospodine; no
to je svejedno. "Tako mi gospoda Boga, bu‐
dalo, ja nisam lud." A sećate li se samo onoga:
"Kako može, gospođo, da vas zabavlja ovakva
šupljoglava hulja? Ako mu se ne budete sme‐
jali, začepiće mu se usta"; te tako vam, eto,
vrteška vremena donese već svoju osvetu.
MALVOLIO. Osvetiću se bagri vašoj celoj!
(Ode.)
OLIVIJA. Uvreda mu je bila nanesena
Zamašna vrlo.
VOJVODA. Pođite za njim,
Pa ga umol'te nek' se umiri; ‐
No on nam nije ništa rekao
O kapetanu: kad saznamo to,
I zlatno vreme bude prikladno,
Nek' naše duše drage sjedini
Svečana veza. Dotle odavde,
Šurnjajo draga, ne idemo mi.
Hajte, Cezario; jer to sve dotle
Bićete dok ste muško; ali kada
Pokažete se u drugačem ruhu,
Bićete moja gospodarica
I biti srcu mom vladarica.
(Svi odlaze sem LUDALA)
PESMA
LUDALO. Kada maleni švrća ono beh,
Hej, vetre, vij, hej, kišo, lij!
Čas posla behu ludanje i smeh;
A sipi, sipi svaki dan.
A kada stasah, tad je ceo svet,
Hej, vetre, vij, hej, kišo, lij.
Od lupeža zatvar'o dver i klet;
A sipi, sipi svaki dan.
Kad se do žene dokobeljah, vaj!
Hej, vetre, vij, hej, kišo, lij.
Šepurenju je tada bio kraj;
A sipi, sipi svaki dan.
A kad me snaga izdade i moć,
Hej, vetre, vij, hej, kišo, Mj.
S pijandurama šljemah dan i noć;
A sipi, sipi svaki dan.
Svet ovaj poče Bog te pita kad,
Hej, vetre, vij, hej, kišo, lij.
Tešto! komadu našem kraj je sad;
Bdećemo da se svidi svaki dan.
(Odlazi.)
 
KRAJ