Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 3)

Svi pesnici su pevali prijateljstvo. Horacije peva da se ništa ne da uporediti sa dobrim prijateljstvom. Terencije peva da se ne može srećom nazvati ništa što se ne daje po-deliti s prijateljem; a Katul oplakujući smrt jednog prija-telja, peva da njegov drug u grob odnosi i njegovu dušu. – I stari filozofi su prijateljstvo proslavili većma nego ljubav. Jedan od njih naziva ljubav samo prijateljstvom koje je poludelo. Homer je slavio prijatelja Ahila i Patrokla. Hesiod kaže da kad plaćamo prijatelja, treba ga platiti pošteno. Evripid kaže da u bolu treba nesrećndau prijatelj kao bolesniku lekar, I ovde u Aleksandriji, gde pišem ove redove, postojalo je za vreme Kleopatre njeno društvo Nesravnjenih, društvo za uživanje, ali je postojalo i njeno društvo Sinapotanumen, što znači društvo onih koji treba da zajedno umru. Prvi je Pitagora napravio od prijateljstva jednu filozofsku i moralnu doktrinu. On je prvi postavio formulu da je naš prijatelj naše drugo ja. Prema pitagoristima, sve je zajedničko među prijateljima, čak i opasnost za život ili imanje jednog od njih, jer je prijateljstvo više i od ličnog života. Prijateljstvom se vezuju ne samo dva čoveka među sobom, nego i celo čovečanstvo, i sva druga bića. Pitagora kaže da naročito milosrđe i nauka približuju ljude; i da dobro zakonodavstvo načini od njih jedno jedino telo; i da sama priroda prikazuje kako su dva stranca među sobom slična kao dva brata; i, najzad, da se brakom ulazi u vezu po samoj suštini nerazlučno. Pitagoristi čak ni životinje ne isključuju iz veza prijateljstva. Priroda i ljudski zakoni su podjednake osnove prijateljstva. Ovo sveopšte prijateljstvo postaje konačno svetom intimnošću između ljudi iste vere; još i više: ono ujedinjuje sve rase i sve narode, čak i sve fele. Ova doktrina je ušla najzad u grčko društvo, državu, činovništvo, vojsku, koji su se svi smatrali vezani međusobno prijateljstvom a ne kompromisom. Epamionda je i sam bio pitagorista, učenik Lisisa koje se pripisuju poznati „Zlatni sgihovi", inače, po svemu izgledu, delo Pitagorino. - Zaista, tebanska legija je bila prožeta ovim duhom. Ni docnija filantropija nije mogla otići dalje od ove doktrine. Za nas je interesantno i da je u to antičko doba, kad su se ljudi delili na slobodne i na robove, postojala ovakva jedna filozofska škola, koja je bila protivna toj klasnoj podeli na slobodne i na robove, ne deleći ljude drukčije nego prema njihovim vrlinama i zaslugama. Pitagora je bio prvi Grk koji je rekao da više vredi dobar stranac nego rđav Grk; a u njegovim misterijama su učestvovali s podjednakim pravom varvari kao i Grci. Ovaj kosmopolitizam je bio produkt grčkog genija koji jedino nije znao za drukčije granice među ljudima nego kulturne, smatrajući da na slobodu ima pravo samo prosvećen čovek, a neprosvećen da je prirodom označen rob. Platon i Aristotel su imali predrasude svog vremena u pogledu jednakosti među ljudima; a već Sokrat, njihov učitelj, bio je dao moral koji nije stavljen na razliku klase nego kao nauku o sreći za sve ljude. Ali i Platon govori o pravdi i Aristotel govori o vrlini i o zasluzi.