Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 3)

Сви песници су певали пријатељство. Хорације пева да се ништа не да упоредити са добрим пријатељством. Теренције пева да се не може срећом назвати ништа што се не даје по-делити с пријатељем; а Катул оплакујући смрт једног прија-теља, пева да његов друг у гроб односи и његову душу. – I стари филозофи су пријатељство прославили већма него љубав. Један од њих назива љубав само пријатељством које је полудело. Хомер је славио пријатеља Ахила и Патрокла. Хесиод каже да кад плаћамо пријатеља, треба га платити поштено. Еврипид каже да у болу треба несрећндау пријатељ као болеснику лекар, I овде у Александрији, где пишем ове редове, постојало је за време Клеопатре њено друштво Несравњених, друштво за уживање, али је постојало и њено друштво Синапотанумен, што значи друштво оних који треба да заједно умру. Први је Питагора направио од пријатељства једну филозофску и моралну доктрину. Он је први поставио формулу да је наш пријатељ наше друго ја. Према питагористима, све је заједничко међу пријатељима, чак и опасност за живот или имање једног од њих, јер је пријатељство више и од личног живота. Пријатељством се везују не само два човека међу собом, него и цело човечанство, и сва друга бића. Питагора каже да нарочито милосрђе и наука приближују људе; и да добро законодавство начини од њих једно једино тело; и да сама природа приказује како су два странца међу собом слична као два брата; и, најзад, да се браком улази у везу по самој суштини неразлучно. Питагористи чак ни животиње не искључују из веза пријатељства. Природа и људски закони су подједнаке основе пријатељства. Ово свеопште пријатељство постаје коначно светом интимношћу између људи исте вере; још и више: оно уједињује све расе и све народе, чак и све феле. Ова доктрина је ушла најзад у грчко друштво, државу, чиновништво, војску, који су се сви сматрали везани међусобно пријатељством а не компромисом. Епамионда је и сам био питагориста, ученик Лисиса које се приписују познати „Златни сгихови", иначе, по свему изгледу, дело Питагорино. - Заиста, тебанска легија је била прожета овим духом. Ни доцнија филантропија није могла отићи даље од ове доктрине. За нас је интересантно и да је у то античко доба, кад су се људи делили на слободне и на робове, постојала оваква једна филозофска школа, која је била противна тој класној подели на слободне и на робове, не делећи људе друкчије него према њиховим врлинама и заслугама. Питагора је био први Грк који је рекао да више вреди добар странац него рђав Грк; а у његовим мистеријама су учествовали с подједнаким правом варвари као и Грци. Овај космополитизам је био продукт грчког генија који једино није знао за друкчије границе међу људима него културне, сматрајући да на слободу има право само просвећен човек, а непросвећен да је природом означен роб. Платон и Аристотел су имали предрасуде свог времена у погледу једнакости међу људима; а већ Сократ, њихов учитељ, био је дао морал који није стављен на разлику класе него као науку о срећи за све људе. Али и Платон говори о правди и Аристотел говори о врлини и о заслузи.