Београд некад и сад/6
6.
МИЛАН (с наочарима), ПРЕЂАШЊИ
MИЛАН: Слуга сам понизан.
ЉУБА: Службеница.
МИЛАН: Како сте?
ЉУБА: Благодарим на питању. Како сте ви?
МИЛАН: Благодарим. Мало сам се задоцнио данас.
ЉУБА: Ништа, данас и тако нећемо моћи учити. (Показује Станију.) Моја баба.
МИЛАН (поклони се): Драго ми је.
ЉУБА: Мајка, ово је мој инструктор.
СТАНИЈА: А шта је он?
ЉУБА: Чиновник овде, био је заједно с Велимиром у Паризу.
СТАНИЈА: Да га бог живи, види се добар дечко, шкода што је слеп.
ЉУБА: Како слеп?
СТАНИЈА: Та ете, мора тако млад да носи наочари. (Милану.) Па како сте?
МИЛАН: Фала богу, како сте ви?
СТАНИЈА: Фала богу, како сте ви?
МИЛАН: Фала богу! (Почивка.)
СТАНИЈА: И јошт како сте?
МИЛАН: Фала богу!
ЉУБА: Ону фигуру јошт нисам научила.
МИЛАН: Мало је тешка, то је истина; али је врло лепа.
ЉУБА: Да видите само. (Почне по соби правити фигуре из кадрила.)
МИЛАН: Па добро је. Само док се мало ослободите.
ЉУБА (подскакује): Једва чекам бал. Него, знате ли шта? После подне да се скупимо: ја, Мара и Лепосава, па дођите и ви с друштвом да пробамо.
МИЛАН: Из драге воље.
ЉУБА: За данас нека остане писање.
МИЛАН: Како је ваша воља, и тако је скупштина у Читалишту.
ЉУБА: Па немојте мене ради да пропустите.
МИЛАН: Дакле, после подне гледаћу да се скупимо.
ЉУБА: Драго ће ми бити.
МИЛАН: Ја се препоручујем.
ЉУБА: Службеница.
МИЛАН: Збогом, мајка!
СТАНИЈА: Збогом пошо!
(МИЛАН одлази.)
СТАНИЈА: Бога ти, Љубо, што је теби?
ЉУБА: Шта, мајка?
СТАНИЈА: Што скачеш по соби пред туђим човеком?
ЉУБА: Па то је игра.
СТАНИЈА: Каква игра? Напала си пред туђим човеком па трчиш, канда си полудела. Што ће рећи човек? То је, моја кјерко, безобразно. Не ваља ти посао ништа. Јошт га ваташ за руку. Је л’ нам штогод род?
ЉУБА: Није.
СТАНИЈА: Па која девојка вата страног момка за руку?
ЉУБА: У игри.
СТАНИЈА: Макар и у игри. Свака честита девојка, и свако поштено момче опаше се марамом.
ЉУБА: Но, то би лепо било, кад би у валцеру опасивали се марамом.
СТАНИЈА: Па онда, знаш, девојка кад игра, ваља да се стиди, да гледа у земљу; а не да вата момке за руку.
ЉУБА; Знаш шта је мајка! Да те водим једанпут на бал.
СТАНИЈА: Што је то „на бал“?
ЉУБА: Тако, скупе се и мушки и женски, пак играју по целу ноћ.
СТАНИЈА: И девојке иду ноћу? То не ваља, кћерко.
ЉУБА: Е, не иду саме, него с матером, или с родом.
СТАНИЈА: Ја велим, боље би било да и оне остану код куће па да лепо спавају.
ЉУБА: Али само да видиш, мајка, допашће ти се.
СТАНИЈА: А што имам да видим? Ако су све таке, то је крај света.
ЉУБА: Е, друге јошт више раде, особито оне које су биле у Панчеву, у Земуну, у Пешти, или у Бечу на воспитанију. Да се чудиш, мајка, како су слободне.
СТАНИЈА: Куд ће веће слободе, него кад девојка увати момка за руку, и сас ш њим се витла по кући.
ЉУБА: А кад га руком увати испод пазува, и ш њим иде у шетњу?
СТАНИЈА: Што, што?
ЉУБА: То је, кад нећеш да те водим на бал, да све видиш.
СТАНИЈА: Што да идем? Што да видим? Безобразлук? — Штоно приповедаше стари, да је једна варош пропала у земљу за безобразлук, и Београд ће пропасти.
ЉУБА (смеје се): Што девојке воде Мушкарце под руку?
СТАНИЈА: Јест, зато. Бог се мора расрдити на тај свет.
ЉУБА: А кад се момак и девојка загрли?
СТАНИЈА: Грле се који су неваљали. Зато таква девојка не сме ни на свет да изиђе, да је не пљују.
ЉУБА: А овде свет гледа да не пљује, него јошт фали.
СТАНИЈА: Прођи се шегачине, кјерко. Ведла си мене стару, па тераш спрдњу. То је срамота.
ЉУБА: Не шалим се, мајка, бога мн, него се тако игра валцер. Ето овако. (Дигне је, па јој покаже.)
СТАНИЈА: И то једно мушко и једно женско?
ЉУБА: Јесте.
СТАНИЈА: А шта веле мајке и очеви?
ЉУБА: Кажем ти, ништа; него су јошт невесели, ако им неће нико да узме кћер да игра.
СТАНИЈА (седне опет): Еј Београде, Београде, у што те фалише! Ниси више Београд, него црноград.
ЉУБА: Па да видиш, кад стане музика и сви се увате под руку.
СТАНИЈА: Не говори више, кумим те Богом живим. Немој да ти умрем од чуда.
ЉУБА: Ала си проста, мајка.
СТАНИЈА: Сад ја проста, што мрзим безобразлук; а ти ниси, што ваташ момка за руку. Зашто да га ваташ за руку; шта је он тебе?
ЉУБА (смеши се): Он је мој швалер.
СТАНИЈА: Шта је то?
ЉУБА: Љубовник.
СТАНИЈА (разрогачи очи): Шта рече, црна кјерко?
ЉУБА: Па кажем ти, љубовник.
СТАНИЈА: Која поштена девојка има љубовника? Куку, Нешо, да од бога најдеш!
ЉУБА: Ћути, мајка, то није ништа зло; то је мода.
СТАНИЈА: Каква је то безобразница мода, што квари свет? Ама је ли Неша слеп, види ли он све?
ЉУБА: Та кажем ти, то је обичај. Оди да видиш, како се тамо двоје по Калимегдану шетају.
СТАНИЈА (устане, па гледи): Куку! За моје време идјаше муж напред, а жена за њим полако.
ЉУБА: Оно нису муж и жена, него једно је момак, а друго девојка.
СТАНИЈА: Па девојка води га под руку! Гле како је безобразна, како размеће рукама, како му говори. Јошт је он бољи, иде кротко, а она се развилила.
ЉУБА: Па она и треба да је слободнија, зашто је женско.
СТАНИЈА (обазре се, па је мери): То велиш, а оно је зло, кад девојка сагне главу и кад дође мушко, а она га пољуби у руку.
ЉУБА: Сад мушки љубе у руку девојке и жене.
СТАНИЈА: Истину ли говориш?
ЉУБА: Бога ми, мајка!
СТАНИЈА: Еј Београде, како ли поцрни! (Запева.) Куку, Стано, кукавица, куку, Стано, несрећница што си, Стано, дочекала; те да покор, Стано, гледаш! (Међутим је опет села.)
ЉУБА: Немој, мајка, немој! Ту нисам ни ја крива, ни ти; него сад је тако ушло у обичај.
СТАНИЈА: Та то је, моја кјерко. Како дојде Неша, таки да ми тражи кола, нећу да умрем у овом вилајету. (Чује се тутањ од каруца.) Што се то тресе кућа?
ЉУБА: Каруце, мајка, пролазе.
СТАНИЈА: Што је то каруце?
ЉУБА: Кола лепа од коже.
СТАНИЈА: Па што тако трче?
ЉУБА: Тако се иде на каруцама.
СТАНИЈА: Да ти се истресе душа.
ЉУБА: Е, ту се нимало не труцка, него се возаш као у колевки.
СТАНИЈА: Ја знам, лепо два вочића, па седнеш како ти је воља.
ЉУБА: Е, сад се више нико на воловима не вози, то би и срамота било.
СТАНИЈА: Све је у вас срамота. — Него, кјерко, осуше ми се уста од муке. Дај ми неко слатко.
ЉУБА: Чекај, мајка, да ти дам нешто, што ниси никада јела. — Вучко!
|