Бела месечина

БЕЛА МЕСЕЧИНА

Раскошно месец снегом бисер дроби,
Врх модрих вода дршће кришом смрека,
Као да сунце у загрљај чека,
Док бела поноћ вечност трком роби.

А у твом оку пуном зимског иња
Разигран месец у рој звезда прште,
Мада небеса суморно се мрште
У тај час болне самрти растиња.

И презрели смо то опело свето
Љиљане своје расипљући царски,
Јер док се плео звизгај јануарски,
У нама младо рађало се лето.

О, зар ће некад да се зајесени,
Зар ноћ оловна разбиће нам чаше,
Зар помрчаће вечно подне наше,
Зар нарди наши биће погребени?

Верујмо вечно у наш живот свежи,
Увеле смокве плод сишући свенут,
Док измиче нам подло трен по тренут,
Крашћемо сунце, које од нас бежи.

(1914)