Бег Иван-бег на граду сједаше,
Од вјетра се штитом заклањаше,
А од сунца везеним јаглуком.
Гледала га с пенџера дивојка,
Бацала се туњам и наранчам: 5
Жуте туње у штит удараше,
А наранче у прса јунака.
Проговара беже Иван-беже:
„Милуј, милуј, моја драга душо!
Како си ме стала миловати, 10
Свака ме је срића миловала.
Три пута сам на ћабу ходио,
Сва три пута здраво доходио,
Ништа драгу даровао нисам;
Шта ћеш, душо, да те сад даривам? 15
Ил ћеш, душо, роба ил робињу?
Ил ћеш, злато, дибу и кадифу?
Ил ћеш, срце, спензу небројену?"
„Нит ћу, драги, роба ни робиње,
Јер ја немам робу господара; 20
Нит ћу, душо, дибе ни кадифе,
Јер је немам прам кому носити;
Нит ћу, срце, спензе небројене,
Јер ја немам спензу ди сасути.“
Скочи Иво на ноге лагане, 25
Узе Мару за бијелу руку,
Одведе је своме билом двору.
