Бајо Пивљанин и Але Новљанин
Град градила пребијела вила
Ни на небо ни на земљу црну,
Но од јеле до зелене јеле,
Не гради га клаком и камењем,
Но бијелом кости од јунака,
Од јунака и од коња врана,
Ево јој је преминула грађа
До пенџера и првог тавана.
Тад се вила на невољи нађе,
Те ми пише листак књиге танке
У Перасту Бају Пивљанину:
"Чујеш, Бајо, мој сиви соколе,
"Јеси л’ чуо, али ти ко казо,
"Да ја вила грађевину градим,
"Ема ми је прекинута грађа
"До пенџера и првог тавана,
"Премањка ми кости јуначкије.
"Но окупи твоју чету, Бајо,
"Ајде с њима у планину, побре,
"Не би ли ти Бог и срећа дала,
"Да би мене набавио грађе."
Када Бају ситна књига дође,
И кад виде што му ситна пише,
Ону чита, брже другу пише,
Одасла је у планини вили:
"Чујеш ли ме, посестримо вило,
"Не могу ти набавити грађе,
"Него ћеш ме мало причекати
"До весела данка Ђурђевога,
"Кад се гора изодије листом,
"А рудина травом и цвијетом,
"Кад окопни снијег у врхове,
"Кад пресахне вода у лугове,
"Жениће се Але од Новога,
"С милом ћерцом паше од Ченгића,
"Тадар ћу ти грађе набавити."
То вријеме мало потрајало,
Примаче се весел данак Ђурђев,
Устаде се Але од Новога,
Стаде Але купити сватове,
Све сватове биране сакупља,
Пет стотина свата сакупио,
Састави их Але пред дворове.
Тад се отлен с њима покренуо,
Тадар га је Бајо упазио.
Та ни Бајо залуд не стајаше,
Него Бајо чету окупива.
Да ти неке поглавице кажем,
Од приморја неке витезове:
Од Кратола два брата Костића,
Од Луштице до два Русовића.
А од Грбља два сива сокола,
Два сокола два Лазаревића,
И сердара Вука Мирковића,
И сокола Љеповића Рада,
И делију Вукшића сердара.
Отле Бајо у Заљути мину,
И покупи редом Заљућане,
Баш јунака Перовић-Радула,
И сокола Мићуновић-Вука.
Од Пераста Бајо сакупио
Десетеро црне лацманчади,
Који куће ни баштине нема,
Него само пушку шеишану,
Ђе омјери, да не погријеши,
Ђе погоди, мелем не требује.
Отлена се покренуо Бајо,
Доклен с четом у планину дође,
Око друма с четом запануо.
Але иде путем пјевајући,
Јере бјеше суминуо Баја,
Докле Але дође на Загорје,
На Загорје у паше Ченгића.
Ченгић паша дочеко га дивно,
Пију вино за неђељу дана.
Кад неђеља на пунано дође,
Устаде се Але од Новога,
И дозива пашу од Ченгића:
"Мио тасте, пашо од Ченгића,
"Износ’ даре, изводи ђевојку,
"Вријеме је дома да идемо."
Послуша га паша Ченгинића,
Те изнесе даре на сватове,
И изведе лијепу ђевојку.
Свакојега свата даровао,
Свакојега који за што бјеше,
Младожењи коња и ђевојку.
Отален се покренуо Але,
Докле усред од планине дође,
[.........................................]
"Али вијор од планине пухну,
"И мало ми подиже мараму
"И угледах голема јунака,
"Љуто кратка, а доста дебела,
"Црн му перчин био врат прекрио,
"Црна ока а црнога брка,
"Џевердаром ђе броји сватове,
"Не бих рекла ни порекла млада,
"Него да је од Пераста Бајо,
"По прилици како људи кажу."
Ал’ ђевери цури бесједили:
"Муч’, ђевојко, шинула те гуја,
"Оно није од Пераста Бајо,
"Него наши брзи сретиоци
"Из Новога града бијелога."
Мало стаде, не би николико,
У то танке пушке запуцаше,
Кроз планину разагнаше Турке,
Ћерају их тамо и овамо
Као вуци кроз планину овце.
Ниједнога жива не пуштише,
Ни да кажу како им је било.
Ма утече Але од Новога,
И уведе лијепу ђевојку.
Викну Бајо грлом бијелијем:
"Је ли мајка родила јунака,
"Да он пође за Турчином трагом,
"Не би ли му Бог и срећа дала,
"Да би оно погубило Туре,
"А ђевојку дивну уфатио."
Ма се један добар јунак нађе,
Од приморја Раде Љеповића,
Те он трагом за Турчином пође,
Ал’ га богме стићи не могаше,
Но га зове грлом бијелијем:
"Причекај ме, Але од Новога,
"Поведе ми лијепу ђевојку,
"Не дадох ти дара ниједнога,
"Но причекај да се дарујемо."
Ма се Турчин лијен не находи,
Но причека у планини Рада,
Док се Раде близу примакнуо.
Када је се примакнуо близу,
А да видиш оно силно Туре,
Од образа ужди џевердана
На сокола Рада Љеповића.
Ђе га смјери, ту га погодио,
Погоди га у прси јуначке.
Ема Раду Бог и срећа дала,
Е је зрно зрно ударило:
Погоди му пуце од доламе,
Тере Раду не зађеде меса.
Раде свога ужди џевердана,
И погоди од Новога Ала,
Погоди га међу лопатице
Изгорје му црне утробице,
Ни живога земља не дочека.
Туре паде, а припаде Раде,
Уграби му главу и оружје,
И његова дора дебелога,
И уфати лијепу ђевојку,
Па је води Бају Пивљанину.
Теке дође, дарова је Бају,
Бајо њему двије пушке мале.
Отолен се чета покренула,
Покупише с Турака оружје,
На њиове коње товарише.
Здраво по’ше дома на трагове,
Пјевајући и лумбардајући,
Разд’јелише свијетло оружје,
Бају даше дивно старјешинство
Дадоше му лијепу ђевојку.
