Мили Боже, чуда великога,
Ђе у јесен гора пролистала,
и у гори јабука цветала.
Под њом сједе кићени сватови,
Међу њима лијепа дјевојка.
Ал' говори лијепа дјевојка:
"Богом вама, кићени сватови,
Тијо 'ајте, а ви не пјевајте,
Ова гора никад сама није.
У њој има тридесет ајдука,
Међу њима арамбаша Лука!"
Још су они у ријечи били,
Кад ето ти тридесет ајдука,
Понајпредњи арамбаша Лука.
Проговара арамбаша Лука:
"Богом вама, кићени сватови!
Ил' волите погубити главе,
Или нама предати дјевојку?"
Ал' говоре кићени сватови:
"Ми волимо главе погубити,
Него вама цуру поклонити!"
Трже Лука сабљу из корица,
Свема редом поодсјеца главе!
Кад је дошо редак на дјевојку,
Њој говори арамбаша Лука:
"Ој, дјевојко, имаш кога свога?"
"Имала сам брата јединога,
И он ми је у ајдуке о'шо,
По имену арамбаша Лука."
Цикну Лука кајно љута змија
и Подврисну кајно бијела вила:
"Богом теби, моја сестро мила,
Што се прво показала нијеси,
Да не губим твојије' сватова,
И својега зета јединога!"
