Баба Стана

Баба Стана  (1894/1897)  Писац: Радоје Домановић

- сличица из живота. -

Баба-Стана је живела толико, да је готово и себе преживела. Давно су у ње изумрла осећања, мисли и жеље, што би се само ње лично тицале. Сад живи међу својим синовима, снахама, ожењеним унуцима и праунучићима... Своје дане давно је, што ’но веле, почела већ на прсте бројати, па ипак живи и задовољна је. Гледа око себе толико душа, којима је она живот дала, па јој годи жагор кућевни, плач и писка мале деце; годи јој тај бујан, млад живот, што је окружава и трепти у пуној сили својој пред њеним клонулим, старим очима. Њој је увек у памети мисао: „Све је ово моје, све сам то ја подигла и одгајила”! Живи за њихову срећу и напредак, а њој је доста што ће имати ко, да јој „дође на гроб и запали свећу”, што је често говорила; што „неће умрети у туђини или под плотом, но међу својима!” Што ће имати ко, да јој „склопи очи и прекрсти руке”; што ће јој имати ко, да „удели за душу, и да је помене на богомољи у цркви”.
Колико она ужива у томе што може помоћи по нешто у кући! Кад на пример, довлаче жито, те стоварају амбаре и она се ту нађе, па оно мало зрневља, што се расуло пажљиво покупи у суху смежурану шаку, па оде до амбара, изручи тамо и изговори „штета је да се расипа”. Тако љушчице по дворишту, што су разбацане, скупиће, и онда би лаганим корацима, онако повијена од старости, ушла и оставила их крај ватре. Ако ко пође по-даље где од куће, она ужива у томе, што ће му дати савета, и узгред рецимо очистити му какву мрљицу на оделу говорећи како је „срамота изаћи било како у туђ свет”, и како може ко рећи: „као да нема ко да га поучи”, а мисли, како би се сваки прекор на њу најпре односио. Кад деца имрве при јелу, она пажљиво покупи мрвице, па их да пилићима да поједу. „Боље, вели, нека поједе пиле, него да се гази; грехота је!” Особито јој задовољство чни, кад је синови по некад запитају што за савет, или када би је снахе запитале по што-шта око подизања деце, те би с највећим поносом и задовољством започела реченицом: „Е, све сам ја ово подигла”, а за тим прича појединце о томе и томе сину кад је био мали, како га је његовала, па о ћерима и свима редом, а заврши речима; „Тако је то децо: на млађима свет остаје, па ви после гледајте сами кад ја склопим очи!”
Када примети и најмању трунку непоштовања према себи, јако се растужи, и сузе јој засветле у очима.
Једном тако разговарше са снахом држећи једног малишана, који је гребе ручицама по смежураном образу изговарајући: „баба, баба!” Била је весела и гођаше јој, те рече: „да ли ће и овај мали лала да ме се сјећа?” А за тим се обрати детету речима: „хоћеш ли благо баби?”
Децу особито воли. Кад је лето она их носи по дворишту тепајући им на разне начине и тек узгред за се изговара: Гле, изнели на поље корито! Може да прсне од сунца! — Или — Морам да им кажем, да затворе ону рупу на огради, што су је пси направили: може ући какво прасе и учинити штету!
Угледала је неку кладу што стоји на дворишту, и мисли како је штета да трули. Чује, где рикне говече у обору и изговори: „да л’ су се сетили да их напоје, полипсаће стока жедна!” — А кад уђе у кућу обично уздахне и изговори: „еј децо, децо!” жалећи у том тренутку што их неће имати ко да учи, кад она умре.
Синовима врло често прича како су и они били тако исто мали као сад њихова деца.
— Све кад гледам малог Васу а ја се сетим тебе кад си био мали. Ето, ако не знаш, исти си такав био: пун, пун као јабучица, па сам те све крила кад долазе људи, да те не би ко урекао!
Сваког јутра сама поји кокоши, дозивајући их слабим гласом : „пило, пило, пило!” — Сипа им воду у
мало корито што је пред кућом и чучи на земљу. Кокоши пију издижући једна по једна главу, кљуцајући једна другу и грабећи се која ће доћи пре да пије, а она им тепа: „де, ти, матори, говори великом петлу, причекај мало, мораш све ти први!” и махне на њега руком, а све кокоши прену, и мало прође па се на ново скупе. „Баш овај шарени враг, говорила би баба једној кокици, ретко долази кад их хранимо; знам је, мршава као грана!”
Често седи у кући, и гледа, како јој снахе раде, бринући се о свакој ситници. Кад хоће да посоле јело, а она примети:
— Упитај, дете, да није ко посолио? бојим се, посолићете два пута, па срамота да изнесете пред
раденике преслано!
— Гле како је тај лонац прскао примети кад што, чувајте га, штета тако добар лонац да пропадне.... Мислим да су више од цванцика дали за њега!
Кад купају децу, а она приђе и својом руком огледа воду, да није много врела или хладна.
— Бог и душа још мало хладне воде треба, опариће се дете. — Том приликом прича како је тако једном опарила Марка (свог најстаријег сина), кад га је купала.

—

Једнога дана, не сећам се који је био, седе у кући: баба Стана, њен син и снаха, са још два три унучета. Остала чељад била су на раду у пољу. Разговарали су о разним стварима. Таман је баба-Стана почела говорити како треба изнети со из подрума јер ће, вели, да одвугне и пропадне, а у том утрча уплашен и задијан њихов момак па једва изговори: „упалио се амбар!" Сви троје онемише и прекидоше разговор; дуго су гледали момка бледи у лицу и са полуотвореним устима.
— Ах, Боже, онолико жито! — једва изговори пошто се мало прибра њен син, и одмах са женом изјури на поље, а њој рече, да седи са децом.
Насталаје велика граја око амбара.
Једни јуре те сазивију суседе, од којих по неких већ и сами трче у помоћ, а још с пута дају савете вичући на сав глас и сами уплашени. Чељад се устумарала на све стране и баба Стана чује тапкање ногу, кад ко протрчи поред куће, а за тим гласове:
„брзо, дај воду”... „трчи зови тога и тога!”... „бежи”... „чувај се да те не убије греда!”... „где је бакрач?”... „брзо, брзо, похитај, сипај на ону греду”... „Вадите жито с овог другог краја!”... „Пропаде све”... итд.
— Еј децо, децо, толика мука! — шапуће баба Стана и не могавши се уздржати, затвори децу, па и сама похита „да помогне”.
— Морам да видим и ја!.. Још су то деца; пропашће и она; све ће им изгорети!
Које од старости, које од страха и узбуђења једва се креташе, упињући се из све снаге.
— Бежи ти мајко — чуле су се речи кроз збрку осталих речи и гласова.
— Јест, бежи, мајко, а то нека пропада! — мислила је. Слаба и погрбљених леђа од старости, једва се
мицала напред, а у старим очима, што су дубоко повучене у главу испод набраног чеа, већ се блистаху сузе.
Снахе, унуци и остали протрчавају поред ње а уплашени и збуњени узгред изговоре: „где ћеш ти мајко? Иди у кућу”.
Она их поче и псовати у својој љутњи, јер је у том часу гледала будућност своје деце уништену и упропашћену. Све су оне лепе мисли њене о срећи њиховој прсле као пена. Њом је овладала мисао, да и она мора помоћи, па ма шта било. Увуче се и сама у гомилу оних што су гасили, где је због велике забне остала непримећена. Уздисала је и са сузама изговарала:
—Еј, децо, моја, баш све пропаде” Како јој је тужно било слушати оне очајничке узвике своје деце, у којима налазаше потврђења својим мислима?!
Упињала се из петних жила, сва дршчући, да се кроз узбуњену гомилу провуче и сама баш до амбара, јер јој се чинило, да она може много учинити.
—Боже, молим ти се, ти их сачувај! — шапутала је при том у очајању.
У таквој забуни: неко је очепи, неко гурне на једну, неко на другу страну, и она издржа све те напоре и продре баш до амбара.
Може се замислити какав је утисак учинио упаљени и полуизгорели амбар на баба-Стану. Дуго је гледала немоћна тужна, а кад која греда прегори, изговорила би само: „изгоре и она”, шапућући тихо молитву псле тога...
На послетку реши се, да обиђе с друге стране и види, има ли шта да се склони „да бар не гори оно, што се може сачувати”. Нико је није приметио, и она, лагано, обиђе около, и прође с противне стране, где примети укопано корито баш уза саму зграду. (Из тога су корита хранили свиње.) Приђе, па се стаде из све снаге упињати да га извуче и склони...

—

Видели су да нема помоћи.
Већ су греде са треском падале и пламен је бивао све јачи. Сви се се уклонили даље, и сузним очима гледали, како им пропада дугогодишњи труд. Почеше запиткивати да није које дете изашло, па брзо појурише у кућу.
Видели су децу, али баба-Стане нема.
Стадоше уплашено запиткивати: „где је?”
Неки казаше, да су је видели у дворишту, само не знају где је отишла.
Мало је прошло, и они је нађоше крај онога корита — мртву.
Прегорела греда пала је на њу и убила је...
Брзо је извукоше да не би изгорела.

Извор

1897. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година друга. стр. 2-5.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Радоје Домановић, умро 1908, пре 116 година.