Baba Stana
| Baba Stana (1894/1897) Pisac: Radoje Domanović |
| - sličica iz života. - |
Baba-Stana je živela toliko, da je gotovo i sebe preživela. Davno su u nje izumrla osećanja, misli i želje, što bi se samo nje lično ticale. Sad živi među svojim sinovima, snahama, oženjenim unucima i praunučićima... Svoje dane davno je, što ’no vele, počela već na prste brojati, pa ipak živi i zadovoljna je. Gleda oko sebe toliko duša, kojima je ona život dala, pa joj godi žagor kućevni, plač i piska male dece; godi joj taj bujan, mlad život, što je okružava i trepti u punoj sili svojoj pred njenim klonulim, starim očima. Njoj je uvek u pameti misao: „Sve je ovo moje, sve sam to ja podigla i odgajila”! Živi za njihovu sreću i napredak, a njoj je dosta što će imati ko, da joj „dođe na grob i zapali sveću”, što je često govorila; što „neće umreti u tuđini ili pod plotom, no među svojima!” Što će imati ko, da joj „sklopi oči i prekrsti ruke”; što će joj imati ko, da „udeli za dušu, i da je pomene na bogomolji u crkvi”.
Koliko ona uživa u tome što može pomoći po nešto u kući! Kad na primer, dovlače žito, te stovaraju ambare i ona se tu nađe, pa ono malo zrnevlja, što se rasulo pažljivo pokupi u suhu smežuranu šaku, pa ode do ambara, izruči tamo i izgovori „šteta je da se rasipa”. Tako ljuščice po dvorištu, što su razbacane, skupiće, i onda bi laganim koracima, onako povijena od starosti, ušla i ostavila ih kraj vatre. Ako ko pođe po-dalje gde od kuće, ona uživa u tome, što će mu dati saveta, i uzgred recimo očistiti mu kakvu mrljicu na odelu govoreći kako je „sramota izaći bilo kako u tuđ svet”, i kako može ko reći: „kao da nema ko da ga pouči”, a misli, kako bi se svaki prekor na nju najpre odnosio. Kad deca imrve pri jelu, ona pažljivo pokupi mrvice, pa ih da pilićima da pojedu. „Bolje, veli, neka pojede pile, nego da se gazi; grehota je!” Osobito joj zadovoljstvo čni, kad je sinovi po nekad zapitaju što za savet, ili kada bi je snahe zapitale po što-šta oko podizanja dece, te bi s najvećim ponosom i zadovoljstvom započela rečenicom: „E, sve sam ja ovo podigla”, a za tim priča pojedince o tome i tome sinu kad je bio mali, kako ga je njegovala, pa o ćerima i svima redom, a završi rečima; „Tako je to deco: na mlađima svet ostaje, pa vi posle gledajte sami kad ja sklopim oči!”
Kada primeti i najmanju trunku nepoštovanja prema sebi, jako se rastuži, i suze joj zasvetle u očima.
Jednom tako razgovarše sa snahom držeći jednog mališana, koji je grebe ručicama po smežuranom obrazu izgovarajući: „baba, baba!” Bila je vesela i gođaše joj, te reče: „da li će i ovaj mali lala da me se sjeća?” A za tim se obrati detetu rečima: „hoćeš li blago babi?”
Decu osobito voli. Kad je leto ona ih nosi po dvorištu tepajući im na razne načine i tek uzgred za se izgovara: Gle, izneli na polje korito! Može da prsne od sunca! — Ili — Moram da im kažem, da zatvore onu rupu na ogradi, što su je psi napravili: može ući kakvo prase i učiniti štetu!
Ugledala je neku kladu što stoji na dvorištu, i misli kako je šteta da truli. Čuje, gde rikne goveče u oboru i izgovori: „da l’ su se setili da ih napoje, polipsaće stoka žedna!” — A kad uđe u kuću obično uzdahne i izgovori: „ej deco, deco!” žaleći u tom trenutku što ih neće imati ko da uči, kad ona umre.
Sinovima vrlo često priča kako su i oni bili tako isto mali kao sad njihova deca.
— Sve kad gledam malog Vasu a ja se setim tebe kad si bio mali. Eto, ako ne znaš, isti si takav bio: pun, pun kao jabučica, pa sam te sve krila kad dolaze ljudi, da te ne bi ko urekao!
Svakog jutra sama poji kokoši, dozivajući ih slabim glasom : „pilo, pilo, pilo!” — Sipa im vodu u
malo korito što je pred kućom i čuči na zemlju. Kokoši piju izdižući jedna po jedna glavu, kljucajući jedna drugu i grabeći se koja će doći pre da pije, a ona im tepa: „de, ti, matori, govori velikom petlu, pričekaj malo, moraš sve ti prvi!” i mahne na njega rukom, a sve kokoši prenu, i malo prođe pa se na novo skupe. „Baš ovaj šareni vrag, govorila bi baba jednoj kokici, retko dolazi kad ih hranimo; znam je, mršava kao grana!”
Često sedi u kući, i gleda, kako joj snahe rade, brinući se o svakoj sitnici. Kad hoće da posole jelo, a ona primeti:
— Upitaj, dete, da nije ko posolio? bojim se, posolićete dva puta, pa sramota da iznesete pred
radenike preslano!
— Gle kako je taj lonac prskao primeti kad što, čuvajte ga, šteta tako dobar lonac da propadne.... Mislim da su više od cvancika dali za njega!
Kad kupaju decu, a ona priđe i svojom rukom ogleda vodu, da nije mnogo vrela ili hladna.
— Bog i duša još malo hladne vode treba, opariće se dete. — Tom prilikom priča kako je tako jednom oparila Marka (svog najstarijeg sina), kad ga je kupala.
—
Jednoga dana, ne sećam se koji je bio, sede u kući: baba Stana, njen sin i snaha, sa još dva tri unučeta. Ostala čeljad bila su na radu u polju. Razgovarali su o raznim stvarima. Taman je baba-Stana počela govoriti kako treba izneti so iz podruma jer će, veli, da odvugne i propadne, a u tom utrča uplašen i zadijan njihov momak pa jedva izgovori: „upalio se ambar!" Svi troje onemiše i prekidoše razgovor; dugo su gledali momka bledi u licu i sa poluotvorenim ustima.
— Ah, Bože, onoliko žito! — jedva izgovori pošto se malo pribra njen sin, i odmah sa ženom izjuri na polje, a njoj reče, da sedi sa decom.
Nastalaje velika graja oko ambara.
Jedni jure te saziviju susede, od kojih po nekih već i sami trče u pomoć, a još s puta daju savete vičući na sav glas i sami uplašeni. Čeljad se ustumarala na sve strane i baba Stana čuje tapkanje nogu, kad ko protrči pored kuće, a za tim glasove:
„brzo, daj vodu”... „trči zovi toga i toga!”... „beži”... „čuvaj se da te ne ubije greda!”... „gde je bakrač?”... „brzo, brzo, pohitaj, sipaj na onu gredu”... „Vadite žito s ovog drugog kraja!”... „Propade sve”... itd.
— Ej deco, deco, tolika muka! — šapuće baba Stana i ne mogavši se uzdržati, zatvori decu, pa i sama pohita „da pomogne”.
— Moram da vidim i ja!.. Još su to deca; propašće i ona; sve će im izgoreti!
Koje od starosti, koje od straha i uzbuđenja jedva se kretaše, upinjući se iz sve snage.
— Beži ti majko — čule su se reči kroz zbrku ostalih reči i glasova.
— Jest, beži, majko, a to neka propada! — mislila je. Slaba i pogrbljenih leđa od starosti, jedva se
micala napred, a u starim očima, što su duboko povučene u glavu ispod nabranog čea, već se blistahu suze.
Snahe, unuci i ostali protrčavaju pored nje a uplašeni i zbunjeni uzgred izgovore: „gde ćeš ti majko? Idi u kuću”.
Ona ih poče i psovati u svojoj ljutnji, jer je u tom času gledala budućnost svoje dece uništenu i upropašćenu. Sve su one lepe misli njene o sreći njihovoj prsle kao pena. Njom je ovladala misao, da i ona mora pomoći, pa ma šta bilo. Uvuče se i sama u gomilu onih što su gasili, gde je zbog velike zabne ostala neprimećena. Uzdisala je i sa suzama izgovarala:
—Ej, deco, moja, baš sve propade” Kako joj je tužno bilo slušati one očajničke uzvike svoje dece, u kojima nalazaše potvrđenja svojim mislima?!
Upinjala se iz petnih žila, sva drščući, da se kroz uzbunjenu gomilu provuče i sama baš do ambara, jer joj se činilo, da ona može mnogo učiniti.
—Bože, molim ti se, ti ih sačuvaj! — šaputala je pri tom u očajanju.
U takvoj zabuni: neko je očepi, neko gurne na jednu, neko na drugu stranu, i ona izdrža sve te napore i prodre baš do ambara.
Može se zamisliti kakav je utisak učinio upaljeni i poluizgoreli ambar na baba-Stanu. Dugo je gledala nemoćna tužna, a kad koja greda pregori, izgovorila bi samo: „izgore i ona”, šapućući tiho molitvu psle toga...
Na posletku reši se, da obiđe s druge strane i vidi, ima li šta da se skloni „da bar ne gori ono, što se može sačuvati”. Niko je nije primetio, i ona, lagano, obiđe okolo, i prođe s protivne strane, gde primeti ukopano korito baš uza samu zgradu. (Iz toga su korita hranili svinje.) Priđe, pa se stade iz sve snage upinjati da ga izvuče i skloni...
—
Videli su da nema pomoći.
Već su grede sa treskom padale i plamen je bivao sve jači. Svi se se uklonili dalje, i suznim očima gledali, kako im propada dugogodišnji trud. Počeše zapitkivati da nije koje dete izašlo, pa brzo pojuriše u kuću.
Videli su decu, ali baba-Stane nema.
Stadoše uplašeno zapitkivati: „gde je?”
Neki kazaše, da su je videli u dvorištu, samo ne znaju gde je otišla.
Malo je prošlo, i oni je nađoše kraj onoga korita — mrtvu.
Pregorela greda pala je na nju i ubila je...
Brzo je izvukoše da ne bi izgorela.
Izvor
[uredi]1897. Zora, list za zabavu, pouku i književnost. Godina druga. str. 2-5.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Radoje Domanović, umro 1908, pre 116 godina.
|