Аутобиографија/ХРИШЋАНСКА НАУКА

ХРИШЋАНСКА НАУКА

ХРИШЋАНСКА НАУКА

          Учећи хришћанску науку мени је необично омилела незнабожачка вера. То долази вероватно отуда што нас је катихета, који нам је тај предмет предавао, тако нехришћански тукао да се ја и дан-данас у цркви, кад слушам проповед о хришћанском милосрђу, осврнем на све стране, зазирући да ме не звизне митрополит патарицом или ђакон кадионицом. Та је појава један доказ више да утисци из ране младости остављају врло дубок траг у души.
          Сећам се, на пример, да сам због седам мршавих крава изео седам тако дебелих батина да о дебелим кравама нисам смео ни говорити. Па онда Марија и Магдалена мал' ми нису дошле главе. Због ове последње, тј. због Магдалене, морао сам једанпут да свлачим панталоне пред целим разредом, да се повалим по клупи и да издржим дванаест удараца по голоме телу. Од тога доба ухватио сам такав страх да ни доцније у животу, кад год бих срео женску која се зове Магдалена, ја не бих смео пред њом да свлачим панталоне.
          Било је и лекција које ми нису правиле тешкоће. Тако, на пример, Адам и Ева били су ми врло симпатични, вероватно са своје наивности, а можда и стога што је први грех једне жене уопште симпатична ствар. Али док су ми Адам и Ева били симпатични, дотле су ми њихова деца правила ужасне малере. Због познате фирме „Каин & Авељ“ извукао сам три пута батине. Једанпут зато што сам казао да је Авељ убио Каина, други пут што сам казао да су Каин и Авељ били апостоли, а трећи пут, не сећам се, а чини ми се зато што сам казао да је Каин продао Авеља мисирским трговцима за тридесет сребрника.
          На годишњем је испиту, разуме се, било грдне смејурије. Председавајући професор хватао се рукама за трбух и узвикивао: „Иди, дете, до ђавола, нисам се овако слатко насмејао већ толико година!“ а испитујући професор, односно катихета, трипут је стезао песнице и залетао се на мене, али се увек уздржавао с обзиром на свечаност тренутка. Једва што ми је онако кроз зубе поменуо нешто оца и мајку.
          Разуме се, кад сам се већ једанпут збунио, да је после све ишло наопако. Тако, на пример, кад ми је катихета поставио питање о Адаму и Еви, не би ли ме том најлакшом и мени иначе најсимпатичнијом лекцијом помогао да се извучем, ја сам почео овако:
          — Адам и Ева били су први људи... први људи... Адам је био први човек, а Ева је била прва жена. И они су, као први људи, живели у рају. И они су врло лепо живели, али једнога дана Адам загризе Еву... загризе Еву и због тога му Господ Бог пребије једно ребро...
          И затим је, на задовољство председавајућег, све у томе тону ишло. Ја сам на испиту једноставно измешао Стари и Нови завет тако вешто као што би добар коцкар измешао два пакла карата. Катихета ме је двапут заустављао да не говорим, али ме је председавајући храбрио и терао да наставим, обраћајући се катихети речима: „Ама пустите га, молим вас, да се бар слатко насмејемо!“
          Ја сам, као што рекох, стрпао дванаест Христових апостола у Нојев ковчег; за Содому и Гомору рекао сам да су то два света храма у којима је Исус са успехом проповедао свој наук: „Љуби ближњега свог“; за Христа сам још рекао да је четрдесет дана провео у китовој утроби, припремајући се за своју божанску науку; за десет заповеди божјих сам рекао да их је Јуда продао на гори Арарату, и најзад сам целу ствар завршио тиме што сам, на питање: шта знам о Пилату, рекао да је Пилат син Мојсијев, да је изродио велико племе и, кад је тај посао свршио, да је опрао руке.
          Уосталом, ја ни дан-данас не разумем чега у свима овим мојим одговорима има смешнога и чему се управо председавајући професор тада онако слатко смејао? Хришћанска наука за мене је — као што је то за врло велик број хришћана и дан-данас — била једна збирка разних чудноватих и невероватних прича и ја не видим да је то био неки страховити грех измешати све те приче као што сам то ја учинио. Не видим, наиме, шта би више о хришћанству знао онај који би све приче испричао онако како су оне у књизи записане?
          Али, руку на срце, није се наш катихета задржавао само на библијским причама; улазио је он и у суштину Христове науке и управо због те суштине мал' не изгибосмо сви до једнога. Тако, на пример, он нам је говорио дуго и опширно о основним начелима Христове науке. Ми смо врло пажљиво пратили његова предавања, тј. врло пажљиво смо посматрали сваки покрет његових руку, бојећи се да не звизне кога.
          Идућег часа, разуме се, настало би пропитивање онога што смо прошлога часа слушали.
          — Које је прво основно начело Христове науке? — пита г. катихета првога међу нама са којим му се сретне поглед.
          Онај грешник диже се са места и ћути као заливен. Катихету већ подилази гнев и понавља питање.
          Ђак упорно ћути, са истрајношћу првих хришћана пред судом многобожачких тирана.
          — Које је прво основно начело Христове науке, звекане један? — понавља гневно катихета и већ му се стежу прсти у песнице.
          Па кад ђак ипак не одговара, он рукне:
          — Милосрђе! — и тако немилосрдно звизне ђака по глави да овоме покуља млаз светлаца из очију.
          Тад се катихета окреће другоме:
          — Реци ми ти, које је друго основно начело Христове науке?
          Онај се грешник чеше иза увета и врдара погледом да по покрету руке катихетине види с које ли ће га стране да флисне друго основно начело Христове науке.
          — Љубав према ближњему, магарчино једна! — дере се катихета кад не добија одговор, а онај грешник пипа се по носу да види није ли начело љубави према ближњему обојено црвеном бојом.
          Трећи ђак, разуме се, такође ћути на питање: које је треће основно начело Христове науке.
          — Великодушност, уштво једна, али за тебе је великоушност! — дере се катихета и тегли грешнику уши као да се дочепао крајева хозентрегера.
          Ми остали премрли живи. Има нас тридесет и четворо у разреду и, ако Христова наука има случајно тридесет четири основна начела, видимо да ћемо изгинути сви као први хришћански мученици, бачени у арену на милост и немилост дивљих зверова.
          Ето, у таквим приликама ја сам заволео многобоштво и жалио сам што нисмо остали у тој вери. Прво: што више богова то мање основних начела; друго: многи богови не могу никада бити тако опасни као један једини бог; и треће: кад би били у многобоштву, не би се у гимназијама учила хришћанска наука.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.