Арнаутин Нуво

Извор: Викизворник


Арнаутин Нуво

Споболе се Нуво арнаутин,
Те ми лега за девет године.
У крс зевња мајка му прескита,
Нигде иљач наћи вемогаше;
Па је сину тиво гоорала: 5
Чујеш ли ме, Нуво, мојо дете!
Ето има девет годин' дана,
Како болен на постеља лежиш.
Ја сом у крс зевња прескитала,
Иљач тебе нигде ти не нађо! 10
Ти си Богу много сагрошија,
И голему неправду чинија.
За то ти се иљач не наоди.
Ја те молим, о мој сине Нуво!
Кажи мене, што си сагрешија? 15
И Бог ће ти тебе опростити. —
Нуво мајке ‘вако одговара:
"Чујеш ли ме моа стара мајко!
К'д ме питаш, право ће ти кажем;
К'д сом бија на тај ситна војска, 20
Над војска је главешина бија,
Главешина стари Асан—ага,
Проодесмо проз поље јеловско,
У поље са три ките сватови,
По сватови млади младожења, 25
Младожења и лепа невеста,
Уз невесту два ручна девера.
Асан-ага к'д угледа свате,
Он повика што му грло дава:
"Да ли имам у војска јунака, 30
Да увати момка и девојку,
Да увати оба да зароби,
Све сватови под сабља да тури."
Све ми војска у зевња загљала,
А ја, мајко, јунак се учини, 35
Те зароби два мдади младенца,
Зароби ги, мајко, и ги врза,
Момка врза за дрво јелово,
А девојку за кита ракита,
Све сватови под сабља сам турив. 40
К'д дођомо у село Јелово,
У село је д'на велиг-д'на,
На сред село све људи излегле.
Старци пијет вина црвенога,
Момци метав тешкога камења, 45
Мла'несте су ситно оро свиле,
А девојке убав песењ појет,
Луда деца своа игра играв.
Ка то виде стари Асан-ага
Он повика из грла белога: 50
"Да ли имам у војска јунака,
Да зароби све овија људи,
Да ги тури у тај бела црква,
Па од на-двор црква да запали,
Да изгори и старо и младо, 55
Да изгори и мушко и женско."
Све ми војска у зевња загљала,
А ја, мајко, јунак се учини,
Те све људи у црква затвори,
Па од надвор ја црква упали. 60
Стари људи пиштет и не пиштет,
Мдади момци, ал не јако, пиштет,
Младе моме пиштет по повише.
Луда деца к'да усписнаа,
У Бога се, мајко, пробивало. 65
К'д се натраг, мајко повратисмо,
И дођомо у поље Јелово,
Ја се одвој од своа дружина,
Те одтидо' мајко да ти погљам,
Што ми чинет два роба кезани, 70
Што да виђам чудо невиђено:
Де сом врзав младог младожењу,
Туј микнала црна гижа гројзе.
Де сом врзав тај млада невеста,
Изникнала бела гиж гројзе. 75
Обо гиже по високо расле,
Па се на вр' обе загрљиле.
Обе гиже убав род родиле.
Jа снаведна те изоба гројзе,
Од т‘г мене глава ме забоља, 80
А по глава свакајака болес."
К'д то зачу остарела мајка,
Она сина још внше проклиња:
"Ти ми легаш, о мој сине Нуво!
Ти ми легаш за девет године, 85
Јоште девет, сине, да ми лежаш!
Девет троња, сине, да исцепаш,
У перчин ти се змије изводиле,
Те ти твоје црне очи пиле,
А бело ти твоје лице јеле. 90
Проз уши ти миши проодиле,
Проз грло ти гуштери скитале,
Проз коске ти трава проницала!
Па после ти душа испаднала!
Ка' му рече остарела мајка, 95
Ка'му рече, тако му се стече.



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Обычаи и пѣсни турецкихЪ СербовЪ : (вЪ Призрѣнѣ, Ипекѣ, Моравѣ и Дибрѣ) : изЪ путевыхЪ записокЪ И. С. Ястребова. С. ПетербургЪ : Типографія В. С. Балашева, 1886, XXIV+626., стр. 268-270.