Мајка Лазу у недјељу клела:
"Бог т’ убио, мој Лазаре сине!
Тко ти труни ружу по узглављу:
Ал дјевојка, али удовица,
Ал невјеста скоро доведена?" 5
"Лазо јој се право кунијаше:
Није, мајко, живота ми мога,
Ни дјевојка, нит је удовица,
Нит невјеста скоро доведена;
Дођи, мајко, уочи недјеље, 10
Па ћеш видјет, тко ми ружу труни!
Једва чека Лазарева мајка,
Кад ће доћи уочи недјеље.
Кад је било уочи недјеље,
Оде мајка Лази под пенџере, 15
Кад јој Лазо сједи за асталом[1]:
На крилу му књига еванђеље,
На рамену два божја анђела,
Па му труне ружу по узглављу.
Мајка Лази тихо проговара: 20
"Опрости ми, мој Лазаре сине,
Што те мајка права[2] потворила!"
Лазо мајци тихо одговара:
"Ја бих теби опростио, мајко,
Ама не ће два божја анђела."25
