Андрија Хумски/44
| ◄ ПОЈАВА ПРВА | ПОЈАВА ДРУГА | ПОЈАВА ТРЕЋА ► |
ПОЈАВА ДРУГА
Пређашњи и АНДРИЈА.
АНДРИЈА:
Готово је ли, јеси л‘ спремио
За незванога госта дочеке?
БОГДАН:
Све, што се има, све је спремљено.
АНДРИЈА:
Што сада нема, не ће ни бити,
Толико што сам собом довео
Последња помоћ то је за свагда
Са тим шта буде. Где је Радослав?
БОГДАН:
Из Дубровника се није вратио.
АНДРИЈА:
Пре мене отуд он је пошао
И упутио се право овамо,
Да теби буде помоћ на делу.
БОГДАН:
Очима ја га иисам видео.
АНДРИЈА:
Залут'о нијс л’? Смешан разговор!
Да непријатеља није сусрео?
У ропство пао? Не ћу мислити,
И тако да се могло десити.
Вазда сам вама тако зборио:
Боље и гробом, само не робом!
А он је, знадем, наук примио.
Погин’о можда, ил се олако
На брзом коњу амбис пролазећ'
У недогледан понор сурвао?
Не, није могло тко да буде,
Овде се мора данас затећи,
Крвава кад се игра заигра,
Уз танку свирку стреле, џилитнута!
БОГДАН:
Уз бедеме су тврди оклопи,
Њих није тако лако пробити,
Капије тврде, врата гвоздена,
Лагуми добри, своди камени.
Код сваког дела војске малене
По један храбри стоји војвода,
Те, гледећ' даљно тамо у маглу,
Спокојно чека часа страшнога.
АНДРИЈА:
Мало их има, сила малена,
Ал јоште мање да их узбуде,
Не би ми душа стара клонула,
Док само траје мисли једине
За шта се борим, за шта подигох,
И докле с вама, својим синцима,
Крило ми старо буде летало,
А клоне л' перо које у њему,
И срцу биће часак последњи.
Нада се не ће нигда склонити;
У себи што но има живота,
Животом мора светим живети.
Вјастољу6 крену вером заданом,
И Дубровчани савез згазише,
И раздераше срамно уговор.
И Богумили даље осташе
К‘о незахвални мојим добрима,
— Па опет вера доба бољега
У моме срцу није умрла,
Пламтеће жаром, док не престане
У груд’ма срце моје куцати,
И на тој ватри вазда грејаћу
Остарелу ми душу мучену,
Од јаве што се ледом аамрзла,
Надање да се не би претргло,
Да вере не би духу нестало!
|